Прочитај ми чланак

Политика нашег доба и менталитета народа и медија

0

Politika

О том добу, околностима у којима настаје Политика, и самој Политици, овако сведочи Јован Дучић у свом есеју објављеном у Политици у јануару 1924 :

„… Јер у времену у коме су (браћа Рибникар – прим.) држали перо у руци, наша књижевност и новинарство животарили су – прва у идили, а друго у интриги. Било је листова који су ширили тако ружан тон и простачки израз да је новинарство рушило друштво и тровало породице; оно је ударило на част првих људи и најбољих грађана; својим одвратним реченицама отровало је било ваздух у Скупштини и постало језик сина са оцем. Све је било могуће рећи без консеквенција, и најзад се примити без гнушања. Због наше штампе, у једно доба живот је у нашој земљи постао узак и горак, и српски новинар био је постао ужас српског грађанина. Једна стара енглеска хроника каже да је у једном великом дому у Лондону држано вече, и додаје с дубоким чуђењем да је на њему присуствовао и један енглески новинар. Затим каже: ’Што је најстрашније, присуствовала је и његова жена!’

Тада су први људи у нашем журнализму посведневно бацали један другом у лице погрде и сумњичења која су била недостојна и последњег грађанина. Нико није био сигуран за своје име, и било је људи који су платили животом те вендете безимених и маскираних непријатеља. Не наводим овде, из бола за њима, оно неколико великих људи који су били дотучени од ондашње штампе.

Политика је дошла у то доба. Њу су покренули двојица нових и добро школованих људи. Око њих су се одмах окупили први људи из наше књижевности и науке. С њом се одмах родио интерес за све што је у политици било широко национално; први пут се интересовало за све што је било хрватско и словеначко; Босна и Маћедонија добиле су у том листу свој орган пред нацијом и страним светом. Политика је брзо постала извор свих информација за страну дипломацију у Београду и туђу штампу по целом свету. Сетимо се доба Форгана и Фридјунга. Пешта и Беч су се обарали на Политику најтежим оптужбама, и упирали прстом на тај лист да би доказали да Србија хоће да прави Југославију.

Политика је била један читав нови смисао. Многи су у Београду сматрали уљудни господски тон тога листа као доказ неборбености његових уредника; њихову непристрасност, као доказ њиховог трговачког опортунизма; њихов широки национализам, као доказ њиховог неинтересовања за такозвана горућа питања; њихово неговање књижевне критике и књижевног подлиска, као високопарност и надрикњиштво; њихово избегавање погрда, као непознавање националних реткости и сликовитих места! Али је већина – увек наша мудра и поштена већина – брзо осетила шта је Политика донела собом. Културни кругови брзо су осетили да ће тај нови лист успети да се наметне у такој једној средини безнадежних грађана који су нападани од разбојника на перу и варошких хајдука. Родила се нада да ће да преиначи сама Политика цео тон у нашем журнализму.”

(Башта Балкана)