Прочитај ми чланак
Годишње у универзитетске центре из Ужица оде 300 бруцоша или 10 средњошколских одељења. У завичај се са дипломом врати 26 – мање од једног разреда.
Млади не виде перспективу у граду у коме је сваки трећи незапослени академац. Међу њима је 1.034 са високом школом, 1.077 факултетлија и осам магистара.
– Више од хиљаду ужичких студената учи на страни, у просеку осам одсто се врати. Био сам убеђен да ћу се после студија вратити. Године су одмицале, а жеља је јењавала – каже Радован Новаковић, председник Студентског савеза Ужица.
Чему да се нада дипломирани економиста када таквих на тржишту рада тренутно има 230? А чему дипломирани правник када посао чека 90 његових колега.
Мере града без ефекта
Мере које град предузима да заустави одлив мозгова немају већег ефекта.
“По први пут смо ове године издвојили новац, милион динара, за субвенције младима да сами започну бизнис“, каже Бранко Гавриловић, градски већник.
Помоћ Канцеларије за младе свела се на обуку у писању бизнис плана, разговоре са послодавцима и пројекте за омладину на селу.
– Не видим могућност да се вратим, желим да студирам ЕТФ. Нећу са факултетском дипломом да радим у киоску – каже Павле Милић, ученик трећег разреда Гимназије.
Има аргументе. Овдашњи трговац расписао је конкурс за пет радних места. Јавило се 200 људи. Чак и докторка медицине, професор, рударски инжењери, еколози.
– Дипломирани фармацеути и информатичари брзо стижу до посла. Остали много теже од занатлија. Најдуже чекају учитељи, од три до пет година. Последње веће запошљавање било је крајем 2013. када је „Први партизан“ примио троје дипломираних економиста, два грађевинска и седам машинских инжењера – кажу у филијали НСЗ.
Потез ка заустављању одлива мозгова градска власт повукла је пројектом интегрисаног универзитета који би објединио постојећи Учитељски, факултет информационих технологија и позоришне режије.
– Не можемо сви бити учитељи и уметници, унапређење високог школства мора да прати развој привреде – примећују гимназијалци.
Културну и забавну понуду, као услове останка, нико не спомиње. Једини услов је посао. Има и оних који „београђанство“ не третирају престижним звањем.
– Београд нуди више посла, плата је већа, али су и већи конкуренција и трошкови. Пуно младих који су остали у Београду крпе крај са крајем. Имају визију – позориште, концерти, провод – а једва саставе да се прехране, плате кирију и рачуне.; и ништа од тога не виде. У том случају вратила бих се у Ужице – каже Јелена Лазић, студент Филолошког факултета.
Незапослени високошколци:
Дипломирани економисти 230
Економисти 160
Професори раз. наставе 107
Дипломирани правници 90
Менаџери 50
Правници 40
Машински инжењери 40
Доктори медицине 32
Дипломирани инж. шумарства 20
Доктори стоматологије 17
