Прочитај ми чланак

МИЋКО ЉУБИЧИЋ: Србија, обећана земља

0

mickoСамо ми (ја/способни, одговорни људи…) можемо (хоћемо/умемо/имамо снаге и храбрости…) да вам (нам/овом поштеном, радном и вредном народу) обезбедимо светлу будућност (бољи живот/радна места/милијарде у инвестицијама…)

Ноћна мора коју имам пред сваке изборе изгледа у длаку исто: седим потпуно непокретан испред укљученог чудовишно великог телевизора, који ми покрива цело видно поље, па и да хоћу не могу да скренем поглед. Надохват руке ми је даљински управљач, али као да је милион километара далеко, јер не могу да се померим и дохватим га ни руком, ни ногом, ни зубима, ни снагом мисли, ничим!

Нема, дакле, начина да променим канал, а уз то је и звук појачан до максимума. Ако вам је ово однекуд познато, то је зато што сцена мало подсећа на ону из „Паклене поморанџе“ („A Clockwork Orange“, Anthony Burgess), у којој главног јунака држе везаног за столицу, залепљених очних капака селотејпом за чело да не би могао да жмури, испред екрана на коме се ређају сцене ултранасиља, а како би га излечили од сопственог насилничког понашања.

Е, у мојој ноћној мори најгоре тек долази: тај ТВ канал на коме сам заглављен врти искључиво предизборне политичке поруке, без престанка, док се све оне заједно не стопе у једну огромну мегапоруку, састављену од елемената искомбинованих према прилици, тренутку, медију и циљној групи. А у корену поруке – лаж, и то патолошка. Псеудологиа фантастица. И грми ли грми са тог екрана:

„Само ми (ја/способни, одговорни људи…) можемо (хоћемо/умемо/имамо снаге и храбрости…) да вам (нам/овом поштеном, радном и вредном народу) обезбедимо светлу будућност (бољи живот/радна места/милијарде у инвестицијама…) и то тако што ћемо позвати на одговорност (сатанизовати/надгласати/похапсити/заувек осрамотити, коначно раскринкати…) оне који су нас довде довели (који нас мрзе/уцењују/распродају/издају/желе нам све најгоре…) својим катастрофалним (штетним/издајничким/лоповским/шарлатанским…) политичко-економским понашањем (пљачком/корупцијом/неспособношћу/преваром…). И будите сигурни да вам (нам/овом поштеном, радном и вредном народу…) ми (ја/способни, одговорни људи…) обећавамо (дајемо реч/обавезујемо се/мајке нам/не устали с овог места…) да ћемо се максимално потрудити (изгарати/поломити се/изгинути/надљудске напоре уложити…) да одмах (најкасније идуће године у ово доба/ма већ овог месеца/ прве радне недеље после избора/најпре могуће/ево само што нисмо…) чим освојимо ваше пуно поверење (зграбимо власт) започнемо системске, корените реформе (поскупљују гориво и цигарете/одраћемо вас од пореза…) од којих ће све да пршти до Брисела, а и даље (Живела Србија!).“

djecaci_cover_istina_625
Постоји та једна универзална истина која каже: „Можеш варати све људе неко време; можеш варати неке људе све време; али не можеш варати све људе све време!“ Хм… Добро, можда не баш све људе све време, али овде чак и не претерано вешт политичар критичну бирачку већину може успешно да фолира годинама, па и деценијама, ако је судити по ономе што се нама мученицима дешава од избора до избора, последњих четврт века.

Није ова земља богзна какав изузетак по нереалним, „абартованим“ обећањима која гласачима деле шаком и капом они који би да дођу на власт и тамо што дуже остану. То се ради у целом свету, политичко лагање и предизборно претеривање није наша измишљотина, с тим што у тим тзв. развијенијим западним демократијама одлучују финесе кад је реч о разлици између предизборних обећања и постизборних испуњења, финесе које се итекако мере и награђују или кажњавају већ на следећим изборима. Код нас ништа лоше што неки политичар уради за свог мандата није довољно катаклизмично да га ограничи да већ после неколико месеци после силаска с власти уздигнутог чела не почне да критикује, проповеда, ламентира и готово зачуђено открива шта све у земљи не ваља, шта се ради погрешно, лоше и преспоро и шта би он урадио савршено, много брже и много боље, само да му је власт. Власт на којој је до малопре био!

Овде су се политичке лажи увукле у свакодневно поимање стварности, потпуно и темељно, па смо склони да поверујемо и у оно за шта знамо да је илузија. Тако се корупцији и криминалу већ назире крај, Косово је и даље наше, запошљавање ће врло брзо бити у жестоком порасту, са образовањем и културом је све у реду, медији су слободни, а страни инвеститори се гурају у реду да нам дају своје паре не тражећи ништа заузврат.

А све нам то, гледајући нас што с екрана, што очи у очи, прича релативно мали број истих људи који већ више од две деценије лешинарски круже над тим пленом званим власт, па се у једном тренутку Ови, а у другом Они – и тако на смену – обруше на ово полураспаднуто трупло од државе, не престајући да га кидају, развлаче и режећи чувају. Јесте, власт и опозиција у овој упропашћеној земљи су једни исти људи који се међу собом ротирају четврт века! И тако ће остати док се Срби не досете да они који су нас довде довели и у томе нас тако дуго и упорно одржавају не могу преко ноћи постати они који ће нас одатле извести, па ма шта причали, обећавали и колико упорно нас пред сваке изборе патолошки лагали.

(НИН – Мићко Љубичић)