Након интервјуа са организационим секретаром ВМРО – а Јулијаном Ангеловим који је побудио велико интересовање домаће јавности, јавио нам се и председник ВМРО – а Красимир Каракачанов са којим смо урадили интервју који стоји пред Вама.

Циљ овог, као и поменутог интервјуа са Ангеловим јесте упознавање српске јавности са ставовима бугарских националних организација које нису приајтељски расположене према српском народу. Вама читаоцима остављамо слободу да из разговора са г. Каракачановим самостално, на основу своје памети и савести изведете закљуке.

За почетак, реците нам нешто о својој позицији у ВМРО. Објасните нам шта се са ВМРО десило после њеног распуштања 1934. године, те шта се дешавало са ВМРО током Другог светског рата и после. Како је обновљен рад организације, како сте постали шеф ВМРО, како сте се развили до Партије. Има ли ВМРО данас своје војводе и колико? Имате ли односе са емиграцијом?

 

На челу ВМРО – а се налазим од 1997. године, а члан организације сам постао као студент историје 1989. године, управо у време пада комунистичког режима у Бугарској. Што се тиче неке историје ВМРО – а, а сходно Вашем питању, истакао бих да је организација била стављена ван закона након преврата од 19 маја 1934 гогдине, када је на власт дошла србофилска влада Кимона Георгијева. Желећи да учини добар гест према Београду, ова влада је и званично забраниала рад ВМРО – а. Међутим, како то бично са револуционарима бива, руководиоци и политички радници унутар ВМРО – а на челу са Иваном Ванчом Михајловим нису желели да положе оружје, него су емигрирали, а они који у томе нису успели, били су ухапшени и затворени. За време Другог светског рада, када је Македонија била ослобођена, многи обични чланови ВМРО, који су ратовали у саставу регуларних трупа су се вратили у Вардарску Македонију и започели са нормалним животом.

Као што је добро познато, ВМРО се бори за уједињење Македоније и Бугарске. То смо чинили за време турске окупације, то смо чинили и за време владавине српског режима, па према томе сасвим је разумљиво да су наши чланови и симпатизери који су остали у Бугарској били одушевљени чињеницом да је после шестог априла 1941. године у Македонији обновљена бугарска власт, да су се отварале школе ицркве и да се могло слободно рећи да сте Бугарин.

У периоду између 1942 – 1944 г. ВМРО је активна на подручју Егејске Македоније, која је остала под немачком и италијанском окупацијом. Створени су оружани одреди који су се трудили да заштите бугарско становништво од грчких марионетских власти које су вршиле притисак на бугарска села.

Након пада комунизма 10. новембра 1989 године ВМРО је установљен као и друге бугарске партије и од тада до данас делује без престанка, легално, поштујући све законе Републике Бугарске. Такав начин рада донео је низ промена, модернизовали смо се и то је за промену имало и формално укидање титуле „Војводе“. Користимо је између себе, чисто да наставимо стару традицију, али суштински та титула нема никакав посебан значај. Што се тиче наших чланова, имамо око 16.000 активих чланова и ту предњаче млади људи и интелигенцја. Врло су борбени, активни на радост и задовољство наше отаџбине. Такође, рекао бих још за почетак, у раду се ослањамо и на нашу велику емиграцију у Европи, САД, Канади и другим земљама света.

Kaко оцењујете интервју Јулијана Ангелова, недавно дат овом блогу?

Господин Ангелов је организациони секретар ВМРО – а па су, према томе његове позиције и наше позиције.

 Једна од новијих партија на бугарској политичкој сцени је и партија „Помак“. Шта нам, као бугарски националисти, можете рећи о овој партији? .

Партија „Помак“ јесте нова, али идеје са којима ова групица људи жели да испровоцира бугарско друштво су старе и одавно поражене. Ради се о групи која је подржана, и то пре свега финансијски, од појединих кругова у Турској блиских неоосманској политици коју заступају Ердоган и Давутоглу. О суштини те политике, мислим да не треба посебно да говорим вама у Србији, тим пре што је овај феномен одлично објаснио професор др Дарко Танасковић, свакако један од најбољих европских стручњака за ову тему.

Суштински говорећи „Помашко питање“ не постоји. Ти, такозвани „Помаци“ су заправо етнички Бугари који су услед турског терора почели да исповедају ислам. Њихов језик је бугарски, фолклор такође и ти људи имају бугарску националну самосвест. Ту се заправо ради о истој ствари као и са Бошњацима у бившој Југославији који у суштини представљају део српског и хрватског народа који исповеда ислам. Па ипак, када говоримо већ о Бошњацима, било је неколико фактора који су условили њихово креирање као нације: пре свега то је политика коју је након окупације Босне и Херцеговине водила Аустро – Унгарска, а не смемо заборавити ни идиотску политику Јосипа Броза Тита који је забрао створитељ нових нација: бошњачке, македонске и црногорске. Резултате тог рада видимо данас јако добро.

Што се тиче Бугарске, поред Бугара муслимана, треба споменути и Бугаре католике, којих има близу 60.000 и око 100.000 Бугара протестаната и они, иако исповедају другачију религију од већинских православаца ипак нису изградили посебан етнос. Да будем на крају сасвим јасан и да подвучем да нисам говорио о етничким Турцима којих има и који су нешто сасвим друго.

Прети ли савременој Бугарској вехабизам?

 Вехабизам и уопште, разне друге манифестације радикалног ислама нису проблем само за Бугарску, него и за друге балканске државе које имају муслиманско становништво. Тај проблем први пут се јавио пре двадесетак година, у време рата у Југославији. У суштини, све се ту своди на утицај и то пре свега финансијски, који на вехабијске скупине имају поједине арапске државе и отуда је то проблем који се никако не сме потценити.

 Реците нам нешто о Вашем виђењу балканских односа данас. Како видите Балкан у наредних десет година и да ли има места сарадњи балканских народа изван НАТО и ЕУ?

Како ће у будућности изгледати Балкан, зависи најпре од балканских држава. Ако будемо чекали међународне факторе да реше наше унутрашње проблеме, као што је то чињено последњих 200 година, плашим се да ће Балкан остати оно што је за Европу увек био: буре барута. Сматрам да балканске државе имају капацитет да уреде међусобне односе и без помоћи „Великог брата“, а да би у томе и успеле, балканске државе морају престати да се међусобно надмудрују и гаје аспирације према територијама својих суседа.

Шта мислите о независном Косову и албанском питању на Балкану које прети да заврши у Великој Албанији као највећем експоненту америчке политике на полуострву?

Мој став по питању Косова вам се неће свидети. Наиме, ја сматрам да је Србија изгубила Косово и такође бих додао да је за то превасходно крива сама српска политика. У жељи да додатно Србизира оне терирорије које је освојила после Првог светског рата, а које до тада нису биле њене и у којима Срби нису били апсолутна већина, као што је случај са Војводином, Србија је извршила пресељавање дела свог становништва са Косова и Метохије на север. На тај начин, Косово је од српског полако постајало албанско, и однос који данас имамо, да у овој покрајини живи 90 посто Албанаца и тек 10 посто Срба био је, услед такве политике неминован. Још један битан фактор који је до оваквог стања довео је и Титова политика, јер не смемо заборавити и то да је управо Тито дао Албанцима висок степен аутономије и када сте покушали да ту аутномију поништите, уверили сте се да то не иде лако и у томе нисте успели.

Сад, да ли ће или не Албанци са Косова тражити присаједињења Албанији, друга је ствар и то је сасвим природно. Они су дуго живели у Великој Србији која је претендовала да буде балкански Пијемонт и логично је да сада желе ново уједињење. У крајњем, сваки народ на Балкану се борио за своје национално уједињење, и ми Бугари, и Грци, па и ви Срби. Ако не претендује на туђе територије, сваки народ има право да жели да живи слободно и уједињено са својом матицом.

Има ли Балкан данас непријатеље због којих се треба ујединити, а спорове оставити по страни?

Балканске државе треба пре свега да реше међусобне конфликте и да не дозволе великим силама да се мешају у тај процес. Главна опасност која прети Балкану данас је неоосманизам турске политике и исламски фундаментализам.

 Како оцењујете српско – бугарске односе кроз историју?

 Од краја деветнаестог века, односи између Србије и Бугарске постају све лошији. У приказивању пресека историјског наслеђа, ја ћу само побројати неке факте, а читаоци вашег портала нека слободно донесу закључке какве желе.

Као што је познато, још од Првог српског устанка са почетка 19. века, Бугари се боре у Карађорђевим одредима против Турака. Најпознатији и највећи бугарски револуционари као што су Георги Раковски, Стефан Караџа, Васил Левски, Христо Ботев и други боре се против Турака а за независност Србије, са надом да ће им Србија касније помоћи да ослободе и своју отаџбину. Две бугарске легије од неколико хиљада чланова је образовано у Београду током 1862. и 1867. године и оне су се бориле за Србију. И два пута, када је Србија успевала да уреди своје односе са Турцима, вршени су прогони легионара, хапшења и испоручивања Турцима. Па ипак, током српско-турског рата 1876. године, неколко хиљада Бугара и бугарских војвода је добровољно учествовало у борби против Турака. На стотине њих је тада погинуло.

Са друге стране, не могу да се сетим да ли је неки Србин учествовао у рату Бугара за слободу? Било је Пољака, херцеговачких Хрвата, али не и Срба. У време док су Бугари ратовали за Србе, кнез Михаило је правио споразуме са Грцима о подели Бугарске. Тако је и Стојан Новаковић смишљао како да посрби Бугаре у Македонији, како би од њих направио прво Македонце, а потом и Србе. У то време није постојао нити један бугарски револуционар који је имао претензије према и једном сантиметру српске земље.

Када је 1885 године извршено бугарско уједињење са Источном Румелијом, и када је бугарска војска била на граници са Турском краљ Милан је напао Бугарску. Током Првог балканског рата, док је наша војска код Једрена задржавала главнину турских снага, српска војска је успела да овлада Вардарском Македонијом и да почне са пресељавањем бугарског становништва. Затваране су тада наше школе, цркве, људи, а Бугари су били принуђени да се изјашњавају као „јужни Срби“. Таква српска политика је довела до међусавезничког рата 1913. а терор над Бугарима је учино да у два светска рата станемо на аустроугарску, односно немачку страну. Као што се види, односи између наше две државе су оптерећени сукобима, ратовима и неповерењем.

Да ли је ВМРО, с обзиром на чињеницу да је расформирана пре ликвидирања Краља Александра имала директне везе са тим актом, или је то био чин (бившег) члана без формалне наредбе централе?

 Владо Черноземски био је од стране ВМРО постављен за инструктора хрватских трупа још 1933 године, дакле пре него што је организација распуштена. Атентат у Марсељу је био отговор на терор у Македонији и Хрватској. У крајењм, није никаква тајна да је између Усташа и ВМРО постојао споразум о заједничкој борби.

 Какав став заузимате према бугарским злочинима над небугарским становништвом на територијама које је Бугарска током два светска рата припојила себи?

 Као што не одобравам српски терор над бугарским становништвом у Македонији и Западним Покрајинама, тако не одобравам ни терор над мирним становништвом, без обзира о коме се ради. Терор само изазива терор и не решава ништа.

 Већ сте споменули да је ВМРО имао добре односе са Усташама. Мимо разлога због којих је сарадња успостављена, какав став заузимате по питању природе и размера усташког злочина над српским народом у „Независној држави Хрватској“ која је Србе и у Парламенту ставила ван закона и која је једина имала и логор за децу, познат под називом „Даница“.

 

Као што сам рекао, терор само провоцира терор, а неправда неправду. Да није било Версаја 1919. не би било ни Хитлера, као што можда не би било Јасеновца да није било Пунише Рачића. ВМРО не одобрава бесмислен терор уперен против било кога, а посебно не према невиним грађанима.

Пратите ли данашњу српску политичку сцену? Шта мислите ко ће победити на заказаним изборима и да ли ће то донети добро Србији?

 Свакако да пратим политичку ситуацију у Србији, али тема је широка и дуга и не могу је сажети у само неколико речи. Такође, не желим да дајем никакве прогнозе у вези са изборима, јер је то унутрашња српска ствар и то Срби треба сами да реше. Оно што је за нас важно јесте какав ће однос нове српске власти заузети по питању бугарске мањине у Цариброду и Босилеграду. То је основни критеријум на основу којег заузимамо став о српској политици.

 Они који вас не воле, а ту пре свега мислимо на Македонце, неретко вас називају „бугарски Шешељ“. Шта мислите о Војиславу Шешељу и његовом деценијском робовању у Хагу? Такође, поједини српски кругови мало знају о разговорима које сте Ви и Војислав Шешељ водили почетком деведесетих година прошлог века. О чему се ту ради, можете ли нам рећи нешто поближе?

 О сусретима са Шешељем до сада нисам говорио и ово је први пут да то чиним, посебно пред српском јавности. Конкретно, сусрели смо се 23. јуна 1992 године у његовој канцеларији у Скупштини у Београду. Ти договори у суштини и нису били тајни, тако да су српски медији доносили вести о, како се писало, „првој легалној посети вође ВМРО – а на територији Србије“. Тада сам му представио став ВМРО – а, бугарских политичара и Бугара уопште да ће Бугарска, гарантовати и заштити независност Репубчоле Македониjе и ако дође до евентуалног напада на Македонију дати свој одговор. На хиљаде Бугара, и то не само чланова ВМРО било је спремно да оде у Македонију и да се бори за њу, па макар и по цену да Бугарску увуче у југословенки конфликт.

И поред тога што се по много питања нисмо слагали, мислим да је Шешељ паметан и интелигентан човек и одличан познавалац историје Балкана. Посебно сам био изненађен чињеницом да ми је као припаднику бугарског народа упутио извињење због како је рекао „глупости“ коју  је 1885. године учинио краљ Милан, а која је била и главни кривац за наше лоше односе. Такође, сложили смо се и да је македонска нација у суштини измишљена и да за то кривицу сноси Јосип Броз Тито. Такође, било је ту још неких детаља, али је за сада рано да о томе говорим, можда неком другом приликом. Што се тиче самог Шешељевог боравка у Хагу, ја не знам да ли је он крив или не, али оно што знам то је да је хашки Трбунал обична фарса и пародија правосуђа. То заправо није суд, него политички инструмент којим победници кажњавају побеђене. Али, у историји се никада другачије није ни десило.

Какав став заузимате по питању ратова на подручју бивше Југославије, односно колико сте упознати са самом природом тих ратова?

 Југославија је била вештачка вишенационална држава, створена са циљем да задовољи апетите победница Првог и Другог светског рата и мислим да је било сасвим јасно да она не може опстати. Када су њени међународни ментори од ње дигли руке, она се распала и на жалост то се десило уз много проливене крви.

 Један број Бугара активно је учествовао у рату на српској, али и на хрватској страни. Шта мислите о тим људима и да ли је ВМРО слала своје људе у Босну, односно Хрватску?

 Није било много Бугара који су ратовали на српској или пак хрварској страни у том рату. Свега дест до петнаест њих. Што се тиче ВМРО, ми нисмо слали своје људе на та подручја, али смо били спремни ако евентуално Србија нападне Македонију.

Да ли сте слали добровољце у Македонију 2001. године? Какву уопште судбину проричете Македонији? Може ли она опстати као независна држава или ће се њен западни део припојити Албанији?

 Не, у Македонију нисмо слали добровољце 2001. године,  али је бугарска држава дала Македонији тенкове и друго наоружање и тако смо помогли да се македонска држава реши тадашњих проблема са којима се суочавала.

Питање да ли Македонија може да опстане или не је изузетно сложено питање. Оно у шта не треба сумњати, то је да смо ми, као и читава Бугарска уосталом, спремни да прихватимо Македонију као такву. Они који највише раде на уништавању ове државе јесу управо политичари у Скопљу, јер они стварају конфликте са свим својим суседима. Док они то чине, албанско становништво се увећава и сходно Охридском договору обезбедили су себи аутономију у запдној и северозападној Македонији.У својим настојањима, Албанци имају подршку финансијских магната, међународног лобија који је изузетно утицајан, док са друге стране,

Македонци под Грујевским и његовим рођацима не чине ништа да стекну пријатеље. Ту клику занимају само лични интереси и то материјалне природе пре свега. До пре шест до седам година, Македонци су се делили на две основне групе: Македонце и Бугаре, а данас на три: Бугаре, „Славомакедонце“ и „античке Македонце“.

Ако пак говоримо о економији, Македонија је банкротирала, а оптерећује је и чињеница да има чак 35 посто муслиманског немакедонског живља које се умножава великом брзином. Ниједан народ, тако подељен није опстао, па не верујем да ће то поћи за руком Македонцима. Када томе придодамо и турски неоосманизам и радикални ислам, перспектива за Македонију није добра.

Међутим, проблем Македоније је уједно и проблем свих балканских држава, па и саме Европе. Данас готово сваки народ на Балкану има две своје државе: Грци имају Грчку и Кипар, Турци Турску и Северни Кипар, Срби Србију и Републику Српску, Румуни Румунију и Молдавију, Албанци Албанију и Косово, а ми Бугари Бугарску и Македонију.

Такво стање је корисно за све, осим за саме балканске народе. Шта ће се све дешавати у будућности, сложено је питање, али оно што је сигурно јесте да доста тога зависи од мудрости и политичке зрелости самих балканских народа.

(Нови Српски Социјализам, Стево Лапчевић)

Ознаке: Bugarska, Јулиан Ангелов, ВМРО, Војислав Шешељ, Красимир Каракачанов, Македонија, Скопље, Софија, усташе, Хаг, Черноземски