У дневнику Драгутина Миљковића из Бабушнице чувају се успомене на многе догађаје, па и на успех југословенске репрезентације на Светском првенству у фудбалу одржаном 1930. године у Уругвају.

Наши исељеници са репрезентацијом Југославије у Монтевидеу

У филму „Монтевидео, бог те видео“ осликани су време и успех наше фудбалске репрезентације, али много тога је остало записано и у Миљковићевом дневнику који од заборава чува његова ћерка Костадина Глишовић из Горњег Милановца. 

– Мој отац Драгутин је рођен у селу Модра Стена код Бабушнице, а то је крај из којег се вазда одлазило у печалбу. Тако је било и са мојим оцем који је за то време био веома писмен и имао је жељу да срећу и богатство потражи чак у Уругвају. Пут до Уругваја за Драгутина је породицу Миљковић коштао два продата вола, колико је коштала бродска карта од Сплита до Монтевидеа где се мој отац искрцао са брода Белведере, како је записано у његовом дневнику, 15. јуна 1929. године након више од месец дана путовања – објашњава Костадина како је њен отац Драгутин стигао до Монтевидеа.

Одмах након што је ступио на тло Уругваја Драгутин Миљковић је почео да ради као берач поморанџи, али као веома писмен и сналажљив брзо је положио испит за возача трамваја којим је након годину дана возио фудбалере репрезентације Краљевине Југославије.

– То првенство света у фудбалу и све оно што се дешавало у то време у Монтевидеу било је нешто чиме је мој отац био фасциниран и о чему је причао до краја живота. Наша репрезентација је у Монтевидео отпутовала после много перипетија и организационо неспремна, али са великом жељом да се покаже као озбиљна фудбалска сила. Репрезентацију су у Монтевидеу сачекали људи са југословенских простора који су тада живели у Уругвају, Парагвају, Бразилу, Аргентини… а међу њима је био и мој отац Драгутин који није био само навијач, већ и преводилац и водич нашим репрезентативцима. Наравно, неизмерно је био поносан и на то што је југословенске фудбалере возио по Монтевидеу трамвајем којим је он управљао – присећа се Костадина очевих прича из 1930. године.

У униформи трамвајџије: Драгутин Миљковић

Опште је познато да је репрезентација Југославије на првенству у Монтевидеу играјући у финалу постигла огроман успех, али успех би био и већи да, по тврдњи Драгутина Миљковића, уругвајска репрезентација није имала играча више.

– Отац је био очевидац велике неправде на финалној утакмици између Југославије и Уругваја јер су у преломним тренуцима утакмице уругвајски фудбалери постигли погодак уз помоћ уругвајског полицајца који је био поред аут-линије и који је лопту додао једном уругвајском фудбалеру након чега је Уругвај повео резултатом 2:1, што је потпуно деморалисало наше играче. То је мог оца болело целог живота и ту некоректност никада није опростио Уругвајцима. Три године након тог првенства, одлуку је донео можда и због те утакмице, отац се вратио у Југославију. У селу Љуљаци које се налази између Горњег Милановца и Крагујевца је саградио циглану коју су му 1941. године спалили Немци, а циглану коју је изградио у Луњевици код Горњег Милановца су му 1945. године конфисковали комунисти. 

(Вести)

Ознаке: Дневник, Драгутин Миљковић, Монтевидео, фудбал