Србија нема самосталност ни изблиза онакву какву има РС, без обзира на реално ограничене елементе државности које Бањалука уставно и међународно-правно поседује.

Др Драган Петровић, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду из Београда, у интервјуу за Пресс РС оцењује да су западне силе, продукујући украјинску кризу, ушле у “казнени простор” руског идентитета, што Русија не може и неће гледати скрштених руку.

Корисна подршка Хрватима у БиХ!

Петровић каже да се чини да Бањалука има интерес да респектује хрватску страну у БиХ.

— То се посебно односи на онај део хрватских политичара у БиХ који није под пресудном контролом англоамеричке политике и Сарајева и који има тежњу да не буде пион у редовној игри подривања РС из тих кухиња.
С друге стране, уколико би на столу било озбиљно прекомпоновање БиХ, макар са изговором давања већих права хрватском ентитету, то би по правилу било злоупотребљавано од поменутих центара моћи да се закине РС.
Зато Српској засад одговарају два ентитета, с тим да нема ништа против да у оквиру Федерације БиХ хрватска страна добије већа права – сматра Петровић.

— Русија је раније била прилично трпељива и није интервенисала и прелазила линију поводом питања бивше Југославије, Либије, Ирака и Авганистана, па ни у случају запада и северозапада Украјине. Међутим, ово сада је врло опасна ситуација и Украјина је данас највећа планетарна неуралгична тачка!

Југоисточни део те земље и Крим су “казнени петерац” Русије и будите сигурни да они то неће препустити Западу. Такође, мислим да после ових догађаја Украјина као унитарна земља више неће постојати и да је излаз у њеној федерализацији са најмање два равноправна фактора, при чему би југоисточна проруска половина земље била неспорна јединица – истиче овај економско-политички аналитичар и историчар.

Ипак, може ли у тој кризи доћи до најгорег сценарија – нуклеарног рата између Русије и САД?

— Русија је и у својој највећој кризи деведесетих година због неселективног спровођења неолибералне економије, задржала два елемента суперсиле, нуклеарну моћ и капацитет у области ресурса и енергетике. Она је данас додатно ојачана и снажна светска сила. Чак је у области нуклеарног наоружања изједначена са САД, док су све остале силе у односу на ове две патуљци у тој области наоружања.

Рационално гледано, нуклеарни рат је немогућ, јер у њему нема победника. Али, када посматрате америчку политику у вези с Украјином, заиста се поставља питање колико је она рационална. Како год, последња дешавања у Украјини показују да САД још имају снагу да отворе поједине кризе у свету, али не и да их ефикасно решавају у прилог свог замишљеног концепта. Зато све снажнија Русија има далеко већи маневарски простор да се одлучније супротстави америчкој хегемонистичкој и агресивној милитаристичкој политици, па макар у оним зонама света у којима су интереси Руса егзистенцијални.

Циљате ли ту и на делове Балкана кроз које ће пролазити руски гасовод “Јужни ток”?

— Наравно. Имајући у виду значај “Јужног тока” као важне геополитичке осе, то се свакако може односити и на српски етнички простор. То ће изменити однос снага у региону и дати већу могућност сувереним владама у Београду и Бањалуци да се у вођењу државних послова што шире ослоне пре свега на Русију, у лепези великих сила које делују на Балкану.

Овде се опет прича о плановима неких од тих сила да уочи октобарских избора у БиХ, уз помоћ овдашњих сарадника, изазову масовни излазак грађана у целој земљи на насилне уличне протесте против власти како би, наводно, покренули распакивање Дејтонског устава и централизацију БиХ, од чега би РС претрпела штету. Да ли су ти страхови оправдани?

— Досадашња искуства и реална геополитичка ненаклоњеност високе политике англосаксонских сила – САД и Британије пре свега, и у нешто мањој мери Немачке према елементарним интересима српског народа на Балкану, изазивају велико подозрење Срба. То се посебно односи на подршку процесима налик “обојеним револуцијама” или “пролећима”. На срећу, народ у Српској до сада није прихватио да учествује у немирима на улицама, који су се последњих неколико месеци одвијали у Федерацији БиХ и који су, наводно, имали социјалне узроке. Зато имам утисак да је степен националног јединства око елементарних државних и друштвених интереса у РС висок и неупитан, далеко виши него у Србији.

У том правцу, сумњам да би парламентарна опозиција у РС свесно могла да ради било шта што би могло да озбиљно подрива темеље државности РС. С друге стране, знајући за ненаклоњеност западних сила према српском фактору, постоји бојазан да би сваки метеж и довођење у питање демократског и институционалног система РС могли да буду искориштени од Србима ненаклоњених центара моћи. Наравно, треба знати да су то ипак отуђени центри моћи у САД и Британији и да подривање РС није и став јавног мњења у тим земљама.

Да ли се иза тих прича о уличној уставној прекомпозицији БиХ и РС заправо крију интереси светских економских господара и лучоноша неолиберализма, којима смета свако ко солира, не реагује на притиске и тако им отежава приступ националним природним богатствима?

— Свакако, то је неупитно. Поновићу, англосаксонске силе и у нешто мањој мери Немачка, нису наклоњене српским интересима на Балкану. У том правцу, РС се третира као “нужно зло”, што се де јуре мора прихватити, али се у континуитету, још од Дејтонског споразума 1995. траже начини да се те ингеренције поткопају, умање и отуђе. Наиме, наметани неолиберални концепт “меке моћи” англосаксонских сила, који је управо крахирао у тим земљама 2008. и изазвао светску економску кризу, РС није примењивала у пракси до краја, а посебно нема интереса да га сада прати у свету који постаје мултиполаран. С друге стране, поменути концепт који се у облику шок терапије, дивље приватизације, наглог скидања царинских баријера и повлачења државе из економије, намеће земљама у транзицији путем глобалних политичко-економских организација, као што су то ММФ и Светска банка, нажалост, и даље је наметнут привреди Србије, што траје у читавом периоду после 5. октобра 2000.

Зашто за видно лоше економско, па и политичко стање у РС и БиХ, ретко ко помиње одговорност страног фактора који овде и даље чврсто држи протекторат?

— Суштина проблема које имамо је мањак праве демократије, јер страни фактор намеће нешто што није у интересу грађана и што би за домаће становнике, након квалитетне јавне расправе, било крајње неприхватљиво. Заправо, реч је о даљој неселективној примени погубног неолибералног привредно-друштвеног концепта, а да не говоримо о наставку пута према ЕУ под постојећим околностима и диктатима.

Отуда је нама ненаклоњеном страном фактору прихватљива недемократија на овим просторима, која се огледа и у блокади и контроли медија, јавног мњења и јавне сфере, па све до директних опструкција и злоупотреба изборних процеса. Дакле, страним центрима моћи нису у интересу јаке, слободне и демократске РС, Србија и Црна Гора, јер се у демократском поретку и слободном јавном мњењу тешко може наметати нешто што је против интереса већине грађана у тим традиционално српским земљама. Посебно нису заинтересовани за постојање снажних демократских и креативних странака, њихових лидера и државника, а то се уз све потенцијалне недостатке и када ретроспективно посматрамо његов досадашњи учинак, ипак, односи на Милорада Додика, председника РС.

Шта су онда права решења за РС?

— Јединство позиције и опозиције око кључних питања опстанка РС, јаче дипломатско деловање, придржавање Дејтона, ослонац на Русију и Србију, те примена другачијих привредних концепата, посебно неокејнзијанске економске доктрине, која се показала као прилично успешна у току 20. века. Или све то комбиновано. Српској је важно да задржи и ојача слободу јавног мњења и медија, што је, чини ми се, последњих година на далеко већем нивоу него у “демократској” Србији. Такође, битно је да се РС неупитно држи институционалног облика и континуитета сарадње са званичном и посебно незваничном Србијом, те да води рачуна о каквим политикама и људима је реч. Јер, “постоктобарска” Србија је полузависна земља у односу на нама најмање наклоњене стране центре моћи, па самим тим није суверена да помогне себи и највећем делу сопственог становништва, а камоли да буде истински гарант РС.

Да ли претерујете у таквој оцени?

— Не, јер се ради о земљи која нема пуну самосталност, ни изблиза онакву какву има РС, без обзира на реално ограничене елементе државности које Бањалука уставно и међународно-правно поседује. РС, која је свих ових година “у име Дејтона” умањивана и поткрадана у смислу ингеренција треба да буде свесна да се налази у суштински недемократским процесима, масовном кршењу људских права грађана и угрожених институција система.

Уосталом, видели смо и сада на примеру Украјине да су демократски принципи и поштовање права врло растегљив појам у интерпретацији и пракси англоамеричке политике. Када у западној Украјини демонстранти и “мајдановци” насрћу на органе власти и реда са масовним жртвама, премлаћивањем и разарањима, онда су то демократски процеси, а легитимна власт је диктаторска и репресивна, чак и када се на снимцима јасно виде насртаји на полицију и њену често запањујућу толеранцију и пасивност. Према таквим двоструким аршинима нелегитмни су и протести стотина хиљада житеља Крима којима се, у најмању руку, не даје ни могућност и капацитет изјашњавања и политичких и друштвених одлука.

(Прес РС)

Ознаке: БиХ, Драган Петровић, Република Српска, Русија, Србија, Украјина