Прочитај ми чланак

Вучић као нови Милошевић?

0

Milosevic_Aleksandar_Vučić

(Бранко Радун)

Да ли, како каже Беговић, Србија доживљава Вучића као спаситеља (као некада Милошевића), питање је о коме се може расправљати. Утисак је да добар део јавности види лидера СНС-а као некога ко је одлучнији од других.

„Политика” је објавила текст Бориса Беговића „Повратак у будућност”, у коме је основна мисао да је Србија имала две суперзвезде – некада Милошевића а сада Вучића – при томе су оба, по мишљењу аутору, врло лоша, а у компарацији овај други је гори. Аналитичари се слажу у томе да у Србији неколико деценија, од времена зенита Милошевићеве популарности, није било тако популарног политичара и странке.

Србија заиста тражи лидера и нашла га је сада у Вучићу, али то никако није специфичност само Србије већ и већине политичких заједница на планети. Американцима или Русима би ове наше расправе о лидерима и о лидерској природи власти биле скоро па смешне, јер су њихове политичке традиције „врло лидерске”. То само по себи није лоше, већ је питање шта ће ти лидери учинити за заједницу коју воде или прецизније да ли ће је окупити око идеја и покренути у позитивном правцу.

Да ли, како каже Беговић, Србија доживљава Вучића као „спаситеља” (као некада Милошевића), питање је о коме се може расправљати. Утисак је да добар део јавности види лидера СНС-а као некога ко је одлучнији од других и ко је смео да стане на црту пре свега тајкунима и стога му дају тренутно велику подршку. Очекивања од политичара, па био он и Вучић, данас нису ни превелика због добре дозе апатије која је завладала у друштву, али ни премала, јер је Србија у тешкој социоекономској ситуацији у којој се тражи некакав излаз.

Када аутор пореди Вучића и Милошевића он слика искључиво негативним бојама и види само лоше стране ова два лидера (велика пропаганда, најаве хапшења и непоштовање институција). Иако није проблем писати критичке текстове проблем је кад су они тенденциозно негативни, а при томе говори и о њиховим психолошким особинама, што се у предизборној кампањи може схватити као вид пропагандног етикетирања.

Текст који је вероватно инспирисао господина Беговића јесте онај који је недавно написао Слободана Антонић „Зло се вратило и шта сад” (НСПМ). И овај текст развија тезу о Вучићу као новом Милошевићу са сличном аргументацијом и закључком да је реч о „повратку зла” у коме нема ни зрнца добра.

Оно што је нама овде битно јесте откуд код одређеног интелектуалног типа у Србији такав анимозитет према Милошевићу, а сада и према Вучићу. Они у овим лидерима (па и у неким другим) виде само нешто мрачно и опасно, сликајући то манихејски црно-бело. Наиме, пре Милошевића (или Вучића) чини се све је било добро и сјајно и онда су дошли они и све покварили. Ту се јавља време титоизма, југославизма и самоуправљања као некакво златно време толеранције и малтене некакве демократије.

Ту идилу је прекинуо бескрупулозни Милошевић који је крив и за пропаст државе и за ратове који су следили. Тако се може закључити да тај начин мишљења припада онима који су изгубили на 8. седници ЦК СК, а после се вратили (они или њихови наследници) петог октобра. Често се ту може срести и некакав жал за 8. седницом када је победио „диктатор”, „националиста” или „комуниста” (изабери по жељи) Милошевић. Као да смо пре тога имали један толерантни шведски социјалдемократски систем са развијеним људским правима и слободама. То је наравно и историјска неистина и опасан став, јер поткрепљује тезу наших непријатеља да је Србија искључиви кривац за распад федерације и за ратове који су уследили. Таква једнострана и идеологизована визура нарочито се гаји у другосрбијанским интелектуалним и медијским круговима.

Тај негативизам према Милошевићу иде дотле да то онемогућава објективно и целовито сагледавање његове историјске улоге у том периоду. Интелектуални инат је често нашу интелигенцију гурао против режима и кад је он био у праву – рецимо око обједињавања Србије и укидања федералних атрибута које су имале покрајине. Исто тако је мржња према Милошевићу била толико јака и деструктивна да је у београдским интелектуалним круговима било „ин” бити против подршке прекодринским Србима.

Њима је било битно да воде своју кампању против „диктатора” или „агресора”, а то што би престанак подршке Србима значио и геноцид над њима и није било битно. Но, случајно или не, такви ставови су се невероватно поклапали са рецимо ставовима ратне хрватске пропаганда. То никоме није сметало. Овакве пропагандне етикете биле су разумљиве у жару идеолошке или страначке борбе деведесетих, али данас када је прошло толико година од његовог силаска са власти и трагичне смрти у Хагу, делују, најблаже речено, непримерено.

Оно што је већини грађана у Србији очигледно а што не виде или не желе да виде поменути професори јесте да је домаћа јавност Милошевића доживела (и поред деценијске кампање против њега) као националног лидера који је у времену распада државе и међуетничких сукоба покушао да помогне Србима преко Дрине, али и да сачува Србију од рата.

У очима обичног грађанина Милошевић се „искупио у Хагу за све грехе деведесетих” заиста упорном и храбром одбраном своје позиције, али и позиције државе Србије која је заједно са њим била оптужена за злочине и геноцид од највећих светских сила. На крају, и његова трагична смрт под неразјашњеним околностима у Хагу донела му је некакав мученички ореол и поштовање и оних који никада за њега нису гласали. Попут аутора овог текста, који је током деведесетих волео да каже да су од загрижених милошевићеваца гори само загрижени антимилошевићевци.

Стога они који желе да дискредитују Вучића поредећи га са „злим” Милошевићем заправо греше – јер му само додатно дижу рејтинг и јачају ауторитет у очима значајног дела Србије. А то је вероватно оно што никако нису желели укључујући се у предизборну кампању са оваквим тезама.

(Политика)