Прочитај ми чланак

Покушај уништења Срба и Србије

0

 vucic-toma-dacic

У вези ратова око растакања бивше СФРЈ са почетка деведесетих година прошлог столећа, познато је да су САД извршиле својеврстан геноцид над Србијом. Оно што је мање познато, јесте чињеница да је тај геноцид имао различите варијанте, нарочито на духовном и политичком плану.

Геноцид је био у ствари психоцид. А психодцид је дифинисан као ђавоља работа којом се једној нацији – конкретно Србима – одузима свест у смислу инстикта самоодржања. Дакле, треба да је непостојећи код Срба инстикт који је иначе уткан у свако живо биће. Кад је ово јасно, онда није тешко дефинисати шта је суштина тог геноцида. Срби се обавезују да буду извршиоци – буквално самоубице – САД намераваног геноцида, са очитим циљем да се ове ослободе било какве одговорности у том погледу. Овако нешто још није забележено у историји, али су Срби одувек познати и по томе што се не владају по међународним стандардима и протоколима. Нису ли – оличени маленом Србијом – Церском битком и победом над моћном Аустроугарском, задивили свет, иза чега је чак дошло и по Првог светског рата!

Ништа међутим не мења на стварност и чињеница што је геноцид – психоцид много комплекснији него што изгледа. Састоји се из читаве серије конкретних мера. САД су због ратова око растакања СФРЈ изнедриле, а пошто су Срби једини кривци за те ратове, читав низ казнених мера против Срба и Србије, које у својој целини и сачињавају психоцид-геноцид, а следе у потоњим поглављима овог написа, и перфектно се уклапају у даљу судбину Србије.

 Прво: Србија више никада не сме бити политички фактор

 Ова САД казнена мера обавља једновремено два задатка. Србија је увек словила као експозиртура Русије на Балкану, па је тако увек важила за кључну земљу балканске стабилности. Пресећи ту везу се наметнуло као приоритетни циљ те стратегије. Али, одмах је дошло и до неопходности да се стабилност Балкана одузме од Србије и пренесе на Загреб и Хрватску. Да би се овој промени дало видљиво сведочанство, Хрватска је муњевито приммљена у ЕУ, Готовина и Мерчеп ослобођени од хашких пресуда, док се Србији обећава тај пријем тек 2020. године (ако и тада), а процеси против Младића и Караџића су и даље у пуном јеку.

 Друго: Напредњаци са Вучићем трајно у Србији

 И опет ту следи још један психоцид. Нису случајно напредњаци (као недавни родољуби) са Вучићем и Николићем (уз асистенцију већ у комунизму истренираног антиродољуба Ивице Дачића) преузели власт у Србији. Баш због тога, њихово антисрпско деловање, заслужује за свагда омразу родољуба у Србији.

Зашто се Вучић специјално истиче: или још боље, зашто вечито сам себе истиче и крсти као „Први потпредседник владе“ („Ппв“)? Дугачка прича. Најкраће, међутим: некако се он наметнуо САД, као незамењив „експерт“ за Србију, па су му оне дале право и слободу да сам креира поправне, односно казнене мере против Србије. Отуда и његово истрајавање у Србији – да брани САД од српског национализма, што он, наравно, са задовољством и чини.

 Треће: Свести Србију на београдски пашалук – ако и то

 Ово нам је већ добро позната недавна тема, кад је „двојац“ Вучић и Дачић чак и формално признао независност Косова од Србије, а све због тога да би Србија могла да отпочне преговоре о њеном уласку у ЕУ. Пазите, дакле, то није улазак у ЕУ, то су преговори за улазак у претсобље ЕУ. А предвиђа се већ сад да се то (улазак у ЕУ) неће десити пре 2020. Српски еуро-ентузијасти на челу са Вучићем су одушевљени, јер напокон виде излаз из тунела, упркос чињеници што ни сама ЕУ није сигурна да ли или у каквом облику ће тад постојати. У сваком случају, САД казнену меру, черечење Србије или отуђивање Косова од Србије, поменути двојац својски је обавио.

Па хајде што је то учињено, али Косово теоретски никада није изгубљено, све док га држава Србија не призна. Потписали су пак споразум са Приштином, председник Владе Србије Ивица Дачић и „Ппв“, свемоћни Вучић. Скупштина Србије га је ратификовала, а председник Николић замолио је Уставни суд Србије да одложи своје заседање док га Скупштина не ратификује. Дакле, држава Србија је признала независно шиптарско Косово и тако га трајно и заувек изгубила. Да је среће, Државно тужилаштво би требало да покрене велеиздајнички процес против ове тројице. Али како, кад је Вучић шеф свих безбедносних структура Србије?!

 Додатна черечења Србије и Емирати

 Недавно је премијер Турске, Реџеп Ердоган изјавио Турска је Косово, Косово је Турска. Српске власти су назвале ово мешање Турске у интерне ствари Србије и тражиле извињење. Турски министар спољних послова Ахмед Даутоглу одбио је извињење, па је чак и ЕУ реаговала – Турска би требало да схвати да сем свог панисламизма има и европску перспективу. Захваљујући, дакле, овој турској агресији, отвара се питање отцепљења од Србије Рашке (Санџак) и граничне области са Косовом око Бујановца и Медвеће.

С друге стране пак, чак су и Румуни покренули тзв. „влашко“ питање (област између Пожаревца и Зајечара) тражећи за њу „аутономију“ у оквиру Србије. А то је већ идентична ситуација са Војводином. Мада и она слови као аутономија, Војводина има федеративне аспирације (корак ка отцепљењу, а тако се и понашају), а и странци је у том подржавају. Значи: у крајњој анализи и влашка аутономија даје могућност за евентуално отцепљење ове области од Србије.

Не би требало занемарити ни бугарске претензије на Пирот и његово окружење које иде све до близу Ниша. Ако се пак сада постави питање шта остаје од Србије ако се сва ова потраживања остваре, доћиће се до закључка – најминималнији, београдски пашалук!
Ако се сада, међутим, к томе дода и чињеница да је Вучић, у своје време, хвалећи се васкрснулом српском економијом (истина, сад се о томе много не говори) продао српско земљиште арапским Емиратима (наравно, сви знамо да они не могу ту земљу да носе са собом), али могу као власници те земље, а тек иде рат за пијаћом водом, што наравно свемоћни Вучић не схвата, да нам ту исту воду продајуи по цени коју они одреде, па отуда и само питање београдског пашалука постаје бесмиселно.

Четврто: Преостале САД казнене мере

 Није никаква тајна да НАТО (САД експозитура) води тренутно „рат нерава“ против Русије. Нас, међутим, интересује да ли тај рат погађа Србију, па ако тако јесте, колико и зашто? Као што се већ на самом почетку указало, Србија је увек важила у очима Запада као експозитура Русије на Балкану, па је и на Западу због тога искована читава једна стратегија како ту везу или укинути (идеална околност) или умањити на најмањи али контролисани ниво. Према томе, тај за сада рат нерава између НАТО – а и Русије дефинитивно погађа Србију. Стога су „зашто“ и „колико“ релевантна питања.

Кад се пак мало дубље помисли, на питање „зашто“ одговор је већ дат у претходном параграфу, па је преостало само питање „колико“. А на њега се најлакше може одговорити ако се у први план доведе питање Путиновог Јужног тока.

 Јужни ток

 Јужни ток је замишљен као гасовод који би омогућио транспорт руских енергената преко Бугарске, Србије, па затим преко Б и Х или Црне Горе на Јадран и даље у Италију и Западну Европу. Због јефтинијих руских енергената које Јужни ток транспортује, он је већ као идеја уништио свог гасоводног ривала, а САД спонзорисаног Набуко.

Што се тиче Србије, Јужни ток је за њу економски благослов. Ем јој гарантује за стално јефтине руске енергенте, ем Србија убира обезбеђене и непресушне транзитне таксе за њих. За време градње Јужног тока кроз Србију, Србији је загарантовано запослење српског становништва, плус што Русија проширује капацитете неких српских већ постојећих складишта. По изградњи Јужног тока, перманентно се отварају у Србији и неколико хиљада радник места.

Идеја Јужног тока кроз Србију, уопштено, не свиђа се Западу, а посебно САД. Идеју да се веза између Србије и Русије укине, Јужни ток је темељно поразио, јер је она њиме прерасла у своју супротност – па је та веза постала и економска неминовност.

 Брисeлско наређење – Саботажа Јужног тола

 Пошто се Вучић венчао са ЕУ горе него безалтернативни Тадић, пало је наређење из Брисела – општа саботажа Јужног тока! Том командом је Вучић био фрустриран и затечен: Најзад је дошло до његове акције: себе је ставио у позадину да би „купио време“, а саботажу Јужног тока препустио је својој министарки енергетике Зорани Михајловић. Она је тај задатак почела својски да обавља, али је сада под све јачом принудом да се прилагођава стварности.

То је ситуација, за коју важи правило – не може бити дугог века. Пре или после, Вучић се мора одлучити за праву и једино могућу страну. То му је јасно поручио, својим интервјуом, руски амбасадор у Београду Чепурин – не може се седети на две столице.

( Искра, Никола Љотић)