(Н.Бабић)

Након драматичних дана на Криму, од референдума до преузимања база украјинске војске, ситуација на полуоствуу се донекле смирила, но тензије око Украјинске кризе поновно нагло расту последња два дана.

Русија оповргава, но САД све гласније упозорава на гомилање руских трупа уз украјинску границу. Посебно узнемирујуће поруке долазе из Кијева – нове власти тврде како очекују „руску инвазију“ сваког дана те како се припремају на рат.

По том питању је генерални секретар УН-а, Ban Ки-Муном, телефонски разговарао с Путином. „Ево што ми је председник Путин рекао: да нема никакву намеру подузимати војне акције. Но, у исто време је изразио забринутост због екстремних радикалних елемената уз границу“.

У преводу, ово би значило да Русија нема планове о уласку у Украјину – осим ако се ситуација не погорша. Како се ситуација може погоршати? Милитанти из Десног Сектора су опет окружили зграду парламента у Кијеву позивајући на „нову револуцију“. Ова акција долази свега дан након драматичне ноћи у којој је изгледало да су милитанти спремни пробити се унутра (.

Реално гледајући, у овом тренутку постоји конкретна опасност од преузимања власти од стране нео-нацистичких група. Уколико се у Кијеву заиста деси „Фашистичка револуција“, про-руски исток земље инсистирати ће на руској војној заштити. У случају таквог развоја догађаја у Кијеву, руски ангажман се не може искључити, мада из Москве тренутно нико јавно не заговара такву акцију.

Управо по том питању руски председник Владимир Путин је телефонски разговарао с америчким председником Бараком Обамом. Сви детаљи разговора, разумљиво, нису познати, но извори преносе како је било говора о могућим сценаријима стабилизације тренутно политички хаотичне ситуације у Украјини. Путин је Обами још једном нагласио опасност од екстремних елемената који су присутни у Кијеву и у другим регијама Украјине.

„Ноћ дугих ножева“ у Кијеву?

Нове власти у Кијеву почеле су пружати „отпор“, ликвидирале су једног од лидера радикалних милитаната, Александра Музичка – сцена је већ сада неке подсетила на Хитлерову елиминацију лидера Sturmabteilunga (СА, Смеђокушљаши) у операцији коју историја памти под називом „Ноћ дугих ножева“.

Након што је освојио власт, Адолф Хитлер је покренуо физичку елиминацију лидера милитаната који су га довели на власт (као и бројних других политичких опонената. У три дана, од 30. јуна до 2. јула 1934. убијено је према проценама од 85 до више стотина људи). Нешто слично могло би се почети дешавати и у Украјини – убиство Музичкасвакако је корак у том правцу. Притом у овој ситуацији „Хитлер“ дефинитивно није Владимир Путин како то ових дана про-западни медији аматерски истичу, већ би се с немачким канцеларом могло лако упоредити новог премијера Арсенија Јацењука (Или, ако ћемо се баш бавити компарацијама – Јацењук би могао постати нови Хинденбург, а улогу Хитлера преуезо би Олех Тањибок).

Александар Музичко модерни је Ернст Рöхм, један од утемељитеља нацистичких парамилитарних СА јединица, којег је Хитлер дао ликвидирати због страха да би му могао угрозити сада уграбљену политичку власт.

Нацистички Смеођкушљаши 30-их година били су нешто јако слично данашњем Десном Сектору у Украјини – грубијани, улични насилници, који су силом могли претити политичкој власти, исто као што то данас ради и Десни Сектор у Кијеву.

Хитлеру су јако добро дошли пред долазак на власт, били су му неопходни, њихова сила и насиље требали су му за политичке циљеве. Када их је остварио кренуо је у бруталну елиминацију својих дојучерашњих „корисних идиота“.

Још пуно повезница би се могло повући између данашње Украјине и тадашње нацистичке Немачке. Данас у Украјини, као и онда у Немачкој, на изборима нацисти предвођени Хитлером нису били у стању демократски однети победу.

Паул вон Хинденбург освојио је председничке изборе 1932. с 53% гласова (а у изборе је ушао на наговор политичке елите, као „једина особа која може поразити Хитлера“), док је Хитлер освојио 36.8% гласова. Но, баш као и данас у Кијеву, његова моћ се више није могла игнорисати па га је Хинденбург именовао канцеларом – све након тога је историја.

Истина је да данашњи украјински нацисти немају ни приближну популарност као Хитлер 30-их. Тешко да би и 10% бирача дало њима глас, мада Десни Сектор већ најављује своје политичке амбиције, а њихов лидер Дмитриј Јарош истиче како ће се кандидовати за председника.

Нема смисла вући директне паралеле, јер свака ситуација је другачија, но с друге стране било би посве наивно игнорисати историјске лекције – оне су данас итекако важне. Примерице, мало људи зна да је стари Хинденбург невољко пристао на именовање Хитлера канцеларом (што је овај ускоро искористио за претварањем себе у апсолутног диктатора), но то је учинио увелико након притиска утицајних индустријалаца и пословних људи.

Историја узвраћа ударац ако се заборави – нема сумње да и данас у Украјини постоје утицајни представници капиталистичко-олигархијске класе који стоје иза Десног Сектора, да не стоје не би Десног Сектора нити било!

Обама-Путин разговор

Двојица лидера телефонски су разговарали око сат времена. Путин је истакнуо, према службеној изјави Кремља, како екстремистичке групе у Украјини прете цивилима, као и новим властима и снагама безбедности.

Путин је предложио поједине кораке које би међународна заједница требала предузети у циљу стабилизације ситуације. Који су то кораци? Није познато, но Обама је такође истакао како треба кренути с „дипломатским решењем“ којег је представио амерички државни секретар Џон Кери овог недеље у Хагу. О каквом се дипломатском решењу ради? Ни то не знамо. За време разговора закључено је како ће Кери и Сергеј Лавров, руски МВП, бити у контакту по том питању.

Свет према Обами: „Путин није схватио Запад“

Према службеној изјави Беле куће, Обама је нагласио како је дипломатско решење у овом тренутку могуће само ако Русија смањи број својих трупа на граници с Украјином. Разговор долази свега дан након што је Обама у интервјуу за CBS News изразио забринутост због гомилања руских трупа уз границу. Обама у истом интервјуу тврди како „Путин још увек жали за распадом СССР-а“.

Надаље, према Обами, ово је све нека врста „неспоразума“

– „Он је можда у потпуности криво схватио Запад. Путин свакако криво чита америчку спољну политику. Ми не желимо окружити Русију и немамо интереса у Украјини – осим што желимо дати украјинском народу да сами донесу одлуке о својим властитим животима“, рекао је Обама.

Амерички председник постао је изузетно лицемеран овог недеље, што чак нису његове одлике, бар не у оваквој мери. Како може рећи да САД нема интереса у Украјини када знамо, захваљујући снимци која је процурила, да његови званичници дословно расправљају о томе кога треба поставити на власт након рушења демократски изабраног председника у Кијеву.

О томе како САД „не жели окружити Русију“, заиста више не треба трошити ни речи – споменимо само да је САД прекршио своје обећање које су дали Горбачову још 80-их тврдећи како никада неће ширити НАТО на исток Европе, ако се допусти уједињење Немачке, а о америчком „ракетном штиту који ће бранити Европу од Северне Кореје“ да ни не говоримо.

Обама се у својом јавним наступима обраћа публици чије је познавање спољне политике равно нули. Обраћа се публици која ће успут послушати његов говор у паузи између холивудског филма и reality show-a. За све друге људе, који познају барем основе, овакве изјаве су увреда за интелигенцију.

„Желимо дати украјинском народу да сами донесу одлуке“, истиче Обама, тврди како је то једини племенити „циљ“ америчке спољне политике. Ако је заиста тако, ако Вашингтон заиста само жели видети демократски процес на делу, онда га је имао и прилике гледати у Украјини – не, не у Кијеву, где је демократија срушена оружаним нападом на парламент, већ на Криму где је народ заиста демократски и легитимно изабрао свој пут и припојио се Русији.

Но, као што смо већ и навикли – САД воли демократију само онда када та иста демократија иде уз њихове интересе и очекивања, све друго се не признаје.

Количина медијске манипулације око Украјине је још невиђена – примерице, амерички медији својој публици продају причу како је Русија извела војну инвазију на Крим – велик број тих медија једноставно је свесно игнорисао итекако важну чињеницу да је Русија имала сталну војну присутност на Криму сагласно дугорочним уговорима с Украјином. Надаље, чињеница да је Крим све до 50-их година био део Русије такође је потпуно игнорисан (Совјетски лидер Никита Хрушчов припојио је Крим Украјини ,вјероватно како би се додворио националистима на западу Украјине).

Украјинска криза ће се тек распламсати?

Москва и Вашингтон понашају се енигматично, спомињу се дипломатска решења, идући кораци, но нити једна страна не открива о каквим се корацима ради.

Изгледа како заправо нити Русија нити САД више немају контролу над догађањима у Украјини која је постала изузетно непредвидљива.

У исто време док су Обама и Путин јуче били на телефону одржана је, иза затворених врата, седница УН Већа безбедности. Након седнице руски амбасадор Виталиј Чуркин је изјавио: „Неки би морали јако озбиљно размислити о томе што раде и о последицама појединих акција које заговарају“. Каквим акцијама? Још једном, званичници говоре у шифрама о јако озбиљној теми, а то не може бити добро.

Чуркин донекле ипак открива на што мисли: „Наши међународни партнери инсистирају на томе како су једини излаз председнички избори 25. маја. У оваквој каотичној ситуацији у земљи? Какав ће бити ефект тих избора ако поједине регије не буду учествовале или ако излазност буде јако ниска?“.

Русија тврди како Украјини требају Уставне реформе пре одржавања било каквих избора. „На видику нема никаквог политичког лидера који би могао ујединити земљу“, рекао је. Ту је апсолутно у праву – политичка класа оштро је подељена и по том питању Украјина је већ разбијена на западну и источну Украјину.

Нажалост сада је већ прекасно за очекивати „фактор уједињења“ – он се морао појавити у историјском тренутку рушења претходне олигархије у Кијеву.

Да би се Украјинска криза тек могла распламсати сугерише нам и овај Чуркинов коментар: „У идућим месецима доћи ће до драматичног пада животног стандарда људи у Украјини, због ММФ-овог пакета који им се нуди“.

То је апсолутно тачно – украјински народ није ни свестан страшне трагедије која ће их ускоро погодити. ММФ-ове мере довести ће ионако сиромашни народ до нових нивоа екстремног сиромаштва и беизлазности. Када једном ступи на снагу, сваки отпор постати ће узалудан, довољно је питати Грке, Шпањолце, Португалце или друге народе код којих је једини показатељ раста стопа самоубистава.

Но, што Чуркин жели рећи? Да исток земље може на неки начин избећи ту судбину? Ако Русија има такве идеје, то ће заиста постати предмет нове ескалације. Наиме, проблем је у томе што народ Украјине више не размишља о властитој егзистенцији и властитој добробити – размишљају еврофанатично, а не економски. Крим се није придружио Русији како би се спасио од ММФ-ове „дробилице народа“, већ како би остварили своје националистичке аспирације, исто као што и Украјинци, махом на западу земље, дословно желе (!) и ЕУ, и НАТО и ММФ, због сулуде идеје да су то на неки начин бастиони „западне културе и вреднсти“.

Ово су страшне чињенице, али не можемо их игнорисати – масе нису криве, знају оно што им се нуди као знање, а то је обична пропаганда, национализам и манипулација.

Опет, то не значи да се украјинском народу смеје понудити опција „Спасите се од ММФ-а тако да постанете део Русије“. То је такође апсолутно неприхватљиво, па и неизведиво. Крим је прича за себе, али источна Украјина нешто је поприлично другачије. Ако Русија на било који начин интервенише на овом простору, бити ће рата и то великог и опасног рата.

С друге стране Запад дословно даје Русији, нарочито руским милитаристима, идеалну прилику – прво су им наметнули санкције и избацили из Г8, тиме ће неки у Москви помислити „добро, сада више немамо што за изгубити“. Друго, показали су око Крима да немају петље војно се умешати, што још додатно храбри Русију на даљње потезе. Немојмо имати никакве илузије – у Русији данас постоје људи који виде управо овакав сценарио као историјску прилику за „враћање историјских руских регија“.

Запад демонизира Владимира Путина, но историја би могла показати како би Запад заправо требао бити јако срећан што је на челу Русије управо Путин и што има толику моћ да је његова реч последња (за разлику од америчког председника за којег се више уопште ни не зна ко му кроји спољну политику). Што да је неким случајем на челу Кремља уместо Владимира Путина рецимо Владимир Жириновски?

Колико год Запад презирао Путина и сматрао га највећим изазовом за своје амбиције (што он ипак и јест), чињеница јест како је Путин заправо итекако „умерени“ играч који је све до последњег тренутка желео одржати пуне везе са Западом, човек који и даље САД и Европску Унију назива својим „Западним партнерима“. Од компромиса по питању Ирана па до наводне неиспоруке напредних противваздушних система Сирији, Путин је на све начине покушао изгладити односе и смирити тензије, тражећи само равноправну улогу на коју Запад једноставно не пристаје.

Русија није чак окренула леђа Западу када је Запад војно разбио једну Либију 2011., која је била руски савезник, но Запад је спреман на све и свашта само како би се осветили и због релативно тривијалних руских потеза, као што је азил за једног Snowdena. Ко год не увиђа ове радикалне разлике у стајалиштима једноставно је или неупућен или крајње пристрани проматрач светских збивања.

Какво год било то „дипломатско решење“ о којем су синоћ разговарали Путин и Обама, могло би им се саветовати да га имплементирају што је брже могуће, јер Украјина ће им се ускоро отети из руку и ескалирати до ситуације која се више неће моћи ставити под контролу.

(Адванце – по србио: Србин.инфо)

Ознаке: анализа, Десни Сектор, Н. Бабић, Русија, САД, Украјина