Прочитај ми чланак
Појам демократије и слободног мишљења нигде, чини се, није тако условно схваћен, субјективан, самоодређујући, као на Балкану.
Појам демократије и слободног мишљења нигде, чини се, није тако условно схваћен, субјективан, самоодређујући, као на Балкану. У Београду посебно. Ту општа правила не важе: овде је демократија оно што мени одговара и што мени иде у корист, ако неко мисли другачије тај је конзервативац, мрачњак, националиста, фашиста… Парламентарна демократија, као друштвено уређење, подразумева и лаж, али у тој игри постоје јасна правила: онај ко свесно лаже зна колику ће цену да плати због „заобилажења истине“. Па сад, ако му се исплати…
О аутору
Ратко Дмитровић, главни уредник “Вечерњих новости”.
Новинарске и уредничке послове обављао је у “Политици”, НИН-у, на “Радио-телевизији Србије”.
Био је покретач и главни и одговорни уредник недељника “Аргумент”.
Последњих пет година био је главни и одговорни уредник франкфурктских “Вести”.
За ову работу нема бољег примера од Енглеске. Уредници тамошњих таблоида пре објављивања шкакљивих текстова или фотографија најпре седну са својим адвокатима и питају колико ће „то и то“ да их кошта. Потом зову директоре продаје и финансија да им кажу шта ће да превагне: приход од повећане продаје или казна због изнете лажи, полуистине или деликатне фотографије. Иде се на варијанту која је профитабилнија.
Увређена страна сутрадан изда саопштење, сазове конференцију за новинаре, објави деманти или најави тужбу с одређеним одштетним захтевом. Најчешће једно и друго.
У Београду увређена страна сазове конференцију за новинаре и пред камерама поцепа лист који је објавио оно што јој се (увређеној страни) не допада. Дакле, случај Зорана Живковића, из Ниша. Дотични је пре неки дан, с нескривеним ужитком, јавно поцепао актуелни број „Курира“.
Није му се свидела насловна страна о преговорима Зукорлић – Ђилас. Као, није истина. Сутрадан се огласио један из Новог Пазара, близак Зукорлићу, и потврдио писање „Курира“. Не мења ствар то да ли је Живковић „Курир“ поцепао по сопственој вољи и памети или је то учинио као нечији курир, по задатку.
Не љубим таблоидно новинарство, учио сам по старим школама, али ни случајно не сматрам да је то највећи проблем српске медијске сцене. Тим пре што су таблоиди у модерној историји ове земље – уз све почињене поганлуке и свињарије – одиграли и улогу коју нису хтели за то позвани и надлежни: истражни органи. Добар таблоид је пожељан, али уз њега и добар закон, као у Енглеској.
Што се Живковића тиче, он је јавним цепањем једног од најтиражнијих дневних листова у Србији, свом коалиционом партнеру, Ђиласу, убацио неколико тегова у џепове, у предизборној трци коју шеф Демократске странке иначе трчи у магновењу; не зна да ли уопште има странку јер му се на том плану ситуација из дана у дан погоршава. Остаће, изгледа, само на овима који се налазе на листи ДС-а за парламент.
Нисам имао изграђен однос према Живковићу ни у време када је он годину дана био на челу Владе Србије, немам га ни данас, човек је просечна појава у српској политици, безброј је таквих, али се слажем с колегама који кажу да их је страх од онога што би Живковић, овакав какав се показао у сцени цепања новина, могао да уради у случају доласка на важну државну функцију.
Наравно, Живковић и они који га подржавају рећи ће да новинари често прелазе све границе, што је истина, али политика је ринг, тамо се удара, али се тамо и примају ударци. Онај ко ту лекцију још није савладао, а бави се политиком, боље да ради нешто друго. Обрађује винограде, на пример.
