Прочитај ми чланак
Руски и украјински националисти приграбили су реторику која је свима у бившој Југославији одлично позната.
Последњих недеља интернетом кружи мапа која Украјину представљао као квазитворевину насталу жељом лидера некадашњег СССР-а да ту државу, тада републику, прошире на рачун руског етничког простора. Као одговор на захтеве руског становништва да се Крим врати Русији, јер је то њена исконска територија, украјински националисти цртају своје границе и обнављају мит о „Великој Украјини“.
ГРАНИЦЕ
Концепцију „Велике Украјине“ као империје одавно је разматрала и украјинска емиграција. Према њиховом виђењу, границе Украјине на истоку простору се до Кавказа и иду обалом Каспијског мора, а на северу чак до Балтика посредством формирања украјинско-белоруско-летонског савеза.
НАСЛЕЂЕ
Уколико би се Украјинци одрекли совјетског наслеђа, морали би да се одрекну Крима, истока земље, али и да уступе део територије Пољској, Словачкој… Такво прекрајање граница источне Европе је пут којим нико разуман не жели да крене.
Делови екстремне емиграције отишли су и даље, па су предлагали да Украјина уђе у државни савез са Белорусијом, јер ће се тиме њено „царство“ протезати од Црног мора до Балтика.
Идеја „Велике Украјине“ била је пре неколико година подигнута на највиши државни ниво.
Странка бившег председника Виктора Јушченка предлагала је и одржавање референдума у руском пограничним областима о њиховом припајању Украјини.
Тезу “Украјина од Тисе до Кавказа” данас најжешће заговара Јуриј Шухевич, вођа десничарског УНА-УНСО. Своју концепцију поткрепљује мапама на којима је у састав Украјине ушао чак и Кубањ, где су у 19. веку 46 одсто становништва заиста чинили Украјинци. Али, то је било у 19. веку.
Занимљиво је да он тврди да би Кубањска област остала у саставу независне Украјине да Лењин није победио у Октобарској револуцији. То је још интересентније када се чује аргумент с друге, руске стране. Они тврде како је управо Лењин започео територијално “пумпање” Украјине. Ову државу су у њеним данашњим границама, наводе они, створила су три човека: Лењин, Стаљин и Хрушчов – и тиме оставили милионе Руса ван матице.
Парадоксално је то што је за време Стаљина Украјина добила највише територија, а управо је за време његове владавине страдало највише становника Украјине. Он је, наиме, у време колективизације села 1932/33. изазвао глад међу сељацима, одузимајући им храну да би нахранио нарастајући радничку класу. То масовно изгладњивање, познато као холодомор или голодомор (уморити глађу) и окарактерисано је као геноцид у Уједињеним нацијама, однело је око седам милиона живота, највише у Кијевској и Харковској области – и то баш међу становништвом које је прорускохг говорног подручја.
После распада СССР-а, Украјина први пут постаје самостална држава, али веома хетерогена: у верском, националном и развојном смислу. Управо у тим поделама, у том мозаику региона, који имају своју културу и историју, крије се највећа опасност, а “цртачи” разних мапа, како русофили тако и украјински националисти, само их још више потенцирају.
(Блиц)
