Прочитај ми чланак
„Еволуцију не би никад могли да измисле људи који верују у Бога којег славе и којем служе православни хришћани.“ о. Серафим (Роуз).
Уврежено је веровање код већине Европљана и Северноамериканаца да је питање еволуције окончано, да је наука „победила“, те да превазиђена црквена учења једноставно припадају прошлим временима.
Узнемиравајућа је чињеница да и многи православни хришћани имају исти став према овом питању. Као изговор за овај својеврсни парадокс могу се чути разна објашњења, али код већине углавном преовладава осећај ниже вредности пошто се у проблем умешао неприкосновени ауторитет науке: код људи се појављује бојазан да не буду некако „мимо света“, „мимо научних открића“, „неупознати са достигнућима технологије“, речју – да би их јасно изречена вера у Бога Творца сврстала међу заостале и необавештене.
Једна друга група људи сматра да се Православна црква – чије учење о Божјем стварању света и човека из ничега, за шест дана, представља камен темељац њеног постојања – никад није заиста позабавила питањем еволуције. „Интелектуална елита“ западног света, коју, нажалост, слепо прате и наши „интелектуалци“, подразумева да Црква није поседовала знања која данас наука поседује. Наука је „доказала“ теорију еволуције, и то по свим савременим научним методама и стандардима. Учење Цркве је према томе „анахроно“, „некритично“, „превазиђено“…, једном речју – „ненаучно“.1
У свету, у коме свако има право на своју истину, појавили су се и заступници неке врсте компромиса, тј. они који кажу да у Дарвиновој теорији еволуције не постоји ништа што није у складу са православном вером. Њихове спекулације врло често иду до анегдотичности и не заслужују озбиљније разматрање. Они који сматрају да се ова два опречна погледа на свет могу помирити (остаје нејасно зашто и коме би такво помирење било истински корисно), или који држе да је питање неважно, требало би да покушају да приђу проблему са једне друге стране и да узму у вид и следеће чињенице:
Учење црквених Отаца супротно је учењу дарвиниста
– Многи црквени Оци су се бавили питањем настанка света и човека, а најпре Св. Василије Велики, Св. Јован Златоуст, Св, Јован Дамаскин, Св. Јефрем Сирин у својим тумачењима Књиге Постања. Они јасно одбацују учења античке грчке философије која су нудила неке раније верзије теорије о еволуцији.2 На којој су дакле основи рани Оци ипак могли говорити против учења сличних овом савременом, ако је концепт теорије еволуције резултат „савремених научних открића“?
Можда би се могла изнети примедба да у тим давним временима наука није била напредна као данас и да, једноставно, није могла теорију тако „убедљиво доказати“. Или би се могло рећи да су црквени Оци измислили сва та тумачења (и да су самим тим непоуздани сведоци), или да су на алегоричан, поетски начин покушали да изразе нешто што ни сами нису разумели, односно да немају више шта да понуде нама, савременим људима. Значи ли то онда да ми не верујемо да је основа на којој лежи целокупно предање у ствари Откривење Божје, те да се само на тој основи Истина спознаје и преноси људском роду?
Тек у животима и делима црквених Отаца ми проналазимо „ум Цркве“ који је „ум Христов“ – живо, неакадемско разумевање Божјег Откривења. Они су наша спона између данашњице и древних списа који садрже Божје Откривење. Без ове споне препуштени смо самима себи, а резултат су небројена тумачења и секте.
О овом проблему је исцрпно писао блаженопочивши о. Серафим Роуз у књизи Генесис, Постање, стварање и рани човек. Један мањи део ове изванредне књиге је доступан у српском преводу под насловом Православни поглед на еволуцију, Светигора, 2000.
Еволуција је научна теорија, не научна чињеница
– Када су секуларни начници понудили објашњење настанка света под називом теорија еволуције, показало се да су понудили интелектуални концепт неопходан да се по-пуни философска празнина која настаје ако се само остане на тврдњи да не постоји Бог. Они су понудили алтернативу у виду „научног“ система који „расветљава“ питање постанка света без Творца. Више од једног века се упињу да теорију поткрепе доказима, да је коначно и докажу. Они који ову теорију прихватају са религиозним жаром, превиђају мноштво недоказивих и недоказаних елемената који у њој постоје. „Па ни ви“ – рећи ће они – „не можете да докажете да постоји Бог“. Сама природа ове већ класичне примедбе по себи указује да се овде ипак ради о сукобу различитих ВЕРОВАЊА, а не о убедљивој победи науке која за то може захвалити јасноћи и ваљаности својих доказа.
Теорија еволуције је неусагласива са Предањем Православне Цркве
– Сврха Христовог оваплоћења, живота међу људима, крсне смрти и васкрсења је да нас искупи од последица пада. То већ подразумева да је стање у коме се налази човечанство лошије него што је било пре пада, а никако боље, што би по теорији еволуције било логично. Идеја социјалног дарвинизма – да се наша друштва у свету поправљају и да се крећемо према коренито савршенијем стању људске расе – супротна је Откривењу и сведочењу Отаца да ће свет пред сам крај дочекати владавину антихриста, а не остварени земаљски рај.
Многим материјалистима ће се владавина антихриста учинити као остварење раја на земљи, што ће и бити последња и највећа обмана. Временски период којим оперише еволуциона теорија („милиони“, „стотине милиона“, па и „билиони“ година, већ по себи захтева страховити напор имагинације чак и код оних који се противе Оцима) из основа је супротна сведочанствима Светог Писма и учењу Светих Отаца. Они којима се чини да ова два учења имају било чега заједничког, или нису читали дела Светих Отаца, или нису проучили Дарвинову теорију еволуције.
Православни хришћани који не знају шта да мисле по питању еволуције морају макар прихватити чињеницу да је оно од изузетне важности, нарочито ако не би желели да се покаже да су одступили од Предања само зато јер са њим нису били довољно добро упознати. Онима који ово питање схватају олако такође је потребно да се боље упознају са делима Светих Отаца, да не будемо слични човеку који сазида кућу на песку… (Матеј 7, 24-27).
Фарисеји нашег доба
Довољно је да се осврнемо у врло блиску прошлост и да се сетимо случаја „Дарвин против Љиљане Чолић“ да би бар приближно схватили сву тежину проблема о којем се овде говори. Можда је извесним српским академицима који су се тако јасно и гласно ставили на страну Дарвина захтевајући оставку, сада већ, нажалост, бивше министарке просвете, непозната чињеница да за њих још увек суверена владавина теорије еволуције већ дуже време наилази на све већи отпор унутар саме научне заједнице. Научници из разних области – биолози, физичари, генетичари, геолози итд. – објављују резултате свог истраживачког рада и држе јавна предавања која озбиљно доводе у питање основне премисе на којима почива теорија еволуције.
Борба коју воде је слична свакој борби против једне дубоко усађене идеологије и она би требало да буде иста у сваком државном систему, како год се он звао. Циљ је да се у основним и средњим школама афирмишу резултати њиховог рада макар у оноликој мери у којој се афирмише дарвинизам. Ученици би, дакле, могли да чују и једну другачију причу и то од људи који се ни по чему не би могли назвати „религиозним фанатицима“. Наравно да њихово учење наилази на отпор од стране устоличених дарвиниста, али су први кораци већ учињени и оно што је пре само десетак година изгледало као пролазна мода већ је у неким државама прихваћено, а у многима је предмет озбиљних расправа у министарствима за просвету.
Зар је лакше „изазвати дарвинизам“ у државама које од Дарвина могу само да профитирају него у Србији? Зар да у одбрану Дарвина иступе Срби који су, као народ, по истом том Дарвину (Порекло човека), још увек на нижем еволуционом степену развоја. У „еволуционо најразвијеније“ иначе спадају (каква случајност) управо они народи који су до скоро држали колоније широм света. Не своди ли се код нас и овај проблем из области науке на ипак само не-научну (не-домишљену) одбрану једне идеологије? Није ли у Србији научни дарвинизам још једна од маски оне, нажалост, добро упознате и тешко изумируће идеологије која под изговором „одбране науке од повратка у средњи век“7 само продужава свој мандат и агонију овог народа?
Један научник који искрено верује у тачност теорије еволуције не би требало да страхује да стане пред лице свог „противника“ и упусти се у борбу аргументима које има. У овом контексту би тај „противник“ био један колега научник који под микроскопским стаклом види печат Творца, моћ, силу, мудрост и лепоту Његове творевине. Био би то један од заговорника такозваног интелигентног дизајна, односно „креационизма“, који сматра да сам степен сложености биолошких структура води само једном објашњењу, а то је да постоји „интелигентни Дизајнер“, односно Творац.
Разлика између ових научника се може приметити врло брзо већ у самом приступу истим појавама. Креациониста се диви ономе што види и у свакој природној манифестацији налази потврду да свему створеном претходи Логос (замисао, концепт, идеја, план, промисао, итд.). Код еволуционисте је све призвод слепе, без-идејне, без-смислене случајности. Изведен до своје крајности, дарвинизам промовише „слепу случајност“ као узрок свему. О сврси се ту не може ни почети говорити.
Јаловост дарвинистичког система, као и целокупног кратковидог Марксовог дијалектичког материјализма, можда се најпре огледа у самој чињеници да није у стању да „удахне живот“ ни једној својој тези и да је експериментално докаже у лабораторији. Морамо, дакле, на поверење да примимо тврдњу да је било потребно много билиона година покушаја и промашаја да би се дошло до човека.
Међутим, не смемо на поверење да прихватимо да је Богу за то била потребна једна мисао. Интересантно је то да је ова научна недоказивост од које болује дарвинизам управо њихов главни аргумент против креациониста. По којем је научном критеријуму дарвинизам ваљанија теорија од креационизма? Када, како и ко је доказао да је живот настао случајно, као резултат дуготрајног врења каше самостварања?
Проблем није једноставан и опасно је потцењивати га, јер не постоји област живота у који није продро. Свака генерација, од првог човека до данас, суочена је са, у суштини, истим искушењима; мешају се само оруђа и оружја. Свака генерација има исти задатак као она претходна. Од тога у шта верујемо зависи како ћемо живети и како ћемо дочекати смртни час. Наш задатак је да се за нашу веру боримо начином о којем нам говоре црквени Оци и да, с Божјом помоћу, препознамо лаж, ма које маске на себе стављала и ма којим стручним именом се називала. Хришћани не би требало да верују да су људској раси за тај задатак на располагање дати билиони година, већ да је ограничено време које нам је Бог даровао сасвим довољно само ако почнемо одмах.
