Прочитај ми чланак
Удружење војних пензионера Србије (УВПС) је по Статуту ванстраначка организација и, с тим у вези, не може и, као институција, не сме да у било ком смислу пружа било какву подршку политичким странкама. Немогуће је, међутим, пренебрегнути чињеницу да се то не односи на право појединаца свеукупне војнопензионерске популације да буду чланови, или симпатизери, појединих странака и отворено се залажу за њихов политички просперитет. Ту могућност, познато је, користи велики број чланова УВПС који отворено испољавају симпатије, или антипатије, према појединим полтичким партијама, странкама и покретима.
То је, свакако, у реду и томе се ништа не може приговорити. Нико, осим злурадих појединаца, имајући у виду ту чињеницу, не замера било ком војном пензионеру који се јавно изјашњава као симпатизер или члан неке од политичких опција. Познато је, наиме, да су поједини чланови УВПС на званичним састанцима и скуповима у оквиру градских, општинских и месних организација, наступали као пропагатори одређених идеолошких опредељења која су заговарали поједини страначки прваци.
О томе се и данас отворено говори међу војним пензионерима, при чему се посебно наглашава да је знатан број испољавао симпатије и пружао значајну политичку подршку Партији уједињених пензионера Србије (ПУПС) у току предизборне кампање за парламентарне изборе 2008. године. Поједини активисти ПУПС-а из редова војних пензионера, ишли су од стана до стана пропагирајући новоформирану партију, уз препоруке да је неопходно, зарад виших онтереса војнопензионерске популације, постати њен члан. Знатан број корисника војних пензија, не сумњајући у добијене препоруке, учланио се у странку која је обећавала да ће се борити за остварење права и бољи живот свих пензионера Србије.
Велики број, такође, иако у ту странку нису ступили као њени званични чланови, отворено су према њој изражавали симпатије, потврђујући то и гласањем на изборима.
Није никаква тајна да су поједини истакнути чланови УВПС, попут генерала у пензији Косте Арсеновића, засели на висока руководећа места у ПУПС-у, од којих су је неки у то време, а и данас, представљали у републичком парламенту. Све то, наравно, није спорно јер почива на закону заснованом политичком легалитету. Чињеница је, међутим, да један број пензионера, и војних и цивилних, сматра да је ПУПС изневерио очекивања свеукупне пензионерске популације Србије.
Посебне замерке, с тим у вези, стижу од бројних корисника војних пензија који су много очекивали, а готово ништа нису добили од партије чијим су обећањима неограничено веровали. О томе, поред осталог, сведоче и речи председника УВПС Љубомира Драгањца који је својевремено у интервјуу „Војном ветерану“, отворено рекао да Удружење, као нестраначка организација, није задовољно оним што је ПУПС остварио у оквиру борбе војних пензионера за њихова неприкосновена људска, законска, стечена, обичајна и материјална права.
Имајућ и у виду (не)чињења када су права војних пензионера у питању, не изненађују све чешће дискусије и претпоставке да се чланство и симпатизери ПУПС-а из дана у дан све више осипа. Та чињенца, чује се често, представља снажан узвратни шамар војнопензионерске популације не само ПУПС-у, коме се готово неограничено веровало, већ и његовим актуелним коалиционим партнерима који ће на својој кожи осетити одсуство знатног броја бирачког тела које им је указало поверење на протеклим парламентарним изборима.
Али, када се већ говори о (не)чињењу, немогуће је заобићи генерала у пензији Косту Арсеновића – потпредседника Скупштине Србије, као једини светао пример у оквиру врхушке српске пензионерске партије. Он се у републичком парламенту више пута оглашавао указивањем на незаконитости уперених против права војних пензионера. Нажалост, и актуелне власти, мањим делом додуше него претходне, толеришу незаконитости којима је изложена свеукупна војнопензионерска популација. Јер, практично, нико од званичника није коментарисао његове дискусије, нити је одговарао на његова посланичка питања постављана одговарајућим министрима и министарствима.
Пензионерска партија се, нажалост, није оглашавала ни у тренутку када је Уставни суд Србије доносио одлуке, решења и образложења путем којих су, после вишегодошње упорне борбе, уродили плодом бројни апели, молбе, жалбе и други облици комуницирања УВПС са државним и правосудним органима. Не треба, при томе, заборавити да од ПУПС-а нису забележени примери који би указивали на очекивану подршку напорима руководства војнопензионерске организације. Нису, нажалост, забележени примери путем којих би руководство пензионерске партије подржало неспорна права корисника војних пензија.
Јер, све што у последње време указује на реалну могућност остваривања укинутих права војних пензионера, резултат је искључиво напора које је, реагујући на познате незаконитости сваљених на плећа свеукупне војнопензионерске популације, улагало УВПС. Али, сва та улагања сводила су се искључиво на разна писанија, упућиваних на адресе Владе и Скупштине Србије, разним министарствима и појединцима, правосудним и другим органима који су били у позицији да утичу на исправљање неправди годинама наношених овој пензионерској групацији. УВПС је, углавном вербално, мада и то у недовољној мери, допринело да се са мртве тачке покрену нека егзистенцијална питања за близу 45.000 корисника војних пензија.
Ваља, с тиму вези, истаћи чињеницу која указује да је знатан део војних пензионера, не оспоравајући заслуге свог руководства, незадовољан што су запостављани и одбијани предлози чланства за предузимање неких радикалних мера. О томе, предлозима за радикалније потезе, било је више пута речи на годишњим скупштинама и редовним састанцима градских, општинских и месних организација. Предузимање на закону засновних радкалних мера, чује се често међу војним пензионерима, нека решења око којих се још увек води вербална борба, одавно би, за разлику од тренутног стања, била решена у корист свих корисника војних пензија. Како сада ствари стоје, неизвесност и сумњичавост је, нажалост, присутна међу бројним члановима војнопензонеске организације.
Посебно се, указује на нереализована обештећења за део такозваног „малог дуга“ који је путем судских поступака остварило више од 30.000 војних пензионера, док преко 12.000, који су наивно очекивали позитивна решења од надлежних државних органа, и даље остаје на „белом хлебу. А тај „бели хлеб“, и поред позитивне одлуке Уставног суда Србије о повећању војних пензија за 11,06 посто од 1. јануара 2008. године, очекује, још увек неуспешно, целокупна војнопензионерска популација.
Нису то, међутим, и једине замерке које чланство упућује руководству своје организације. Јер, и поред преовлађујућег мишљена о неопходности постојања УВПС, не престају замерке дела корисника војних пензија које се у првом реду односе на већ наведене примедбе у вези са избегавањем организовања радикалних мера. Упоредо с тим, све чешће се наглашава недовољна јавна критика незаконитости путем штампаних и електронских медија.
Руководство се, практично, задовољава препискама са разним државним институцијама, запостављајући неопходност иступа пред јавним мњењем земље које годинама живи у заблуди у вези са висином војних пензија. Чињеница је, наиме, да у јавности преовладавају схватања о огромној разлици у висини војних пензија у односу на остале пензионерске групације. Осим одговарајућих прилога у свом интерном гласилу, војнопензионерска организација није изнашла решење за јавно демантовање Републичког фонда ПИО и других институција које заменом теза кривотворе чињенице о односу војних и цивилних пензија. Јер, и поред тачности да је просек војних пензија заиста виши у односу на остале пензионерске групације, шира јавност није информисана о стручној спреми, просеку висине радног стажа, специфичностима војног позива и другим елементима утицајним на висину војних пензија.
Неопходно је, истине ради, истаћи да просечан радни стаж корисника војних пензија износи 37,5 година, који далеко премашује просечну висину радног стажа цивилних пензионера од 27 година. Посебно при томе ваља истаћи податак да је пун пензијски стаж од 40 година остварило 51 посто корисника војних пензија, међу којима је 13 посто оних чији радни век премашује цифру од 40 годуна.
Квалификациона структура војних пензионера, такође, знатно је виша од њихових колега цивила. У оквиру образовне структуре, наиме, 60 посто бивших војних старешина има високу, 7 посто вишу и 33 посто средњу стручну спрему. Цивилних пензионера са високом стручном спремом је само око 4,5, средњом 43 посто, док се највећи број, преко 50 процената, односи на неквалификовану радну снагу. Све су то, додајмо на крају, чињенице које указују на објективност разлике у просечним пензијама војних пензионера и њихових колега из цивилства. Најжалосније је, међутим, што пред наведеним чињеницама годинама, па и данас, упорно жмури Републички фонд ПИО, чију политику креирају људи из врха ПУПС-а.
(Видовдан)
