Прочитај ми чланак
(Дмитриј Седов)
50. конференција одржана у Минхену по питањима безбедности по стилу се мало чиме разликовала од претходних. Већ по традицији – учесници су се поделили на две групе: велику групу представника Запада, са једне стране, и Русију – са друге.
Покушаји руских дипломата да успоставе размену мишљења наилазили су на бетонски зид Европљана. Стицао се утисак да су представници ЕУ и НАТО-а, пошто би исказали своје мишљење, затварали рукама уши и чекали када ће поново добити реч како би већ речено поновили.
Конференција је практично по свим питањима, која су била у дневном реду конференције, демонстрирала принципијелно разилажење између Запада и Русије. Већина Европљана је схватала истинитост руских тврдњи. Сасвим је друга ствар што су они морали да раде онако, како је то наложено из штаба НАТО-а, због чега су се од њих чуле аргументација која вероватно вређају многе западне дипломате и политичаре.
Пример такве аргументације је излагање генералног секретара НАТО-а, Андерса Фор Расмусена; „Брине ме, – изјавио је, – када чујем да се по Белорусији распоређују не одбрамбени, већ нападачки системи као што су војни авиони, у Калињинграду – ракете „Искандер“, да се све више јединица шаље на Арктик, и да Москва на погрешан начин схвата америчку противракетну одбрану у Европи, сматрајући је за нападачку“.
Како би образложио своју забринутост Фог Расмусен је морао да објасни зашто се амерички противракетни системи постављају као глобална мрежа и како њихово постављање утиче на стратешку равнотежу. Још је интересантније да се сазна и зашто САД – формирајући „одбрамбену“ противракетну одбрану у Европи, неће Русији да пруже писане гаранције да се тај систем неће користити против ње. И када је С.Лавров Расмусену одговорио у смислу да „ако се атомском мачу дода атомски штит – долази се до великог искушења да се то оружје искористи“, јер се „не ради о намерама, већ о потенцијалу“ – тај одговор је наишао на тајно разумевање многих учесника конференције. Јер такве ствари није потребно чак ни деци објашњавати.
Андерс Фог Расмусен се није ни дотакао питања које је Москва давно покренула, а које се односи на редовне војне вежбе блока на границама са Руском Федерацијом у складу са чланом 5 статута НАТО-а (одбрана од агресије) и није објаснио зашто су се 2013.године те вежбе размахнуле свом снагом. Јер су на вежби Steadfast Jazz 2013 учествовале јединице из 28 земаља НАТО-а, а проглашени циљ је био одбијање агресије до које би дошло на земље Прибалтика.
Неспособност да се одговори на забринутост Русије у војно-политичкој области проширила се и на остале делове дискусије. На пример, када се говорило о Украјини, генерални секретар НАТО-а је изјавио: „Русија не поштује право Украјине да сама одлучује са ким да ступа у савез. Украјина треба слободно и без притиска са оне стране границе да изабере свој пут у Европу“. Такође је подвукао да је понуда Украјини да се придружи ЕУ и даље на снази. „Ми знамо да је време на нашој страни. Будућност Украјине је са Европском унијом“.
Другим речима – у НАТО-у је питање будућности Украјине већ решено.
На исти је начин говорио и државни секретар САД Џон Кери који је скренуо пажњу на „тенденцију која изазива велико незадовољство, а која постоји у многим земљама Централне Европе и Балкана“, у којима „наде становника поново бивају сахрањене испод корумпираних, олигархијских интереса који користе новац како би гушиле политичку опозицију и незадовољство“. О томе, у чијем интересу делују те олигархијске групе Кери није рекао ни реч, али је зато објаснио да се „Украјинци боре за право на асимилацију са партнерима који ће им помоћи да остваре своје наде“.
Из излагања западних представника се закључивало да је украјински народ већ направио свој избор у корист Европске уније, да га Русија онемогућује на том одабраном путу, да Кијев користи силу како би угушио изражавање народне воље. Питање Сергеја Лаврова зашто Запад не види испољавање антисемитизма и национализма на кијевском Тргу – „мајдану“ је остало да виси у ваздуху. Уместо одговора на то питање организатори конференције су се у ствари легитимисали као представници Украјинаца В. Кличка и А.Јацењука. Такве акције много више подсећају на типски сценарио за припрему „наранџасте револуције“ , него на било шта друго.
Све у свему – излагања западних представника на Минхенској конференцији су подсећала на симулацију аутизма – неспособности да се изађе изван граница измишљеног света. Објашњење за тај феномен дао је још 2007.године В.Путин у свом познатом говору на Минхенској конференцији о безбедности. Тада је он изјавио да САД покушавају да своје виђење и норме натуре свим другим државама: „Поједине норме су, да, сигурно је, скоро цео правни систем једне државе, пре свих, наравно, САД, прекорачио своје националне границе, у суштини, у свим сферама – и у економији, и у политици. САД покушавају да своју вољу натуре свим другим државама. Али за савремени свет модел у коме постоји само један пол је не само неприхватљив, већ је уопште немогућ. Не само зато што при једностраном вођству у савременом свету неће постојати ни војно-политички, ни економски ресурси. Што је још важније, модел у коме постоји само један пол је неделотворан, јер у његовој основи нема моралне базе савремене цивилизације. Шта је свет са једним полом… Како год да се тај термин улепша, он на крају крајева у пракси значи само једно: један центар власти, један центар моћи, један центар одлучивања. То је свет у коме постоји само један газда, један суверен. А на крају – то је погубно не само за оне који су унутар тог система, већ и за самог суверена зато што га руши изнутра. То са демократијом нема баш никакве везе. Као што се зна, демократија представља власт већине уз узимање у обзир интереса и мишљења мањине. Нас, Русију, не престају да уче демократији, али они што нас уче сами из неког разлога нису претерано вољни да и сами нешто науче“.
САД своје виђење међународног поретка натурају и својим савезницима, мада то сваким даном постаје све теже. Важно признање у вези са тим је дао Франк-Валтер Штајнмајер, министар иностраних послова Немачке, на овогодишњој конференцији: „Губитак поверења многих Немаца према партнерству са САД не може да нас остави равнодушним. Тај губитак поверења се сам по себи неће излечити… Ми морамо да се врло озбиљно позабавимо једним од најважнијих питања које ће приказати како размишља млади нараштај у Америци, у нашем кругу нема потреба да убеђујемо једни друге о значају трансатлантског пријатељства. Али млади нараштај треба да се поново у то убеђује. То ја и наш задатак, и наша одговорност“.
Такво признање из уста руководиоца немачке дипломатије је врло вредно: главна догма НАТО-а – догма о трансатлантском јединству – је поткопана, јер млади нараштај Немаца нема посебне жеље да је разуме. И мада укупни резултати Минхенске конференције о безбедности 2014.године указују да се евроатлантски кругови и даље баве симулирањем аутизма, ипак се појављују и први знаци да се аутистички начин понашања одбаци.
Интересантно: каква ли ће бити конференција 2015.године?
(Фонд стратешке културе)
