Прочитај ми чланак
(Н. Бабић)
Украјина као стратешка погрешка САД-а: Како је Вашингтон против своје воље отворио врата новом мултиполарном свету.
Униполарни свет који је настао након распада Совјетског Савеза је нестао и сада се убрзано мења, а међународна заједница је ушла у раздобље глобалне нестабилности. Без икакве сумње је распад Совјетског Савеза омогућио Сједињеним Државама убрзано наметање своје воље у међународним процесима, нарочито процесу глобализације.
Међутим, америчка администрација, која годинама није спутавана никаквим правилима изгубила је компас и Вашингтон почетком ове године чини огромну погрешку грубо задирући у унутрашње политичке прилике у Украјини и то по опробаном сценарију: потичући немире који у правилу доводе до државног удара. Вашингтон је чинио то и раније, али овога пута претерује и земљу гура у потпуну дезинтеграцију подржавајући радикалне националисте. Легитимни председник Виктор Јанукович и његова влада су свргнути, али то Украјини не отвара никакве нове позитивне могућности. Штовише, Украјина срља у потпуну пропаст. Европска унија и западни кредити под сумњивим условима неће моћи да спасу земљу којој краткорочно треба 35 милијарди долара, од чега само Русији дугује 16 милијарди.
Надолазећи избори такође неће да реше ништа. Једина опција која Украјини може да јамчи опстанак као целовите државе је федерализација. Међутим, што ради нова „влада“ у Кијеву која подилази радикалним представницима и ЕувроМаидана: странци „Сводоба“, „Десном сектору“ и самопроглашеним „борцима за славу древне Украјине“; неонацистима из „Трозуба“ (Тризуб) или „Украјинским родољубима“ (Патріот України)?
Превратничка влада коју у Брисел и Вашингтону дочекују с ловорикама, профашистичком „срцу ЕвроМаидана“, како га је описао The Nation, дозвољава, и с њим заједно проводи политичку репресију у земљи, жестоко се окомила на права грађана руског говорног подручја и осталих мањина, организује различите облике провокација и грубо крши међународне законе.
Сједињене Државе и Европска унија без икаквих услова пружају подршку новој „влади“ у Кијеву. Тај је поступак и највеће скептике уверио како се доиста ради о њиховој изравној умешаности у државни удар. Када се мало помније анализирају догађаји у Кијеву, последњи потези Врховне Раде и покушаји радикалне националистичке мањине у наметању своје идеологије цијелој Украјини, све постаје јасније.
У таквим околностима је Русија била присиљена деловати, али не како би се дала у лов на украјинске терористе, већ напросто осигурала сигурност руском народу који одувек живи на тим просторима. Говорећи о Криму, тамо су напетости ескалирале да се дошло до ивице рата с кримским Татарима којих је према подацима пописа становништва из 2001. било 245 000, од укупно 2,41 милијуна становника. Владимир Јевсејев за New Eastern Outlook наводи да су Татари на Криму већ били формирали паралелну власт и опремили се оружјем. Пратећи пример из Кијева и с прећутном подршком Турске, Татари би сигурно кренули у насилно освајање Крима и претворили га у своју аутономну републику.
Тај је сценариј спречен пре него се кренуло у његову применуу и то захваљујући подршци становника властима на Криму који су традиционално наклоњени Русији, али је без сумње већи део проблема решен телефонским разговором између Владимира Путина и турског премијера Реџепа Тајyипа Ердогана. О садржају разговора само можемо да нагађамо, али је чињеница да на целом полуострву након 4. мартка није забилежен ниједан већи инцидент с кримском Татарима.
С друге стране с Повељом Уједињених нација у ЕУ се води жестоки пропагандни рат против Русије и шире се екстремно негативни ставови о предсједнику Путину и спољној политици Русије која наводно „прети свим суседним државама и жели припојити нове туђе територије“.
Нема сумње како ће догађаји у Украјини и на Криму имати озбиљне последице по сигурност Европе, али и на друге удаљене регионе: Блиски Исток, Средњу Азију и Кавказ. Готово да нема аутономне покрајине или историјске регије у Европи у којој се у мањем или већем делу не разматра могућност референдума о самоопредељењу. Неки процеси су већ у току, као онај у Каталонији и Шкотској, а негде су се узбуркале старе страсти, као нпр. на Корзици или Сардинији и другде. Медији широм Европе објављују „могуће нове државе које ће следити пут Крима“, но мале су шансе да се у већини случајева то доиста и догоди, а колико је историја непредвидива види се из чланка којег је у септембру прошле године објавио Њујорк тајмс у којем нема Крима, док су наведени неки примери у којима сецесионистички покрети дјелују на нивоу грађанских удружења.
На истоку Европе је ситуација посебно опасна и у условима јаче конфронтације Русије и Запада сигурно неће доћи до смањивања залиха нуклеарног оружја. Поверење Москве у Вашингтон, око заједничких напора у решавању проблема ширења нуклеарног оружја, је нестало оног тренутка када се НАТО савез одлучио на постављање противракетног штита. Овакво заоштравање односа ће да резултира убрзаном трком у наоружавању, како конвенционалном, тако и нуклеарном. Надаље, блокирају се напори око решавања криза у Сирији, Афвганистану и другим кључним подручјима од интереса за гсветску безбедност.
Надаље, Русији се, од стране Сједињених Држава и Европске уније, покушавају да наметну и политичке и економске санкције, што ће да резултира стварањем јачих савеза Русије с Кином, Индијом, Турском, Ираном…, и то из разлога што ће Русија бити присиљена да надокнади губитке. РТ наводи како је то неминовно, а да су у Москви већ рачунали на такву могућност потврђују актуални контакти руског председника с лидерима поменутих држава, али и сусрет на врху уочи Олимпијских игара с изасланством Кине на челу с председником Кси Јинпингом, као и радни састанак с египатским лидером, генералом Абделом Фатахом ал-Сисијем, 13. фебруара 2014.
Африка
Када говоримо о јачању нових савеза Москве у првом реду се говори о отварању Русије ка истоку, но ту је подршка и стратешка сарадња са земљама Латинске Америке, а вешто је прећутана подршка руској политици на Криму која 19. омарта долази од стране Пан-афричког Парламента (Pan-African Parliament).
Итар-Тасс јавља како је у прошлу среду у Јоханесбургу Пан-афрички парламент (ПАП) изразио подршку руском ставу о Криму, поручивши „како се нитко нема право да супротстави вољи народа Крима исказаној на референдуму“.
Посебни изасланик руског председника за сурадњу с Африком, Михаил Маргелов, који је присуствовао свечаној седници којом се 18. марта обележила десета огодишњица оснивањаа Пан-афричког парламента, рекао је да је бивши председник Гане Yoweri Museveni био први који је покренуо расправу о подршци Русији.
„Он је дао своју пуну и апсолутну подршку Русији и Криму, а остали заступници су му аплаудирали. Након тога ми је предсједник Уганде, Yoweri Museveni, рекао исто у приватном разговору“ рекао је Маргелов и нагласио како му је већина представника Пан-афричког парламента рекла „да су дани униполарног света одбројани и како је Русија њихова велика нада“.
Пан-афрички парламент обједињује 54 афричке земље и главно је законодавно тело Афричке уније, а на сједници је истакнут позитиван тоналитет говора руског предсједника Владимира Путина посвећен Криму којег су сви заступници слушали с великом пажњом.
„Заступници су нагласили да нитко не може оспорити вољу народа изражену на референдуму и да нитко народима не смије да пориче право на самоопредељење. Афрички заступници су критиковали Запад за политику двоструких стандарда, коју су многе афричке државе могле осетити и на себи“, изјавио је Маргелов и додао „како му је посебно драго што се уверио да су земље којима Русија помаже још од доба бившег Совјетског Савеза и даље остале поуздани партнери“.
Иран
Сарадња с Ираном је такође од највећег приоритета за Москву, а свакако гекономски и једна од најуноснијих. 14. марта су се руски председник Владимир Путин и ирански председник Хасан Рохани договорили о јачању сарадње и, наравно, главна тема је била украјинска криза, али и организација „Конференције каспијских земаља“ (Caspian Summit), која ће се да одржи у Астрахану у октобру ове године. Претходно ће се министри спољних послова земаља чланица „Каспијске групе“ састати у Москви у мајуу и тада ће Русија настојати усугласити ставове с Ираном, али и с осталим партнерима из групе. У оквиру ове групе сарадња Москве и Техерана постоји и у безбедносном сектору, а огледа се ставу „како ни Русија, а ни Иран неће да толеришу присутност страних трупа на обалама Каспијског језера и да тамо могу бити само оружане снаге земаља којима су то територијалне воде“.
У гекономском смислу нафтни споразум с Ираном је већ припремљен. Договорено је да ће Исламска Република Русији испоручивати нафту у замјену за руске производе. У почетку ће то бити 100-200 хиљада барела сирове нафте дневно, а Москва мисли како би у будућности могли достићи разину испоруке од 500 000 барела сирове нафте дневно. Нешто од те нафте би преко Русије отишло у Кину и Пекингу омогућило знатно повећање удела у извозу иранске нафте и без напорних преговора с Вашингтоном који жели да надзира сваки барел који излази из Ирана.
Осим тога ту је и подручје руско-иранске сарадње у изградњи две нуклеарне јединице у Ирану у склопу нуклеарне електране Бушехр, но то је само наставак рада према пре потписаним уговорима. Међутим, иранска агенција ИРНА преноси како су 12. марта Иран и Русија договорили „како ће руска компанија Росатом, која је досад за изградњу два нова блока тражила да Техеран не подлијеже међународним санкцијама, због нових околности и очекиваног ублажавања санкција против Ирана променити став па се разматрају додатна проширења.“.
Од посебног је интереса за обе стране војна и технолошка сарадња која је тренутно ограничена резолуцијом Уједињених народа Бр.1929. Међутим, декретом руског председника бр. 1154 од 22. септембра 2010., који говори о провођењу мјера Резолуције 1929. Већа безбедности, „Руску Федерацију ништа не спречава да врши опремање Ирана системима противаздушне одбране“.
Резолуцијом Већа безбедности је било забрањено Иран снабдевати системима С-300 и због тога је руска државна компанија Рособоронекспорт одлуком Међународног арбитражног суда у Женеви кажњена новчаном казном у износу 4 милијарде долара. То би питање сада могло бити затворено, а Ирану испоручени новији системи С-400, који би знатно ојачали иранске оружане снаге.
Постоје, наравно и друга подручја од заједничког интереса и велики уговори потписани у врло кратком року. Трговинска размјена би могла досећи и 2 милијарде годишње, а временом би вишеструко порасла. Надаље, Русија и Иран су спремни да потпишу уговор о стратешком партнерству. Формално би то могло бити објављено током службене посете председника Владимира Путина Техерану или од стране председника Хасана Руханија на већ заказаном „Каспијском самиту“ у октобру ове године.
У том се случају улога Русије на Блиском истоку из темеља мења, као и однос Москве према Сирији и Авганистану. Многи су страховали да ће Москва „заборавити“ на Сирију, ако Вашингтон и Брисел с временом „забораве“ на Крим. Међутим, јачање руско-иранских односа ће најверојатније унаприједити и иранско-турске односе, омогућити им даљњи развој, те створити јак сигурносни систем, за почетак на Јужном Кавказу, а посебице у Сирији. Све то у скорој будућности захтијева трилатералне преговоре Русије, Ирана и Турске где ће се морати да реше и усугласе ставови око сукоба у регији. На тај начин би се отклонила могућност сукоба на Јужном Кавказу и створило позитивна атмосфера за коначно решавање статуса Нагорно-Карабаха, Абхазије и Јужне Осетије, а сиријски сукоб би коначно имао свој епилог. А да Москва не намерава Дамаск да препусти судбини, како су неки нагађали, тврди и британски IB Times, који Сирију види „као највећег руског савезника“.
Кина
Јачање руско-кинеских односа и савезништво под одређеним условима је такође неизбежно. Бројни су примјри отворене сарадње Русије и Кине, а у случају економских санкција САД-а и Европске уније, Русија већ има спреман план за окретање ка азијско-пацифичкој регији у којој је Кина кључни партнер. Осим економске сарадње, како преноси Глас Русије, „због великих и посве непотребних трошкова, обзиром на заједничку претњу и већ добру сарадњу у другим пројектима, Москва и Пекинг могли би да крену у заједничку производњу надзвучних стратешких бомбардера најновије генерације (ПАК-ДА)“.
Индија
BRICS Post пише како је, само неколико сати након што је потписао седињење Крима с Русијом, руски председник Владимир Путин разговарао с индијским премијером Манмоханом Сингхом и то како би известио челнике БРИКС-а о свом ставу о украјинској кризи.
„Премијер је изразио наду како ће се све стране да суздрже и конструктивно да раде како би се пронашло политичко и дипломатско решење које ће да штити легитимне интересе свих земаља у регији и осигурати дугорочну стабилност у Еувропи, али и шире“, стоји у саопштењу за јавност индијског министарства спољних послова.
Путин и Сингх су разговарали и о „посебном и привилегираном стратешком партнерству“ Москве и Њу Делхија. Прошлог уторка се Валдимир Путин у свом обраћању руским званичницима и јавности из Кремља захвалио Индији и Кини, „земљама које су Русији пружиле потпору у тренуцима кризе“.
„Захвални смо свима онима који су схватили наше акције на Криму, захвални смо народу Кине чији су челници увијек сматрали да за ситуацију у Украјини и на Криму треба узети у обзир цијели историјски и политички контекст и увелике ценим индијску суздржаност и објективност“, рекао је руски предсједник.
Непосредно пре се огласио Њу Делхи и поручио „како Москва има посве легитимне интересе у Украјини и задовољавајуће решење се мора постићи преговорима“.
Након почетног суздржаног и дипломатског става Индије која је тражила „да се поштују и руски интереси у Украјини“, Wашингтон и Брисел су се почели да размећу изјавама оекономским санкцијама Русији. Из Њу Делхија тада стиже саопштење „како Индија те санкције неће да подржи“.
„Индија никада неће да подржи унилатералне санкције против било које земље, као што нисмо подржали санкције против Ирака или Ирана. Стога, нећемо да подржимо нити унилатералне санкције које тражи једна земља или једна група земаља“, преноси службено гласило индијске владе Press Trust of India.
Ова је вест објављена само дан након разговора руског председника Путина с премијером Индије, Манмоханом Сингхом, који је нагласио став Индије у односу на „територијални интегритет земаља и наду у дипломатско решење“.
Већи део разговора између председника Путина и премијера Сингха се односио на сарадњу у економским питањима и везама две земаља о другим питањима. Премијер Сингх је изразио занимање за мултилатералну сарадњу, што укључује и стварање Трговинске уније и простор од заједничких економских интереса (Common Economic Space), каже се у извештају из Кремља. Russia & India Report пише „како се Индија, оног тренутка када је све акције Москве назвала легитимним, дефинитивно сврстала на руску страну у сукобу око Украјине, на чему је Москва изузетно захвална“.
Украјина је свакако била прекретница и све наведено представља почетак нове ере мултиполарног света без Западне хегемоније. Сједињене Америчке Државе су починиле кардиналну стратешку погрешку изазивањем оружаног преврата у Кијеву. Желели су и надали су се да ће да ослабе Русију и интеграцијске процесе који су већ били у току, а сада је Вашингтон осуђен на потпуно друкчији сценариј и с посве друкчијим последицама. Америчка администрација је сама убрзала стварање нових савеза и интеграција и отворила врата новом мултиполарном свијету у којему ће Москва и њени савезници имати улогу која им припада, а са свима ће Сједињене Државе морати да преговаратју на равноправној разини.
Социолог, адвокат и политички аналитичар André Chamy зa Voltairenet пише како ће се САД и Еуропска унија у противном морати да суоче са сценаријем у којем ће се да створе компактни савез земаља који ће да се простире од Пацифика до Медитерана и од Индијског океана до Арктика, а чинит ће га управо све наведене земље: Русија, Кина, Иран, Индија, Сирија, свака опет са својим регионалним савезницима.
У сваком случају, мултиполарни свјет је оно што је човјечанству преко потребно, али при том не треба осветољубиво тежити уништењу Сједињених Држава и Еуропске уније, но све говори како ће однос Запада и начин којим је управљао украјинском кризом многе да отријезни како у Бриселу, тако и с оне стране Атлантика. Коначно, нитко се није надао да ће Пекинг и Њу Делхи изаћи из својих традиционалних оквира у вођењу спољне политике и јасно се изјаснити око питања у која нису изравно укључени, па се и то догодило.
(Адванце)
