Није се догодило ни за мартовске изборе месецима извикивано окупљање странака и организација које себе воле да зову патриотским – мада би им, с обзиром на данашњи однос Србије према ЕУ, можда више пристајао термин суверенисти, или, због односа према Косову и Метохији, конституционалисти.

Али то то неће бити поуздан знак армагедона, како неки покушавају да представе, па чак ни толико рђава вест. Јер већ и сам слабашни покушај окупљања показао је да оно није могуће будући да је трећина тог несуђеног блока резоновала како је окупљање потребно да не би дошло до расипања гласова, трећина да би испунила своје политичке амбиције, а трећина зато што, ни уз најбољу вољу и много кукања, буке и беса, не разуме ни шта се догађа ни шта ће се догађати у Србији. Тако ће, на крају, ипак доћи до новог расипања патриотских гласова – што је зло, мада не и највеће. Јер изостанком окупљања оно је можда и избегнуто – да сви који се називају патриотама као чопор трче за истом лоптом коју би, по правилу, напуцао онај ко највише виче, а не онај ко најбоље мисли. Тако су барем избегли да једни другима сметају, свако понаособ у овом моменту вредећи више од онога што би могли и умели заједно. Зашто?

Све што се последњих десетак дана догађало око окупљања, посебно кад су међу собом почели да користе уцењивачке капацитете и траже кривца, показало је да су серије вишегодишњих пораза оставиле трага на том делу политичког спектра, безнадежно зараженог комплексом губитништва, до те мере да му је већ пошло за руком да ужива у ситним међусобним победама и, што је још горе, да је, попут друге Србије, већ запатио онај специфични презир према народу који је толика стока да не разуме сјајне идеје које се рађају у том политичком крилу.

Наравно, да је главна линија политичког фронта у Србији уочи мартовских избора била постављена између суверениста и евроуниониста, уједињење би се догодило лако и одмах јер би га диктирао дух времена. Али није, без обзира што је иза Србије остала година у којој је предато Косово, јер једни нису имали идеју да поставе ту линију, други нису хтели јер су веровали да је прерано, а сви заједно нису за то имали снаге. Отуда изборна линија политичког фронта није постављена између бранилаца и противника бриселског споразума, није чак ни између власти и прозападне опозиције, већ унутар власти. Зато је патриотски политички корпус данас у дубокој позадини фронта – на месту где се и грешке и глупости још увек не проверавају у борби, па се могу представити и као врлине – они су таман тамо где пролази граница система, иза које почиње маргина – то бескрајно поље политичког идеализма, на коме, међутим, будући неуређено, расте и сваковрсна врста корова.

КОШТУНИЦА ИЛИ ПОВРАТАК У СИСТЕМ

На порталима, месту где се скупља патриотска публика, за највећег кривца што до окупљања није дошло именован је Коштуница. Објашњавајући зашто неће, он се углавном бранио тиме да се његова политка превише разликује од политике већег дела патриотских странака. На крају, када је поново уочи избора актуелизовао своју политику неутралности, нису га због тога напале атлантистичке партије, већ патроти, и то они који су му само коју недељу касније понудили коалицију, а онда га, пошто их је одбио, оптужиле да минира и омета патриотске напоре.

Рекло би се, међутим, да је Коштуница имао и много већих, иако неизговорених, разлога да иде сам. Пошто се 2008. године супротставио проглашењу независности Косова, он је меком руком збачен са власти. Тешко да је у новијој историји једна странка за тако кратко време на миран начин прешла пут од власти до потпуне маргине, чак неке врсте политичке парије. Иако је и тада било оних који су веровали како Коштуница не ради довољно за одбрану државе, док су га бодрили да удари фронтално и погине како би коначно почели да му верују, он је успео да пламичак отпора донесе до мајских избора 2012. Можда је тада и био тренутак да Коштуница и Двери, будући тада у дубокој маргини и једни и други, направе неку коалицију. Свако је, међутим, имао своје разлоге, тај тренутак је трајао можда до Бриселског споразума, и све после тога било је мање повољно и мање реално.

Подршком Николићевој победи над Тадићем Коштуница је успео да направи корак са маргине према маинстреам-у. Бриселски споразум и ствари које су уследиле после пред њега су то стање између ставили као привремено – није имао много времена да одлучи хоће ли у маинстреам, колико год он био ишчашен и испуњен неком врстом антиполитике, или ће назад на маргину по нове ударце. Е сад, ако постоји неко ко је маинстреам у Србији, онда је то Коштуница, политички стрејтер који не воли ни улицу ни неформалне политике, укратко реакционар у најбољем смислу те речи. Уосталом, и данас, када би га питали када је постао председник СРЈ, он би рекао да се то догодило на изборима 24. септембра 2000. године, а не Петог октобра. Наравно, та политичка карактерна црта само је део одговора зашто је Коштуница уочи мартовских избора решио да се врати у систем.

Можда још више од карактера, према систему га је определила процена ситуације. Да се не лажемо – од све патриотске опозиције једино Коштуница и новосадска Трећа Србија, друга системска патриотска странка, не виде расплет тако што ће једног дана изаћи бесан народ на улицу, упасти у владу, растерати „издајнике“ и довести „патриоте“. Наравно, Коштуница, нека врста политичког шахисте, расплет не види тако, а и када би га видео, не би му се обрадовао, већ би се насмрт преплашио.

СИСТЕМСКЕ СТРАНКЕ

Ствари у Србији у мандату следеће владе неће налагати динамику догађаја између власти и опозиције, посебно не оне антисистемске, већ унутар власти и унутар система, који ће бити доведен до пуцања у тренутку кад се сударе немогућност елементарног функционисања државе и њен европски геополитички избор, ако ту о избору уопште може да буде речи. То ће бити тренутак ескалације дубоке вишедеценијске кризе и смисао системских суверенистичких странака биће у томе да ће из институција имати већу шансу да спрече претећи грађански сукоб него са улице. Због тога верујем да би било добро када би странке, попут ДСС и Треће Србије, која такође на изборе иде сама, успеле да на изборима остваре системски утицај.

Наравно, није та позиција за Коштуницу без великих ризика. Будимо поштени, свој повратак у систем морао је с неким да договори, а за тог неког Вучић је ниско. Зато ће Коштуница то морати да прописно плати. Наравно да се ту као смислено не поставља питање хоће ли успети да превари Империју, већ да ли ће за Србију моћи да буде кориснији унутар или изван система. Пре свега, моћи ће да легитимизује евроскептични дискурс, макар не више од тога како то ради Нејџел Фериџ у Стразбуру; имаће позорницу за своје ставове у парламенту, где би овај пут, већ самим тим што олош-медијима неће служити за иживљавање, могао да освоји између седам и десет одсто; ако уђе у власт у Београду, имаће добре шансе да сачува странку, можда чак и да је ојача; и, што је најважније, имаће неку институционалну позицију у тренутку када – свакако за мандата следеће владе – започне српски расплет, и његова улога у томе могла би да буде веома важна.

Наравно, биће, са друге стране и нападан, делом и с разлогом – иако сам ближи томе да је он своје грешке направио много раније него да их је направио одбијајући да се стави на чело патриотског блока. Ти који ће га оптуживати да је могао више имаће своје аргументе, све док не помисле на то да је могао и мање – односно колико мало је Србију делило од тога да сваки другачији политички глас у њој буде скршен и удављен.

ДВЕРИ ИЛИ ПОВРАТАК НА МАРГИНУ

Двери, најпријатније изненађење прошлих избора, такође су, као и Коштуница, неко време после маја 2012. пливале између маинстреам-а и маргине. После Бриселског споразума, оне су, тешко оптужујући власт, биле потпуно у праву. Али нису биле у томе што су идеју о смени власти, линеарно третирајући ствари, виделе као решење и за Косово и за Србију. За разлику од њих Коштуница је, чини се, на нову власт после 2012. гледао као на део процеса, на нешто кроз шта Србија мора да прође. То, наравно, не значи да је подржавао власт, али је, бирајући критичке речи, веома, чини се, пазио на то да због очајне владе не да подстицај реверзибилном процесу, о чему Двери нису много размишљале.

Није то био једини разлог зашто је Коштуница на крају завршио у систему, док су Двери, радикализујући своју реторику, опредељене на маргини, што је већ позиција из које и једни и други теђко да могу размишљати о међусобној коалицији. Коштуничин добар преглед међународних прилика налагао му је да ће се још морати сачекати могућност озбиљнијег, темељнијег и дубљег руског присуства у Србији. Иако Путин повлачи шаховски прецизне потезе, чувајући се сваког ризика који се може избећи, Русија је данас у некој врсти политичке дефанзиве у Украјини, и њено присуство у Србији не може да има онај интензитет због кога би уопште било мудро да пожелимо да расплет у Србији почне сутра. Са друге стране, Двери као да својом невеликом снагом расплет желе да убрзају, позивајући се на Русију, отворено се залажући за евроазијску интеграцију. Ако бисмо могли да замислимо ситуацију у којој ће Двери на мартовским изборима узети 50 одсто гласова и саме формирати владу, та влада, уколико би кренула у реализацију својих предизборних обећања, у бољем случају би Србију довела у сувише озбиљан ризик, а у горем би је изложила сламању пред западним силама.

Са друге стране, Двери поседују ону врсту политичке чистоте и непатворене енергије, које их чине сасвим другачијима од целокупне понуде. Њихово сазревање ће се сигурно наставити онако како им се линија главног политичког фронта буде примицала или оне њој, тако да је данас тешко замислити будућност Србије без те странке. Велико је, међутим, питање да ли та будућност за њих почиње у марту иако би у једној иоле регуларној и фер политичкој утакмици та странка могла да се домогне цензуса. Али неће бити ни фер ни регуларно, и Двери ће бити у ситуацији оног ђака у разреду који ће морати највише да ради и највише да зна да би добио пролазну оцену, због чега би њихов улазак у парламент ипак био пријатно изненађење.

ДВЕ СИЛЕ

Последњи члан овог патриотског тројства – радикали – своју унутрашњу способност за превазилажење раскола подредиле су чекању Војислава Шешеља из Хага. Кад се показало да од тога неће бити ништа и да се Шешељева судбина претвара у још један злочин Трибунала и његових политичких покровитеља, тако су унутар његове странке падали енергија и интерес за политку, па чак и за судбину Србије. Зато је за радикале важније од резултата ових избора да покушају да сачувају странку и чекају своју прилику, која ће им се, ако не пре, указати оног тренутка када бирачи сасвим потроше напредњаке, што ће се, колико год данас изгледало далеко, свакако догодити.

Патриотску опозицију би у наредним месецима и годинама – пресудним, треба ли рећи – моћи да, поред осталих, подигну и две унутрашње силе. Једна је разумевање процеса који се одвијају а друга међусобно разумевање позиција појединих странака и група из тог корпуса. Пре свега, важно је разумети да Србијом нити су владали нити ће после избора владати они који буду изабрани. Како се вођење Србије одвија напољу, тако ће се и кључни подстицаји за промене десити напољу, што, наравно, не ослобађа одговорности унутрашњу сцену. Промене у власти неће бити узрок промена, већ њихова последица.

Зато ће, нажалост, од догађаја на патриотској сцени овај пут бити важније како ће после избора бити формирана власт и како ће у њој бити реализован интерес великих сила. На пример, ако се буде правила влада без Дачића (пошто је сада готово извесно да за Коштуницу неће бити ни места, а ни његове жеље за тим), то ће бити сасвим јасан знак да је руски интерес изневерен и да је Јужни ток у питању. И не треба се надати да ће Руси, поред, рецимо, Чеде и Тадића, као гаранта својих интереса прихватити само напредњаке, па макар Вучић Михајловићку послао у београдску власт. Ако се формира влада са Борисом Тадићем, то ће значити да западне силе добро разумеју да процеси који се одвијају у Србији нису повољни за њих и да покушавају да, уз Тадићеву помоћ, стихију, која данас влада, умире и успоре. (Отуда моје неразумевање за оне који се представљају као патриоте док своје разложно незадовољство Вучићем лече тиме што им ДС или бар нека од фракција те странке више не изгледа црна као раније. Зато је веома важно да ниједна од патриотских странака не склизне у ту грешку и, очајна пред стварима које живимо и које нас чекају, не почне да точак врти наопако.)

Друга важна ствар биће међусобно разумевање патриотских странака. Јер Коштуничин повратак у систем биће и много ефикаснији и даће бољи резултат ако Двери буду снажна и оспособљена вансистемска снага, Истовремено, артикулацији оне ванинстиционалне енергије, којом ће наступати Двери, подстицај унутар система даваће ДСС, а не неко други. Шта год данас мислили једни о другима, када Србија удари у зид и када уђе у свој бурни процес преиспитивања свега, ни једни ни други неће имати никога ближег. То разумевање биће велики адут да се бурно преиспитивање, са једне стране, не претвори у козметичко ресетовање под вођством Империје, али ни да се, са друге, не претвори у нови чин српског грађанског рата.

(Нови стандард)

Ознаке: ДСС., Жељко Цвијановић, патриотски блок, Српски покрет Двери