(Александар Драгош Белић)

СЛИКА 1: Западне бугарске земље (буг. Западните Покраини)

Питање српско-бугарских односа је најкомпплекснији балкански проблем који кроји судбину овог дела Европе, што због дужине тих односа (преко 1300 година), што због геостратешког положаја које заклапају ове две нације и њихове две државе (а то је копнени коридор који везује Европу са Малом Азијом, Блиским Истоком, кавкаским и каспијским басеном, условно речено, Средњом Азијом и Далеким Истоком и, коначно Индијом).

Релативно скорашње и добро познате вести су да бугарска десничарска партија АТАКА (у преводу: НАПАД) која је на власти у Бугарској (и има 23 посланика у бугарском парламенту) јавно тражила да се Бугарској присаједине тзв. „Западните покрајини“, односно Западни крајеви (општину Босилеград, Димитровград, делове општина Зајечар, Пирот, Бабушнице и Сурдулице, као и општину Струмица у Македонији – области које је Србија, како пише у Нојском споразуму из 27.11.1919., БЕСПОВРАТНО задобила, тј. Бугарска нема више никад право да их тражи назад) Републици Бугарској.

Мање је познато да иста та партија заговара иредентистичку идеологију која, поред присаједињења целокупне области Македоније (која је данас подељена између Републике Македоније, Грчке и Албаније, као и Бугарске – Пиринска Македонија којом Бугарска већ увелико влада 100 година), заговара и отимање свих територија источно од Велике Мораве са целим сливом Јужне Мораве (коју они зову Бугар Морава), па чак и цекокупне Косовске котлине и, сходно томе, становништво свих тих крајева сматра етничким Бугарима, а такође је мало познато да постоје још екстремније фракције на политичкој сцени Бугарске од АТАКА-е.

Још је мање познато у нашој јавности да иста та Република Бугарска становништву малопре поменутих крајева нуди држављанство (које народ узима због ЕУ), бесплатно школовање и многе друге „погодности“, наравно, под условом да се декларишу као Бугари. Пуно је Србијанаца који имају бугарско држављанство, а још је више забрињавајуће то што су Универзитет „Свети Климент Охридски“ у Софији (размислите о претенциозном називу) и Универзитет „Неофит Рилски“ у Благојевграду препуни студентата из Србије (како бугарског, тако и српског националног одређења).

Ову отворену провокацију, мешање у унутрашња питања Републике Србије, па чак и једну асимилацију која, срећом, није великог маха, нико од наших званичника није ни споменуо, а камо ли на њу упутио неки вид вербалног одговора. О конкретним мерама излишно је и говорити.

Најмање од свега познатог просечном становнику Србије, па чак и тим крајевима на које Бугарска активно претендује, као што видимо, и дан-данас јесте: Одакле Бугара у Србији, одакле бугарских претензија на источну и јужну Србију (а да не спомињемо Македонију)? На ова питања се може одговорити искључиво посматрањем историјских токова.

У овом тексту ће пре свега бити речи о етногенези Бугара, о историји Срба у данашњој Западној Бугарској, њиховој историји везаној за стварање Бугарске Егзархије, Цариградску конференцију, Други српско-турски рат, Санстефански споразум, Берлински конгрес и Српско-бугарски рат, период од 1870. до 1886. године, са краћим освртом на периоде који су предходили и следили овај низ догађаја.

СРЕДЊУ ВЕК

Данашњи Бугари, онакве какве их познајемо у етнографском смислу јесу изданак Срба, у савременој класификацији Словена јужне субгрупе, уз мале генетске и етнолингвистичке примесе татарскиог племена које се назива Бугар (има више могућих етимологија). Све до VI века историја не познаје појам Словена, већ само Србе и од великог је значаја нагласити да је појам Срби био заједнички за све данашње Словене (а).

То су неоспорно доказали др Павел Шафарик, др Јозеф Добровски, др Константин Јирчек и многи, многи други великани славистике. Као приказање тога могу се узети и античка дела, попут Страбона, Птоломејеве карте света итд., као и чињеница да се име Пољака и Руса не спомиње пре деветог века.

Свакако, нипошто не треба заобићи и истинитост да се, по питању историје Балкана, термин Словени, Славија, Склавинија на Балкану употребљавао искључиво као назив за балканске Србе и Србију током целог средњег века, без обзира на појављивање термина Словен као збирног појма за све народе проистекле од, како смо већ видели, Срба (о томе ће вероватно бити говора у неком од наредних текстова; један од лако доступних доказа су, поред сијасет других, и дубровачке хронике које уместо Србија користе термин „Славија“ и обратно (па и саме насловнице појединих списа о Србима, попут „Краљевства Словена“ Маура Орбина, „Разговор угодног народа словенског“ Андрије Качића-Миошића итд.)).

Судећи по ономе што нам казују историјски извори, у току прве половине VII века је Доњом Мезијом владало Ромејско/Византијско царство, а Горњом Meзијом Склавинија/Србија (б). И поред тога што Србија у том добу није владала Доњом Мезијом, становништво је непобитно било српско.

 

Житељи Доње Мезије (в) су била следеће српске етнографске групе:

– Северјани/Северани/Северци, који су настањивали данашњи простор Добруџе/Силистре

– Савез седам склавинија (г) који су настањивали Доњу Мезију (источно од реке Искар)

 

У току VII века, татарска племена позната под именом Бугари или Оногури са простора данашње Украјине, Молдавије и Румуније врше сталне пљачкашке упаде на простор Балкана, превасходно Доње Мезије (тј. данашње источне Бугарске). Њихов вођа, ка(га)н Аспарух или Исперих, син легендарног кана Кубрата (занимљиво је за читаоце напоменути једну хрватску научну теорију да је Кубрат родоначелник Хрвата и да је хрватски „поглавник“ Анте Павелић говорио о Бугарима као „изгубљеном хрватском племену“!), око 670. године одлучује да са мањом коњицом упадне на простор Доње Мезије и покори је, у чему и успева, стварајући прву бугарску државу на простору Балкана десетак година касније са седиштем у Плиску.

Ова несловенска (несрпска), татарска држава са владајућим мањинским сталежом, Бугарима (Татарима) и већинским Србима (Словенима) временом је стопила Татаре-Бугаре са Србима, стварајући специфичан бугарски етнос (д)који је говорио одређеном искривљеном варијантом словенског (тада још увек српског) језика. Тај бугарски етнос се у периоду средњег века ограничавао само на територије Доње Мезије и дела северне Трације са југа оивиченог реком Марицом. Због непобитне сличности, готово идентичности таквог бугарског етноса (г) мешаног татарско-српског састава (и то са већинским уделом српског/словенског) са српским народом (д), многи историчари и путописци су од средњег века па чак до средине 19. века Бугаре поистовећивали са Србима, у јако ретким случајевима и обрнуто.

Мада, треба напоменути да је према неким етнолингвистичким истраживањима, такво стапање било окончано тек средином 11. века, када је византијско робство Срба и Бугара Татара, који су тада говорили истим језиком и били делимично стопљени у једну компактну етнографску масу, и код једног и код другог елемента произвео јединство и заједништво.

Несумњиво је да се после стапања Срба и Татара у новом етнолингвистичком варијетету под називом Бугари готово ништа бугарског/татарског није остало осим самог назива Бугари и државе Бугарске. Чак је и лаицима довољно да  упореде татарске Бугаре које су већина у данашњој Казањској области (Аутономна Покрајина Татарстан) у Русији и балканске Бугаре и схватиће да, осим пуког имена и сличности између боја на заставама, ова два етноса, осим назива Бугари, не повезује нити једна битнија заједничка етнографска особина.

Треба напоменути да су ови, сада већ словенски Бугари пар десетина година потом наставили да шире територију своје бугарске државе на исток и југ науштрб Византије и Србије, али нису променили етнички састав тих освојених области. Конкретно, ниједан каснији истраживач у становништву на територији данашње западне Бугарске и Македоније није приметио никакво сећање на бугарске владаре који су владали овим областима (Симеон, Асен, Калојан, …), док је, супротно томе, наилазио на читав трезор народних сећања на Немањиће, „цара Лазара“, „Крала Волкашина и Марка“ (Вукашин Марко Мрњавчевић), „Крала Бранка“ (Ђурађ Бранковић), „Рељу Крилатицу“ (Хреља Охмучевић) итд. (ђ)

Но, да би историјски било разумљивије, управо претходно наведено поистовећивање појмова Бугар са српским и словенским је разлог зашто су се поједини српски владари попут Самуила, Петра Дељана, Константина Бодина Војислављевића итд. поистовећивали са бугарском државом и њеним наслеђем која је имала јаку традицију борбе против Византије, те су се у стварању својих држава позивали на бугарску титулу, премда  по етничком смислу уопште нису припадали бугарском етничком варијетету, нити су владали бугарским етничким подручјима (исто као што се Душан позивао на титулу византијског/римског, па и македонског императора, иако није био нити Грк, нити Римљанин, нити антички Македонац).

Нажалост, управо то титулисање Самуила, српског (у данашњем смислу, српско-македонског) владара јерменског порекла у Македонији и Србији главни је адут данашњих бугарских екстремиста на „историјско право“ Бугара на Македонију и већи део Србије.

По питању средњовековне историје се из предходног постављају многа питања и многе подтеме, али се из ограничења обима текста сада нећемо њима бавити. Најважнија питања су проблем локације Старог Раса и Рашке (који се не налази код Новог Пазара, већ код Пазарџика у Бугарској), проблем локације Велбужда (која није Ћустендил, већ недалеко од данашњег Тетевена), проблем локације града Београда у коме је Свети Сава основао своју прву епископију (то није наша данашња престоница Београд, већ Белограџик у Бугарској), проблем источних граница српске државе у доба Немањића који је суштински везан за предходна питања и тако даље. О томе ће бити текстова другом приликом.

ТУРСКО ДОБА И ПОЧЕТАК БУЂЕЊА СРБА И СРПСКЕ ДРЖАВЕ

У доба турске владавине од XV до XVIII века, стожер чувања српског националног бића била је, поред Срба у Дубровнику и Далмацији, као и Срба у Угарској и Аустрији (Српско царство Јована Ненада, Српска деспотовина Павлета Бакића, касније аутономне области, школе, војна и црквена организација), превасходно Пећка Патријаршија, као и мало позната удружења, па чак и исламске секте које су се јављале међу Србима исламске вероисповести и потресале тадашње Османско Царство, а пропагирале су хришћанско учење да је Исус (код муслимана, пророк Иса) био Син Божји.

Наша историографија крајње стидљиво спомиње чињеницу да је Пећка Патријаршија имала своје епископије на простору данашње западне Бугарске (Ћустендил и Самоков). Такође, српски устанци попут, примера ради, славног устанка Карпоша на северу Македоније (који је обухватао и делове западне Бугарске), као и мање побуне српског становништва на овим просторима јасна су сведочанства постојања јаке српске националне свести ових области.

Као што смо рекли, културни препород српског националног бића почео је из Дубровника. Гундулићев „Осман“, Орбиново „Краљевство Словена“, Лукачевићева „Историја Дубровника“, „Разговор угодни народа словинског“ Андрије Качића-Миошића, Речник и Граматика илирског (српског) језика Бартола Кашића, појаве Илирских грбовница и многих других списа увод су у српски културни покрет који су предводили српски интелектуалци попут грофа Ђорђа Бранковића, Гаврила Венцловића, Захарије Орфелина, архимандрида Јована Рајића, Доситеја Обрадовића, Аврама Мразовића, митрополита Стратимировића, Јована Хаџића.

Треба јасно напоменути да су се сви наведени позивали на Илирство и Словенство које су касније, уз помоћ Вука Караџића, од Срба украли прво Људевит Гај, а затим и сви хрватски писци стварајући такозвани „илирски покрет“ и „илирски препород“.

У вези са тим књижевним школама на овом месту никако не треба изоставити Софијску књижевну школу XVI века, српску књижевну школу која је наследила Ресавску која је живела у доба деспота Стефана и Ђурђа. Ово је једина српска књижевна школа (осим, свакако, Хиландарске) коју су Срби имали на територијама под турском окупацијом, а за нас је важна њена српска особеност, а тим пре јер је Софија, која је била њен центар, данас престоница Бугарске.

Она је српска школа не само по књижевном стилу (наставак ресавског стила, средњовековне школе која има и своје хуманистичко-ренесансне елементе), већ превасходно по питању опредељења. Њен главни представник, поп Пеја, одлазио је у Ресаву, Крушедол и многе друге српске крајеве, упознајући се са делима нама данас анонимних Раваничана, као и монаха са Фрушке горе.

Поп Пејино најпознатија дела су „Служба“ и опширно „Мученије“ Ђорђу (Георгију) Кратовцу, младом кујунџији из Кратова (дан. у Македонији), за кога каже да је „српског корена син“. Ђорђа Кратовца су 1515. спалили Турци у Софији зато што је одбио да прими ислам. Поп Пеја је са својим списима у духу српске књижевности установио његов култ (попут успостављања култа Ћирила и Методија, Немањића, кнеза Лазара и сина му Стефана, Петра Коришког итд.)

Такође, у вези са предходним, а везано за сам наслов теме, обавезно треба обратити пажњу на чувеног српског сликара, зоографа, бакроресца и калиграфа Христофора Жефаровића (1710-1753.), који је био један од најзначајнијих личности у историји Пећке Патријаршије, творац чувене „Стематографије“ – графичке композиције у којој су приказани српски светитељи и владари са грбовима српских земаља.

Рођен је вероватно на обалама Дојранског језера, а, по својим речима, изјашњавао се као Бугарин. Но, да би се ово разумело, мора се знати да је сам говорио да су Бугари део српског, односно „илирског народа“. Радио је за „нашу домовину српску“ и потписујући се као „универзални Иллыро-Расциан сликар“ (е). То је чист доказ о предходно реченој чињеници, да су Бугари један огранак српског народа.

Да бисмо познавали етничку слику Бугарске у доба турске владавине, не можемо се позивати на турске пописе који су све хришћанске народе пописивали једнако, као „кауре“, не правећи између њих разлике. Но, имамо ту срећу да су етничку слику Бугарске у турско доба оставили енглески путописци који су путовали у периоду од  XV века до 40-их година ΧΙΧ века. (н)

Да не бисмо сваког путописца цитирали понаособ (због обима текста), споменућемо само кратка запажања. Већина енглеских путописаца у разговору са мештанима говори да у бугарским земљама живе Срби и Грци. Код других, који не говоре о Србима, али као већински народ спомињу називе који су у то доба непобитно представљали синоним за Србе (Илири, Готи, Мизи, Македонци, Панонци, Мирмидонци, Трибали, па чак и као Хрвати), затим се говори о Власима, Турцима, Гаугазима, Скитима. На сву жалост Бугара, али апсолутно ниједан енглески путописац није споменуо народ/нацију под именом Бугари.

БУГАРСКИ „ЈЕЗИК“ У ПЕРИОДУ ОД XVΙ ДО ХІХ

Што се тиче бугарског језика, да бисмо знали како је текло његово развиће кроз историју, морамо се латити историјских извора који говоре о њему.

Српски католички великодостојник из Далмације, Антон Враничић (ж), 1551. године казује да Бугари „говоре илирским (српским) језиком“. Објањавајући име града Пловдива две године касније, такође говори: „Турци га називају Филибе, а Трачани, Бугари и други народи који говоре на илирском (српском) језику… га зову Пловдив… “. ((з), страна 191.).

Мало боље објашњење бугарског „језика“ даје и Ожије Бусбек, Фламанац који је био у дипломатској служби Хабзбуршке монархије. Бусбек је један од најобразованијих људи свога времена у Европи. Осим што је владао класичним (грчким и латинским), као и свим западноевропским језицима, знао је и чешки, српски и турски. Пролазећи 1553. године кроз бугарске земље он нам даје извештај о пореклу и језику Бугара:

„Сматра се да је бугарски народ дошао из скитске реке Волге у време кад су разна племена добровољно или силом мењала своја станишта. Тако да су Бугари, тако да кажем, Волгари (носе име) по реци… Говоре илирски (српски) језик, као Срби и Рашани.“ ((з), стр. 219).

У исто време, бугарским земљама путује и Ханс Дерншвам (и). Рођен је у чешком граду Мост, а живео је и у Словачкој (у Бањској Бистрици и Трнави). Кад је 1555. године пролазио кроз село Клисура у Бугарској, написао је: „Бугарски језик је суштински српски или словенски језик“ ((з), стр. 236).

Године 1578. дипломатска мисија састављена од Немаца, Мађара, Срба, Чеха и Хрвата пролази кроз бугарске земље на путу за Цариград. Међу њима је и Немац Штефан Герлах – лутерански проповедник и вискоко образовани полиглота. На путу кроз бугарске земље он записује следеће: „Прост човек зна „Оче наш“ и „Симбол вере“ на њиховом језику, како ми овде рече један Бугарин… но не и „Десет Божјих заповести“… “ ((з), стр. 343). После описује село Ветрен на граници између Бугарске и Тракије, у коме „сеоски свештеник има Библију на илирском (српском) или словенском језику“.

Да је језик Бугара српски, односно „илирски“, тврди и Немац Рајнхолд Лубенау који је 1587. године пролазио кроз долину Марице. ((з), стр. 470).

Француз Луј Жедоен је бугарским земљама путовао двадесетих година ХVІІ века. Он је у својим списима оставио сведочанство да „се близу Једрена свршава вера (хришћанство) и словенски или илирски (српски) језик“. „Тај језик“, говори он, „се говори у многим силним царствима, посебно у Истри, Далмацији, Хрватској, Босни, Србији, Бугарској, Македонији, … а такође и у Константинопољу при султановој Порти, где се и дворјани њиме служе од свег срца.“ ((ј), стр. 73). Последње речи нам дају јасан показатељ да је илирски, односно српски језик био готово најчешће употребљиван језик на Порти и султановом двору.

Енглез Рико 1665. године говори да се у Бугарској говори „древни словенски или илирски (српски) језик, од кога је касније настао руски“. ((к), страна 168.)

Италијан Антонио Бенети у истом периоду (средином XVII века) нам из данашњег Пловдива у Бугарској даје следећи извештај: „Био је распорстрањен грчки језик, док су у околним местима говорио илирски (српски) језик, којим су се владали и сами Турци“ ((ј), стр. 73)

Капетан Шад, Холанђанин у служби аустријске војске и познавалац многих језика, у путовању кроз балканске земље 1741. године оставио је следеће сведочанство: „Од Руса (Русе је бугарски град на Дунаву) до Хадријанопоља (Једрена) бугарски хришћани говоре илирским (српским) језиком, који је много даљи од чешког него од руског“ ((л), страна 369.)

Џон Чемберлајн (љ) у својој књизи „Oratio Dominica in diversas omnium fere gentium linguas versa“ („Недељна молитва на различитим језицима, односећи се на све народе“) из 1715. године објавио је молитву „Оче наш“ на „бугарском језику“, са напоменом да је „на српском“ (м)

Године 1829. Александар и Џорџ Кепл, официри енглеске војске, долазили су у Турску, по свему судећи, као британски обавештајци који су пратили ток Руско-турског рата (1828-1829.). Џорџ је, пролазећи кроз бугарско насеље Казанлук (Казанлък) написао следеће:

„Илирски (српски) језик, у поређењу са другим живим језицима, се данас говори на унеколико већој територији. Осим у неколико азијских држава, он преовлађује у Далмацији, Хрватској, Епиру, Босни, Србији, Бугарској, …“ (н)

Што се тиче саме чињенице да су бугарски говори само дијалекти српског језика, не сме се нипошто заобићи чињеница да је један од оца славистике, чувени др Јозеф Добровски, бугарски говор све до 1827. (када је аустријска пропаганда на челу са Јернејом Копитаром оделила бугарске дијалекте од српског језика) сматрао српским.

РЕФЕРЕНЦЕ

(а) dr Pavel Jozef Šafárik– Slowanské starožitnosti
(б) О Србији тога доба доста је писано у научним круговима и предмет је расправе између Српске аутохтонистичке школе и Бечко-Берлинске, односно Германске школе која је написала званичну историју која се данас предаје на катедрама у Србији и иностранству). Ми се нећемо овде бавити тим питањем и узећемо за сходно да је српска држава итекако постојала у том добу и била је један од кључних фактора на Балкану.

(в) Доња Мезија или само Мезија (касније Бугарска) је географска област и административна област у Римском Царству који обухвата простор омеђен реком Искар на западу (која данас представља границу између српских (екавских) и бугарских (јакавских) говора), Дунавом на северу, Црним Морем на истоку и Старом Планином (Балкан, Хе(л)м) на југу.
Горња Мезија или Трибалија, у средњем веку и Браничево, је простор омеђен реком Искар, Софијском котлином, Рујом и Бесном Кобилом на истоку, развођем Јужне Мораве и Вардара, Шаром и Проклетијама на југу, Лимом и Дрином на западу и Савом и Дунавом на северу. Пре 117. године, јужна граница Горње Мезије је била Западна Морава са Ђетињом, а простор Горње Мезије јужно од Западне Мораве је познат као Дарданија.

Македонија је простор омеђен Црним Дримом на западу, Шаром и развођем Егејског (Вардар, Струма) и Црноморског слива (Јужна Морава, Искар) на северу (линија Шара-Прешево-Бесна Кобила-Власина-Руј-Софијска котлина), реком Местом
Треба јасно још једаред напоменути да је граница између Доње и Горње Мезије, као и граница између Македоније и Трације

(г)Склавиније, Склабније, односно Словеније (грч. Σκλαβηνιαι) су биле раносредњовеквоне српске административно-политичке јединице које су обухватале једно или више српских племена/етноса, а њима је управљао архонт (грчки назив за кнеза, касније овај појам означава и жупана, краља, вицекраља, па чак и цара). Могу се, условно речено, посматрати као аналогија ромејским (византијским) темама, премда су византијске теме биле првоначално војне управне јединице. После покоравања Срба у Доњој Мезији и Тракији од стране татарских Бугара, у овом крају склавиније као административне јединице нестају.

У писаним изворима, склавиније се  последњи пут спомињу средином ΧΙ века, што се поклапа са постепеним гашењем српске државности (заправо, потпадања под вазални однос) од стране Ромејског царства (император Василије II Македонца), која ће се јако убрзо затим у пар наврата под окриљем краљевине Дукље и, коначно, Рашке, васкрснути и створити једну велику српску државу која ће, за разлику од предходне, почивати на ромејско-хришћанским тековинама које су установили Стефан Немања и син му Растко/Сава.

Савез седам склавинија је био племенски савез усмерен у одбрани од Византије и Авара, а касније и најезде татарских Бугара. Према званичној историографији, нека од познатијих племена која су чинила овај савез су Морављани и Тимочани, мада је, судећи по географском опису простирања овог Савеза, то немогућно. Но, неоспорно је да је бугарски кан Аспарух поразио и поробио овај савез. Према бугарској историографији (мада за то не постоји нити један историјски извор тога доба), представници овог српског савеза су потписали споразум са Аспарухом и заједно са Татарима изградили бугарску државу.

(д) Етнос или етнографска група означава социолошку групу базирану углавном по крвном пореклу и мањој територији и нема исто значење као и појам народ. Настао је у првим градовима-државама на почетку цивилизације (преисторија и почетак Старог века), а данас готово и да не постоји. Познати социолошки видови етноса су род, племе и братство и ти облици етноса су на Балкану данас очувани у племенима и братствима Црне Горе, северне Албаније и Херцеговине, као и у централнобалканским крајевима (Торбеши, Горанци, Јањевци, Мијаци, Брсјаци на Космету и Македонији, Крашовани у румунском Банату, као и, евентуално, Шопи и Торлаци у југоисточној Србији, источној Македонији и западној Бугарској).

Народ означава заједницу (социолошку групу) која је, као и етнос, базирана пре свега на заједничком језику, затим по крвном пореклу, као и територији која је већег обима од територије етноса. Припаднике народа често карактерише државност. Настао је углавном у току касније антике и у средњем веку уједињавањем неколико етнолингвистички сродних етноса. Познати европски народи су Срби, Грци, Аромуни (данас је румунска нација наследник аромунског народа), Чеси, Пољаци, Руси, Швеђани, итд.

Нација у социолошком смислу представља доградњу народа. То је социолошка форма која је, за разлику од генетске, крвне повезаности припадника једног народа (по пореклу), једног заједничког језика којим не говори ниједан други народ итд., повезана пре свега личним психолошким и политичким осећањем припадности. Језик и порекло не играју значајнију улогу. Нација као социолошка форма настаје Америчком грађанском и Француском револуцијом крајем 18. века, а по Европи се шири истим таквим револуцијама које са собом носе многе идеологије које су базиране на индивидуализму, слободи, једнакости.

Још једном треба рећи да ова социолошка форма није, тј. не мора бити базирана на пореклу, мада су, по питању Балкана, базиране на етносима (не на народима!). Примери данашњих нација су Италијани, Французи, Американци, Немци, Бугари, Хрвати, Албанци, Црногорци, Бошњаци, Македонци, Буњевци, итд. Примера ради, постоји и српска нација, али је она, за разлику од других, проистекла из српског народа.

Да би се ово разумело на питању балканског проблема, није згорега употребити теоријске примере 4 особа које настањују простор Балкана. Прве, која је из племена Васојевића у Црној Гори, а на попису се изјашњава као припадник такозване црногорске нације. Друге, која је из племена Мијака у Македонији, а на попису се изјашњава као Македонац. Треће, која је из влашког Хомоља, а декларише се као Србин. Четврте, која је из племена Шопа, а декларише се као Бугарин.

Ту особу, дакле, по предходно дефинисаним појмовима, дефинишу следеће етнографске карактеристике:
Етнос: 1. Васојевић, 2. Мијак, 3. Влах, 4. Шоп
Народ: 1. Србин, 2. Србин, 3. Аромун, 4. Србин
Нација: 1. Црногорац, 2. Македонац, 3. Србин, 4. Бугарин

(ђ) Овакве анализе се могу наћи код страних путописаца, као и код бугарских и српских етнографа. Непобитно најбољу студију о овоме је дао др Јован Цвијић у својим многобројним етнографским књигама. Најбољи и најобимнији рад на ову тему јесте свакако његово двотомно ремек-дело „Балканско полуострво и јужнословенске земље“ где се бавио класификацијом и презентацијом етнографских особености свих јужнословенских етнографских група.

(е) Илиро-Расцијан је био званични назив за Србе у Хабзбуршкој монархији. Цар Леополд је, примера ради, чувене Привилегије дао „Славном народу Илиро-Расцијанскому“

(ж) Антон Враничић (Шибеник, 29.05.1504-15.06.1573) је српски католички патрициј, црквени прелат, дипломата, писац, надбискуп и кардинал из Далмације. Потекао је из угледне српске породице из Босне. Завршио је школе у Падови, Бечу и Кракову. По питању бугарског језика говорио је у својој књизи „De rebus gestis Ioannis,regis Hungariae“ („Дела угарског краља Ивана“) о свом путовању кроз бугарске земље док је, као саветник бечког краља Фердинанда Првог, у име Беча ишао у Цариград да са султаном Сулејманом преговара о миру.

(з) „Немачки и аустријски путописци Балкана. XV-XVI в.“ Наука и искуство, Софија, 1979.
(Немски и австрийски пътеписи за Балканите. ХV-ХVІ в. София: Наука и изкуство, 1979.)

(и) Ханс Дерншвам (нем. Hans Dernschwam) (Мост, Чешка, 1494.-1568/69.)

(ј) Јонов М. „Европски путописи – извор за историју бугарских земаља ХVІІ века“ Наука и искуство, Софија, 1969.
(Йонов, М. Европейски пътеписи – извор за историята на българските земи през ХVІІ век. София: Наука и изкуство, 1969.)

(к) Хр. Кесљаков – Стара путовања кроз Бугарску, СбНУ, 1891. година, књига VІ, страна 167-171.
(Хр. Кесяков. Стари пътувания през България. СбНУ, 1891, кн. VІ, 167-171.)

(л) „Немачки и аустријски путописци Балкана. XV-XVI в.“ Наука и искуство, Софија, 1986.
(Немски и австрийски пътеписи за Балканите. ХVІІ-ХVІІІ в. София: Наука и изкуство, 1986.)

(љ) Џон Чемберлејн (енг. John Chamberlayne, Лондон 1666-1723.), син енглеског писца Едварда Чемберлејна, рођен у Лондону. Био је преводилац и писац.

(м) Барнип Д. „Улога Јернеја Копитара у промени бугарског језика“, Бугарски језик, 1988.
(Бърнип, Д. Ролята на Ириней Копитар за преоткриването на българския език. // Български език, 1988.)

(н) „Енглески путописи Балкана“ Наука и искуство, Софија, 1987
(Английски пътеписи за Балканите. София: Наука и изкуство, 1987.)

( Србин.инфо)

Ознаке: Александар Драгош Белић, Атака, Бугари, Бугарска, историја, Шопи, „Балкан”