Прочитај ми чланак
(Славица Ђукић)
Наивно схватање уметности у прошлости скупо нас је коштало; уметност као медиј културне комуникације погодан је за манипулације.
– Уметношћу као визуелним (ликовним) медијем се манипулисало у некадашњем Југословенским просторима. А те сигнале манипулаци је максимално су подржавале и сепаратистичке тежње косовских Албанаца.
–Може ли један народ на било којем простору остати без културе, традиције, подсећа на речи песникиње Даринке Јеврић, сликар и професор Петар Ђуза.
Отимање културног идентитетата
Средином прошлог века Албанци су поступно кроз пажљиво срочену такозвану „Међународну културну сарадњу“ у име „добросуседства“ кроз културну политику припремали терен за легалну сецесију.
Са професором Факултета уметности у Звечану, некада новинаром приштинског„Јединства“, мр Петром Ђузом разговарамо о уметности и велико албанској стратегији.
– Уметношћу као визуелним (ликовним) медијем се манипулисало у некадашњим Југословенским просторима. А те сигнале манипулације максимално су подржавале и сепаратистичке тежње косовских Албанаца. Осамдесетих година прошлог века у југословенској федерацији, када се говорило о „Косовској уметности“ , мислило се на уметност албанских уметника али не и српских.
Ниподаштавање српског културног идентитета
Једина монографија била је аутора Хивзе Мухаремија о Влади Радовићу, сликару из Пећи као о „оцу косовског сликарства” како су и сами Албанци говорили, али без националног предзнака да је овај угледни пећки уметник по националности био Црногорац (Србин).
Манастири Високи Дечани и Пећка патријаршија, инспирација „уметника“ се такође помињу као „византијски“ без одреднице која би читаоцу објаснила да се ради о српским „средњевековним“ духовним споменицима.
Као што и „тек данас видимо“ ни то није било случајно.
На овом примеру видимо да се чињеницама непрестано манипулише и дасе оне намерно или прећуткују или уопштавају,а ако је и кад је то могуће и албанизују, подсећа Петар Ђуза.
Културна политика према Космету вођена је у складу са геополитичким интересима Албанаца. Тако су албански уметници вештачки, незаслужено, без реалног покрића, уздизани у сам врх југословенске савремене уметности. Српски уметници су, без обзира на своје високе уметничке резултате и домете, маргинализовани помоћу такозваног „националног кључа“.
Због такве албанске медијске манипулацији дошло је до оправданог реаговања српских уметника. Може ли, пита песникиња Даринка Јеврић, један народ остати на било којим просторима без своје културе, традиције?
Може ли се коначно говорити о очувању његовог нацио налног идентитета. Сумњам, закључује профеасор Петар Ђуза.
Наш саговорник се пита шта би се догодило, како би свет реаговао да се слична асимилација споменика догодила другима…
Шта би, рецимо, Французи урадили да им је неко преотео Нотр Дам, Италијани Сикстинску капелу, грцима Партенон …
Овде желим да укажем на још једну важну чињеницу да су Албанци већ половином осамдесетих у елементарној форми „џамијали“ (термин Матије Бећковића из песме „Косово поље“) и асимиловали наше споменике представљајући их као своје.
– Уметност је злоупотребљавана и политизирана. Злоупотребе су прећутане ради „мира у кући“. Зашто ја ово говорим?
Управо да бисм о схватили да је уметност средство за постизање циља. Политизацијом уметношћу се отима интегритет, одузима суверенитет, протерује и асимилује народ.
Ова стратешка „функиција“ уметности није не позната. На примеру Космета је очигледна.
Ми у уметности видимо понајвише ону последњу забавну функцију чији је циљ да забави и одврати од свакодневних брига и проблема, истиче Петар Ђуза.
У српско-албанским односима постоје бројни докази који упућују на уску повезаност уметности и идеолошко – политичких конотација?
– Њихов сепаратистички програм показао се најупорнијим, најжилавијим и најпродорнијим у уметности и култури. А у најбруталнијем, радикалном, милитаристичком облику реализовао се крајем деведесетих етничким чишћењем Срба и сецесијом Косова и Метохије.
Петар Ђуза – Уметност и великоалбанска стратегија
Тај великоалбански пројекат етничког чишћења неалбанског факто ра, није дошао ни непланирано ни ненајављено ни изненада. У проалбанској идеолошко-културној политици, интензивно вођеној на Косову и Метохији, од седамдесетих прошлог века, припремана је дугорочна стратегија.
Та смишљена стратегија културне и духовне албанизације као претеча отимања територије силом и увод у ратне деведесете била је врло видљива и препознатљива.
Смисао културе и уметности јесте да повезује и зближава народе поготово оне чији су историјски односи оптерећени траумама из прошлости заснованим на неповерењу у садашњости; уметност би тербала да буде исцељујућа и благодатна. Шта нам историја говори, да ли је било то тако на Косову и Метохији?
– Утицај културе и уметности на Косову и Метохији био је проалбански инструисан и инструментализован кроз сепаратистичку политику бивших посттитовских југословенских политичара и функционера. Први велики такав искорак био је датум обележавања Призренске лиге (1878) и помпензно отварање Музеја Прве призренске лиге у Призрену, неколико изложби из Енвер Хоџине Албаније.
Да се зла худа историја и историја наших кобних грешака понавља сведочи и следећи актуелни пример слања „албанских порука“.
Културна политика на Косову и Метохији деценијама се спроводила из Албаније. У Тирани су албански политички комесари, то је била јавна тајна, договарали стратегију културне политике према Космету. И ништа се није променило.
Овог пута попут својеврсног поштанског сандучета у београдску и новосадску галерију под наводним представљањем „Савремене уметничке сцене Приштине“ – смишљено је представљена још једна забрињавајућа медијска албанска провокација. С обзиром да још нисмо довољно препознали да је уметност ресурс којим се намећу геостратешки интереси, прогутали смо још једну горку пилулу и доживели „изложбу“ као со на отворену српску рану, попут оне која подсећа на помпензно обележавање Прве призренска лиге, каже сликар и професор Петар Ђуза.
Проблем је у томе што је у средишту тог пројекта био Адем Јашари који је у форми полит-културног памфлета, иначе озлоглашени командант ОВК, декларисани непријатељ Срба, под формалним изговором представљања савремене уметничке сцене Приштине усред Београда и Новог Сада 2008. године подигнут политички споменик „хероју“-борцу за права Албанаца. И ову провокацију су, закључује професор Петар Ђуза, бранили у зачараном српском медијском простору.
