Сада би требало написати нови уџбеник новинарства. Правила која смо ми учили и којима смо поучавали друге, више не постоје. Раније смо учили како да поставимо питање. Сада треба да научиш како да одговараш на питања. Јер, како ти кренеш да га питаш, он каже: „Да питам ја вас…“ Као мантру мораш да понављаш оно „Овде питам ја, а не ви“. Изненада се појавила идеја да је новинар ту да слуша, а не да пита. Ја нисам ту да слушам. Јесам, ако слушам одговор на питање које сам поставила.

Када је први пут додељена награда „Југ Гризељ“, Оља Бећковић тек је осмислила и почела да ради емисију „Утисак недеље“. Ипак, те давне 1991. године била је – по сопственом признању – „клинка довољно безобразна“ да помисли како она мора да је добије. После 23 године то јој је коначно и пошло за руком. „Била сам ужасно срећна кад су ми јавили и чинило ми се да је баш у прави час, да је то охрабрујуће.

Стигла су времена када стварно нестајемо, кад мало-мало чујеш да нема ове или оне емисије. Чињеница да ту награду добијам баш у таквим околностима, баш ове године, била ми је као да неко каже неће то проћи баш тако лако. Данас ми се ипак чини да сам се ту мало преиграла“, каже Оља Бећковић у разговору за „Време“, који има јако лош тајминг. У понедељак пре подне, јутро после изборне ноћи, утисак свих утисака ипак је оно што се Србији догодило претходног дана.

„ВРЕМЕ“: Како се данас осећаш? Уморно, разочарано, равнодушно…?

ОЉА БЕЋКОВИЋ: Јутрос сам размишљала о томе шта заправо значи оно „покриј се ушима“, шта је смисао тога. Мислим да би најбоље било да се сви покријемо ушима и да ћутимо, шта год то значило. Десило се нешто чега смо се сви плашили, а нико није смео да призна – једнако и власт и опозиција. Ја не верујем да ово одговара ни власти, колико год тврдили да су баш то желели. Циљ је био пристојна и нормална Србија, а ја не могу да замислим да може да буде пристојна и нормална било која земља на свету са оваквим распоредом снага. И сад сам врло радознала да видим како ће то даље да изгледа.

Да си радила емисију у изборној ноћи, шта би било прво питање које би поставила Вучићу?

Питала бих га у колико је сати устао, с обзиром на то да је гласао у 7.30.

Каква је то уопште идеја да је пристојна и нормална Србија она у којој се устаје у четири ујутро и ради до поноћи? Испоставља се као главна вредност живота да никада не спаваш, да не виђаш децу или породицу. Такође, ако си частан и лојалан грађанин, увек си нерасположен, тешко уздишеш, говориш да ниси оптимиста, никада се не смејеш. Кад смо смислили да је јако ружно осмехивати се? Једино кад ти сузе иду јесте кад узмеш Мерцедесов знак у руку. Та врста емоција је дозвољена.

Каква је била ова кампања у односу на многе претходне?

Сви су постигли консензус како ова кампања није била прљава. Најпрљавијом се сматра она прошла, а најпрљавије је тада било што је неко рекао како Тома има лажну диплому.

Како се онда зове ова кампања, у којој је за Мишковићевог човека био проглашен свако ко је имао нешто логично да пита и да каже? Оног часа када кажеш да после среде иде четвртак, а из поузданих се извора сазна да у то верује и Мишковић, ти се зовеш Мишковићев слуга.

Ту је и оно што смо слушали о екстремистима. Какви екстремисти, какво упадање по кућама? Чини ми се да је ово била прљава и безобразна кампања. Не волим фразу „вређање интелигенције“, али стварно је била таква. Било је потцењивања људи. „Сад ће екстремисти да ти уђу у кућу“, „Мишковић дели по сто милиона не знам чега и не знам где“. Све је то било ужасно ружно, али ето, упалило је. Показало се, као и много пута до сада, да они јако добро познају народ и знају да је то овде дозвољено. С друге стране, кампања је у идејама била најбесмисленија до сада.

Колико су за све ово одговорни новинари? Раније смо имали медије који су били наклоњени некој странци, а сада медије који су били испоставе изборних штабова.

Стварно немам потребу да тражим кривца. Медији јесу скандал, али не знам ни да ли бих кривила сироте новинаре. Шта ће мученици? Кад би се стварно испунило обећање о пристојној и нормалној Србији, то би значило и да те новине више не постоје, да не изгледају тако. У пристојној и нормалној Србији не би требало да постоје јефтине новине. Чим виде јефтине новине, људи би требало да знају да их не купују. Као и ципеле. Кад купиш јефтину ципелу, знаш да ће ти отпасти нога, да ће се сломити штикла.

Током кампање је, рецимо, почео да излази лист „Афера“. Први број је коштао десет динара, а притом је у питању недељник, у колору. Следећи је мало поскупео, па је коштао двадесет динара. Јутрос сам гледала емисију у којој је гостовао уредник тих новина, где га је водитељ најнормалније питао: „А хоће ли ‘Афера’ и даље излазити?“ То ми се ужасно допало. Јер, овде је више него логично да лист буде покренут само за потребе изборне кампање.

Хајде, дакле, да видимо како изгледају новине када не коштају десет динара. У њима сигурно има мање ђубрета него овако. Такође, у пристојној и нормалној Србији не постоје ни телевизијске емисије са публиком. То се укида, било да су емисије политичке или забавне.

Зашто?

Јако је увредљиво и понижавајуће да имаш људе који аплаудирају по задатку, на знак вође статиста. То је заиста испод сваког нивоа. У неким емисијама ти људи добијају по десет евра, а у другим емисијама не добијају ништа. Раде за џабе. Зар није увредљиво да радиш нешто, да аплаудираш, а да се зна да тај аплауз нема никакве везе са стварношћу, већ да је неко рекао: „А сад ћемо мало да тапшемо.“ Не може. Баш као што не може ни да се у контакт емисије укључују људи из страначке централе. То мора да се забрани. Сваки новинар коме се у емисију укључи неко за кога је јасно као дан да чита, мора да буде прекинут истог момента.

Ти то врло вешто радиш.

Ја то вешто радим, али мене због тога пљују, ја сам мањина. Као, гле, „прекидаш људе“. То стварно нема смисла. Нека се јаве људи, али хајде да то изговоре својим речима. Захтев у пристојној и нормалној Србији био би: говори својим речима, мисли својом главом и немој да ми рецитујеш страначке билтене. У тој Србији такође би постојале утврђене програмске шеме. Не може ниједна политичка странка да прави програмске шеме и заказује емисије кад је њој згодно, јер гледа шта има на другим телевизијама и жели да то некако „покрије“. То не постоји нигде на земаљској кугли. Стално та нека неизвесност: ми никада не знамо када је тамо емисија, а камоли ко ће да гостује. Било би згодно да се регулише само тих неколико, наоко неважних ситница…

Или, шта се догађа с рејтинзима ТВ емисија? Где су ти „пиплметри“, код кога они стоје, у чијој су кући? Ако случајним узорком питаш петсто људи да ли су гледали неку емисију, испоставља се да није гледао нико. А према пиплметру, гледали су је сви.

Колико се ти обазиреш на рејтинге, колико те погађају?

Уопште се не обазирем, али имам дубоку свест да је то једна нова врста притиска на медије. Сигурна сам да рејтинзи немају никакве везе с истином и да постоји механизам како се то фалсификује. Оног часа када тебе неко хоће да скине с програма, он то врло лако може да заврши баш преко тога. Власник ти каже да нема више комерцијални интерес и готово. Нема политичких притисака, нема ничега, једноставно ниси комерцијалан и готово. То је страшно перфидно.

Сви смо пристали да говоримо о аутоцензури, што је једна модерна реч за цензуру. Ако је аутоцензура, нормално је да смо ми криви. Али, што би се неко аутоцензурисао? Зато што је луд? Што би му пало на памет да се аутоцензурише?

У широј јавности, то је изједначено с кукавичлуком.

Јесте, али откуд тај кукавичлук? Што изненада сви постадоше кукавице? То је исто као када те дете лаже. Што те лаже? Зато што не сме да ти каже истину. То си ти направио.

Сада би требало написати нови уџбеник новинарства. Правила која смо ми учили и којима смо поучавали друге, више не постоје. Раније смо учили како да поставимо питање. Сада треба да научиш како да одговараш на питања. Јер, како ти кренеш да га питаш, он каже: „Да питам ја вас…“ Као мантру мораш да понављаш оно „Овде питам ја, а не ви“. Изненада се појавила идеја да је новинар ту да слуша, а не да пита. Ја нисам ту да слушам. Јесам, ако слушам одговор на питање које сам поставила, а не да слушам било шта.

Исто тако, они су много срећни, хвале се, што су научили како да „превеслају“ новинара. Кажу „ти само питај, а ја ћу да причам оно што ја хоћу“.

Зашто имају потребу да то најаве, кажу?

Зато што им се допада колико су вешти. Из те трке ја прилично често излазим као победник. Али, они се љуте, јер им, ето, не дам да заврше. Ја те питам која ти је адреса, а ти ми упорно ређаш бројеве телефона читаве своје фамилије. У свему бисмо да личимо на Европу. Све си научио – које боје би требало да ти буде марамица у џепу, како се седи. Али ниси приметио како у Европи имаш тридесет секунди да одговориш на питање. Овде се понашају као да емисија траје колико они хоће.

Дуго већ нисам слушала похвале за своју храброст, а у последњих година стално ми то говоре. Али, шта је ту храброст? Храброст је само то што питаш и то што тражиш да ти се одговори на питање. Изненада је то постало велика храброст.

Познато је да те зову разни политичари. Да ли је свака власт имала представнике који су те позивали пре и после емисија или је ово сада нешто специфично?

Ови из прошле власти ме нису звали. Знала сам, наравно, када су задовољни и кад нису задовољни, кад су љути, и кад неће да ми пошаљу никог по неколико недеља. Ипак, не сећам се варијанте да су љути унапред.

Сад постоји рефрен: „Кажите, јесам ли ја вас некада звао…“, а онда сви новинари ћуте. Јер, нико није глуп да зове тебе директно. Могао би да кажеш: „Нисте звали мене, али сте звали тог-и-тог.“ Али онда доводиш у невољу тог-и-тог, изненада си одговоран за троје, четворо, петоро људи. То су притисци без трагова, нема отисака прстију. У последњој емисији „Одлука“, Небојша Стефановић је Сузану Трнинић значајно питао баш то: „Молим Вас, јесам ли Вас ја некада звао?“ Небојша, дакле, мисли да је он диван човек зато што није звао и тражио. Тата ми је причао о некој Лењиновој биографији коју је писао његов баштован. Ту наводно постоји епизода у којој се деца играју испод Лењиновог прозора, он излази и моли их да оду да се играју негде другде. Илуструјући тиме како је Лењин волео децу, његов биограф онда каже: „А могао је све да их постреља.“ Е, то ми личи на ово сад.

Данас, ако хоћеш да будеш најхрабрији у разреду и кажеш кога су звали, убацио си у невољу неколико људи. С друге стране, и тај имиџ најхрабријег у разреду ми је већ досадан. Дај да неко други каже, па ћу онда и ја.

И онда, да ли те зову?

Не зову ме лично.

Чини се ипак да се политичари плаше наступа у твојој емисији. Имаш ли понекад такав утисак?

Имам, наравно. Али, то је оно у вези с чим бринем. Некада се понављало: „Тебе не смеју.“ Као, ти си утицајан и никоме то не би прошло у тишини. Зато се сад јављају ти нови перфидни моменти у виду рејтинга и слично. Они могу све и ти си ту потпуно беспомоћан. Наравно, онда одлучиш да, кад већ гинеш, погинеш јуначки, а не да се мењаш и „поправљаш“. Ако хоће да те склоне, они ће да те склоне. А боље је да те склоне као неког јунака него као бедницу која се нешто као и поправила.

Пре неколико година, било је пар емисија у којима се ниси бавила политиком – емисија о срећи, о васпитању деце… Тада се чинило да смо се некако померили с политичке сцене и коначно почели да се бавимо и другим темама.

Стално слушамо како је људима доста политике и политичара, и доста им је што стално гостују исти. Онда ти одлучиш да мало причаш о деци, а добијеш гледаност четири пута мању неко икад. Мали круг људи је добро реаговао на то, али закључак је да људима генерално политика уопште није досадна. Ако могу да бирају између било ког посланика и неког писца, они бирају посланика. Ту се ваљда осећају компетентни. А децу ћемо да васпитавамо „кад дође слобода“.

Емисија траје већ дуго, а српска јавна сцена прилично је мала. Неизбежно је због тога да ти се неки гости појављују више пута.

Да, људи стално траже да се доведе неко нови. Ја онда доведем неког новог, а они пишу: „Ко је сад па овај? Где га нађе?“ Или, траже да се доведе неки обичан човек. Али, ту је питање шта се зове „обичним“ човеком. Раније емисија није имала такву тежину и дешавало се да ти неко откаже у недељу по подне. Пре петнаест година, неко ми је отказао, па сам у госте позвала Пантелију Петровића, сељака из Брајковца, којег сам срела тог дана на слави. Питала сам га да наврати „вечерас у емисију“, он је навратио и то је било супер. Међутим, сутра је опет кренула прича да је он члан СПО-а, да је овакав или онакав.

Било је занимљиво и 1994, у јеку свих оних свињарија, када су ми гости били Веран Матић и Зденко Колар, а Мира Карановић отказала у последњи час. Тада сам била у Студију Б, а тамо је недељом у ресторану на петом спрату увек био неки народњачки скуп. Пошто је већ било касно, кажем Драгани Милићевић да сиђе доле, нахвата прву познату личност, каже јој да смо баш њу тражили, али је до сада нисмо нашли и да је довуче горе. Мало касније, седим ја у шминкерници, она ми каже имаш трећег госта и све ОК. Улазим у студио, а тамо седе Веран, Зденко и жена коју не препознајем. Иде шпица, а ја не знам шта да кажем кад јој ни име не знам. Да ли оно чувено „Вас не треба ни представљати“?

Скинем бубицу, излетим напоље и питам ко је оно. Мерима Његомир! Не можеш да верујеш с каквим сам је задовољством представила после тога. Све је на крају било фантастично. Она је рекла да јој је велика част што је баш вечерас ту, „јер, ево, ја сам овде правила каријеру тридесет година, а пре два дана је у ‘Експресу’ изашло ‘Муслимани, враћајте се кући’“. Испало је тако да сам је позвала с поводом. Жена је направила тему.

Поменула си у више наврата коментаре гледалаца. Колико те они дотичу?

Дотичу ме. Притом, много лакше поверујем овима што кажу да сам глупа и ружна него онима који кажу да сам лепа и паметна. У пристојној и нормалној Србији, рецимо, не би смели да се пишу анонимни коментари. Ужасно је велик број тих анонимних људи, 24 сата присутних на друштвеним мрежама. Мене занима ко је тај човек који све зна и у све се разуме. Он је бољи новинар од сваког, бољи економиста од сваког, бољи писац од сваког писца. Жали боже што нам толики стручњаци седе по кућама! Замисли како би нам изгледала телевизија, јавност или елита кад би они изашли напоље.

Имаш ли понекад трему?

Имам увек, и то све већу. Кад сам била клинка, нисам уопште знала шта значи спремити се за емисију. Ја сам мислила да то значи увиј косу. То је била моја припрема, а недељом сам живела најнормалније. Сад ми суботом и недељом треба бар двадесет сати да ишчитам све. Ако не ишчитам све, осећам се потпуно избезумљено. И кад би ме неко натерао да радим исту емисију за недељу дана, морала бих све то поново. Јер, како да будеш спреман за рецимо економске теме? То мораш да научиш. Такође, увек поред себе морам да имам и оне хартије, иако их и не погледам.

Једном сам пред емисију схватила да сам их заборавила, избезумила се тотално и тражила да такси иде по њих кући. Тијанић, који је био гост, питао ме је шта ће ми хартије кад све то већ знам, али морали су да ми их донесу. Дошла сам у стадијум да све морам да имам написано. Ако долази Александар Вучић, морам да напишем чак и његово име. Не знаш шта може да ти се деси, кад ће да ти трокира мозак. Замисли да му заборавим име! Шта да му кажем? А Ви сте…?

Велика је мистерија како и колико гледаш телевизију? И имаш ли некога ко ти помаже?

Немам помоћнике, сама радим све. Волела бих да ми неко помаже, али мислим да то није могуће. У финалном издању то не изгледа као богзна какав посао, али ја морам да видим много тога како бих имала један прилог. У једним вестима свиђа ми се синхрон, у другим најава, у трећим неки детаљ… Осим тога, за сваког госта тражим шта је рекао пре шест месеци, а шта недавно, што је опет гомила материјала. Иако имаш тему, ти гледајући архиву и материјале налетиш и на нешто што није тема, али је баш згодно. Тај неко ко би ми помагао, изабрао би нешто што је њему важно и то вероватно не би било оно што бих изабрала ја.

А како успеваш да „ухватиш“ прилоге?

Мени снимају све телевизије, сваки дан, од четири по подне до поноћи. Све те траке стижу ми четвртком и ја тада гледам све – све вести, све политичке емисије, све.

Преко недеље свакодневно од четири до осам гледам вести, а са трака гледам оно што нисам стигла да видим. Ако сваки дан пратим те вести, четвртком ми је потребно око дванаест сати – од четири по подне до четири ујутро. После тога, у монтажи ми треба још осам сати да то склопим. Људи мисле ево, били су избори, узми телоп с резултатима и то ти је први утисак. Некада буде и тако, али да бих до тога дошла, ја ипак морам да погледам све.

Имајући све то у виду, да ли ти понекад досади да радиш то што радиш?

Мени је та емисија живот. Као што ти досади живот, понекад ти досади и то. Немам право да размишљам да ли ми је досадило или ми није досадило. Више имам проблем с умором и с исцрпљивањем због неизвесности, због тога ко ће звати, ко неће звати, ко ће се наљутити, ко се неће наљутити. Изиграваш хероја, а излазе ти кожне болести.

Постоје разни начини како они могу да те се ратосиљају и у том смислу се осећаш као у хорор филму. Свако јутро са страхом одеш на киоск и видиш насловне стране, јер постоји много начина да те девалвирају, избаце из игре, ураде било шта. Да не би полудео, говориш себи како те није брига и стално се убеђујеш да је то истина.

(tamara skrozza – vreme.com)

Ознаке: Olja Bećković, аутоцензура, медији, новинарство, Оља Бећковић, Србија, српски новинар, цензура