Без претензија да овом приликом улазим у политичко-националне, па и верске разлоге разбијања СФР Југославије, којих је неоспорно било, желим да вам на практичном примеру покаже стварне, и главе разлоге за њено разбијање. Коме је разбијање Југославије требало, ко је ту профитирао, а ко остао опљачкан – закључите сами.

Прави разлози разбијања СФР Југославије

Али да се вратим основној мисли коју вам желим пренети. Девијација у приватизацији и привреди је и у Милошевићевом времену неоспорно било, али је све то на глобалном плану представљало ипак само мања одступања од заузетог курса коју је сачинила „Комисије за привредну реформу“. То је и критична тачка која ће Милошевића, а добрим делом и све Србе коштати „главе“. Ови закључци „Комисије за привредну реформу“ су у ствари били кључни разлози за сатанизацију Милошевића, Србије и Срба уопште, јер то руши цео осмишљени концепт Zапада о невиђеном деценијском пљачкању бивших социјалистичких земаља.

Покушају Милошевића да очува СФР Југославију и усвојена стратегија приватизације били су главни разлози да Запад иницира и покрене ратове у бившој Југославији, јер би њен опстанак и планска дугорочна приватизација онемогућили планирану западну пљачку. Осим тога такав модел приватизације могао би бити „вирус“ заразе и за остале земље источног блока, што Запад никако није смео да дозволи – јер је СФР Југославија била најлибералнија социјалистичка земља у коју су многи гледали као пример. Осим тога СФРЈ је била једна од предводница готово 100 земаља несврстаног света, које је сада требало утерати у јарам и систематски пљачкати. У том контексту је у свом задњем обраћању нацији Милошевић рекао: „Не руше Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије“. Све је било на чисто економском-пљачкашком плану, а националне и верске разлике су само искоришћене као најлакши пут да се СФРЈ разбије.

После распада СССР-а, у нарушеном светском односу силе, ми смо остали без заштите па и без шанси да овај принцип приватизације успешно спроведемо – а и сачувамо СФРЈ. Према томе прави разлози распада Југославије леже у ових 184,98 милијарди $, тренутног дуга који ће се само повећавати, са малим изгледима да новоформиране државе са разореним привредама, покиданим привредним ланцима и наметнутим марионетским владама, тај вртлог задуживања и зависности превазиђу. Цео систем континуираног пљачкања је и замишљен тако, да што дуже траје, да га спроводе домаће марионетске владе, како се не би могао окарактерисати као окупација или колонијално ропство – већ као „демократске промене“. Велики мислиоци нам објашњавају да је „демократија“ дугорочни процес који тек треба да научимо – па ко преживи видеће можда и крај тунела.

Сад улазимо у други круг зачараног кола, јер је такве Владе фактички немогуће сменити. Оне контролишу све финансијске токове, а без пара је немогуће учествовати на вишестраначким изборима или формирати странке које ће на изборима победити и мирним путем преузети власт. Западне компаније, банке и остали привредни субјекти, као и домаћи тајкуни су у тесној вези са влашћу, и свакако неће финансирати странке које би у интересу грађана угрозиле њихове монополе, високе профите и повољне позиције на тржишту. Да ли грађанима остаје могућност да само неким „револуцијама“ те марионетске власти смене или се мора сачекати потпуни банкрот када би се из општег хаоса можда изродила нека нормалнија власт – велика је недоумица?

Да би се ова пљачкашка замисао Запада могла остварити посебно значајан сегмент играли су медији, па су од оних поменутих 200 милиона $ уложених у рушење Милошевића, 20 милиона $ уложена су баш у медије. Посебно у телевизије јер је њихова ефикасност убедљиво највећа. Они су морали да одраде неколико важних послова. Да створе атмосферу да је бранити државу непотребно и антидемократски. Да Милошевића код домаће јавности представе као диктатора, јединог кривца за ратове, опште стање у држави, а да после његовог рушења „демократску“ власт обманама народа одржавају у животу. Како се то изводи?

Једном врло простом али ефикасном тактиком. Ако подмићивањем уредника „купите“ 40-так јачих локалних тв станица (општинске тв) ви имате бољу и потпунију тв покривеност Србије него да држите 3-4 главне државне тв станице. Са 40-так тв станица свакодневно емитујете своју пропаганду која далеко надмашује оно што је могуће емитовати са 3-4 канала под контролом власти, јер државни канали морају имати и друге програмске садржаје осим политиче. Добро снимљене емисије реемитују се од једне до друге од ових 40-так телевизија и фактички сваког дана у веше региона имате интересантне политичке емисије које гурају своју пропаганду.

Поред „куповине“ ових 40-так локалних телевизија, Сорош и остале западне структуре створиле су „Анем“ и Мрежу као неке координаторе тог локалног тв-пула, диктирајући тон и начин на који ће се пропаганда спроводити. Када је Милошевић срушен „демократе“ су осим ових 40-так телевизија које су већ биле „обрађене“, овладали и државном телевизијом, тако да данас имате потпуну контролу медија која обмањује грађане. Принуђени су да сваки дан „гутају“ лажи емитоване са најмоћнијих медија, а који нас већ девет година уводе у ЕУ а у коју тешко да ћемо уопште ући. Стога на свим каналима имамо потпуно исте вести, једино се редослед догађаја понекад мења. За целу ову „медијску игру“ Запад је према њиховим изворима потрошио око 20 милиона $ што је невероватно мала сума да би апсолутно контролисао медијски простор Србије, а медији својим деловањем добрим делом формирају и мишљење грађана. Тиме је у потпуности заокружен систем „демократске владавине“ у којој је због неинформисаности грађана све могуће спровести.

Али да се поново вратим бројкама, мислим да оне много речитије показују где смо. Ових 184 милијарди $ је само јавни дуг, или државни дуг који ћемо деценијама плаћати. Овој суми треба додати бар још толики дуг приватних предузећа која су се задуживала у иностранству, и дуг самих грађана који су узимали краткорочне кредите за куповину кола и кућних апарат, као и дугорочне кредите за куповину станова. Стога стручњаци процењују да је укупан дуг држава бивше СФРЈ између 300 и 320 милијарди $. А колико је још путем профита страних компанија, банака, корупцијским пљачкама… из земаља еx Југославије изнето, тешко је израчунати.

Разбијањем земље покидани су многи производни ланци, велики број радника остао је без посла, па су садашње државице постале велики увозници и онога што се на овим просторима некада производило и извозило. Војна индустрија СФРЈ је годишње извозила 4,5-5 милијарди $ разног наоружања а сада све државе бивше СФРЈ годишње извезу мање од 250 милиона $ наоружања. И то ако вам западни ментори то дозволе – а обично вам не дозволе јер ће тај профитабилан посао узети нека њихова компанија. Стога је овај простор постао велики увозник и отворено тржиште за све робе сумњивог квалитета, које запад треба некоме да ували – да их не би бацио на сметлиште.

Ми смо само од 2001. до краја 2008. увезли роба за 105 милијарди $, колико су Хрвати увезли од 1992, Словенци од 1991, БиХ или Македонија, тешко је до егзактних података доћи, али се процењује да је од распада СФРЈ на овим просторима увезено роба од око 450 милијарди $. То је огромна цифра и за развијене и моћне земље Запада. Да смо сачували СФРЈ велики део тих роба, бар 50%, могли смо да произведемо сами. Кад већ пишем о простору бивше СФРЈ да се кратко осврнем и на остале републике.

Како су прошле остале републике

Иста рецептура примењивана је и на остале бивше републике сада државе иако су они проглашени „добрим“ а ми Срби „лошим момцима“. То што су их промовисали у „добре момке“ није им ништа помогло када је пљачкање у питању. И они су добили, од стране запада инсталиране, своје марионетске, наравно „демократске“ владе – па су се и њихова дуговања на сличан начин вртоглаво повећавала. Ми смо имали санкције, бомбардовање, физичко разарање привреде и инфраструктуре, а у Словенији, Хрватској и Бих су произведени сукоби да би се те државе морале да наоружавају купујући по папреним ценама западни војни отпад, кога се запад ионако требао ослободити. Нису били под санкцијама па је њихово задуживање почело знатно раније од нашег, као и приватизациона распродаја оног што је на тим просторима за запад било интересантно. Стога су посебно Словенија и Хрватска достигле изузетно висок степен задужености који ће у будућности неминовно морати да изазову велике потресе, како привредне, тако и политичке.

Политички потреси у земљи као што је Хрватска где основну привредну грану чини туризам могу бити фатални. Прошле године је Хрватска од туризма „зарадила“ око 8,5 милијарди евра, што је близу 20% укупног БДП Хрватске. Било би то за Хрватску одлично да је тај новац и остао у Хрватској. Али главни хотелијери и туроператори на хрватском приморју су немачке и аустријске компаније, а готово две трећине туриста долази из Немачке, Аустрије и Италије. Од тих 8,5 милијарди $ у хрватској су остале мале конобарске платице, доприноси на те плате, ПДВ од 19% и нешто мало евра који су зарадиле кафане, кафићи, приватни смештај…

Онај најважнији део, профит, због чега се било који посао и ради, отишао је у Немачку. Док су Хрватској певали „Данке Деутсцхланд“ – Хвала Немачкој, мало ко је схватао да ће то хвала бити јако скупо. Обманути лепим причама „својих“ од запада инсталираних политичара поверовали су да ће стандард бити знатно већи него у СФРЈ. Он је бар према статистици знатно већи, јер БДП по глави становника износи 15.680 $ односно 11.192 евра али то је само статистичка варка. Гро тог БДП стварају стране компаније па онај најбитнији део, профит, износе из Хрватске – исто као и код нас у Србији. Ако томе додамо да се највећи део тог БДП слива у руке малобројних страних и домаћих власника, слика стандарда обичних грађана је много поразнија него што су грађани Хрватске имали у СФРЈ. Кад свему овоме додамо општу несигурност за радно место, стотине хиљада незапослених, безперспективност омладине, укупно морално руинирање друштва …. тешко да би се и данас здушно певало „Данке Деутсцхланд“.

Оружани сукоби, велике људске жртве и протеривање око 520.000 Срба оставили су дубоке националистичке ожиљке и код Срба и код Хрвата, али ће „буђење“ из националистичког бунила Хрвата доћи тек када се почне интензивније враћати огроман дуг од 47,8 милијарди евра. У многим националистичким главама ће се ваљда тада избистрити спознаја, да је рат и националистичка пропаганда била само средство, модел преваре, у процесу разбијања СФРЈ – а све са циљем да се и „победници“ и „поражени“ опљачкају. Да иронија буде већа, управо до оних којима се пева песма захвалности.

Слично је и са осталим републикама бивше СФРЈ само је питање времена када ће тога постати свесни. То закаснело освешћење зависиће и од тога када ће такозване демократске владајуће „елите“, да не кажем лопине, бити беспомоћне у спречавању да се у медијима масовно појаве објективне и истините анализе, правих разлога разбијања СФРЈ. Што се локалних пљачкања, и малверзација тиче све бивше републике су мање више „достигле“ – подједнаки и завидан ниво. Док што се тиче задуживања, односно одобравања кредита, све је било у оном склопу „што јужније све тужније“, па су се тако кредити ММФ, СБ и осталих фондова делили на кашичицу, углавном за буџетске трошкове и попуну девизних резерви – ради макро економске стабилности. Кад ове фразе „преведемо“ на обичан српски језик, то значи; Ми вам упишемо кредит од 300 милиона $, ви на њега плаћате камату од 5,5-7% а паре не мрдају нигде, и остају у великим америчким или немачким банкама, као наше девизне резерве, на које добијемо камату од 2-2,5 %. Онда нам те исте велике банке, те наше паре, кроз разне фондове дају као инвестиционе кредите. И тако све у круг.

Добро утврђену стратегију Броза и Черчила, давно зацртану, ни савремени западни стратези нису мењали. Србе је требало некако уситнити, смањити, исцепкати па су Титове измишљене нације постали муслимани (сада Бошњаци), Македонци, Црногорци, а у ствари су Срби. Није било добро да Срби чине 75% СФРЈ, јер би то била врло „неуравнотежена држава“ са неминовном бројчаном и територијалном доминацијом Срба – па су у том правцу избалансираности, чак и тој окрњеној Србији уграђене две покрајине. Западу је било од посебне важности да се СФРЈ распарча баш по авнојевским границама, иако Југославија није створена 1945, већ 1918, како би и нове измишљене нације које нису стварале Југославију добиле право на формирање држава. Али да сада не вршљам по националним питањима и авнојевским границама република, већ да се вратим основној теми. Предлажем да добро погледате овај графикон gore јер слика говори хиљаду речи и видећете где је ко, колико му је кредита одобрено и колико дугује, колики му је БДП, и колико је у ствари демократски опљачкан.

 

У свему овоме постоји и једна специфичност коју треба објаснити јер је у „Новом светском поретку“ (НСП) све виртуално, па и оно што би требало бити тврдо реално. Мислим на финансије и банкарско-монетарни сектор. Шта је стандард грађана и колико је он релативан, може се сагледати и из овакве табеларне призме: Ако државни дуг поделимо на број становника значи да сваки грађанин у Словенији просечно дугује 19.377 евра. Томе треба додати и задуженост словеначких приватних предузећа, па и самих грађана. Ако све те дугове навалимо на 2.023.000 грађана Словеније који ће их на крају морати да враћају – остаћемо запрепашћени, јер долазимо до цифре да сваки грађанин дугује близу 35.000. Просечна плата у Словенији је око 850 евра и колико година су то Словенци унапред појели или потрошили.

Ово је превише упрошћен приказ али приближно тачан. Но ипак није баш све тако и по мојој процени та задуженост је око 25-30% мања од оног што се види. Словенија је 100% аустријска колонија, а Хрватска Немачка. Да би се разним компанијама, трговинским ланцима, банкама… брзо освојило тржиште остатка СФРЈ Словеначке, а делимично и Хрватске компаније, разне Алпе… или Адрија… банке су само дејуре Словеначке или Хрватске а дефакто Аустријске или Немачке. Тако су Словенци били тројански коњ за Аустријски и Немачки капитал којим је осталим републикама куповано много тога што је вредно, а и добијани су многи инфраструктурни послови. Стога није случајно да нам дуго очекивани мост преко Саве и шпица Аде гради управо словеначко-аустријски конзорцијум.

Питате се зашто је Аустрији, Немачкој или осталим страним компанијама било потребно да се скривају иза Словеначких односно Хрватских фирми? Из више разлога а поменућу најважњије. На овом тржишту, као и у многим бившим социјалистичким земљама превасходно се користио такозвани ризико-капитал, често без јасног порекла, што спада у прање новца. „Поштене“ аустријске, немачке, италијанске, америчке… компаније и банке се тиме наводно не баве, па нека тај прљави посао за њих одраде Словенци или Хрвати.

Други разлог је да Словенци и Хрвати одлично познају та сад одвојена тржишта бивших република, па ће се знатно лакше снаћи у корупцијским договорима са локалним властима. Ако те „нагодбе“ не дају резултате, онда ће утицајни амбасадори тих земаља упозорити локалне политичаре да ће се такво блокирање „страног улагања“ лоше одразити по њихове политичке позиције и све остало што са тим иде….

Осим тога ако хоћемо у ЕУ онда морамо бити знатно отворенији, и подстицајнији према „страним улагањима“ која долазе из земаља ЕУ. То подразумева да своја предузећа морамо продати у бесцење, јер смо то дефинисали као „страна улагања“, – а странци би да улажу. Ово у бесцење се званично назива „тржишна вредност“ а коју ће проценити њихове ревизорске куће попут „Делоитте & Тоуцхе“. Ми смо у целом поступку само извршитељи оном што нам је западна господа скројила. ММФ нам је при одобравању кредита издиктирао шта треба да продамо, да те фирме „оперемо“ од дуговања, јер се само чисте ствари продају, а „Делоитте & Тоуцхе“ ће извршити „поштену процену“ да та фирма тржишно и не вреди много, јер слабо ради а и нема обезбеђено тржиште. Тако изгледа савремена трговина са „Индијанцима“, – поглавици се да флаша ватрене воде или огледалце, а онда се узме хиљаде хектара земље, шума…

Трећа и најважнија западно банкарско-финансијска комбинаторика изведена је са Словенијом, јер се она прва издвојила из СФРЈ, под потпуном је контролом Аустрије и док су остале републике ратовале, преко Словеније је убацивано оружје и нико са запада „није кршио санкције“. Словеначке банке једине од свих република нису гашене, већ су само докапитализоване, где је државно власништво остало већинско. Тиме је отворен простор западу да Словенији одобри огромне кредите несразмерне њеном БДП и величини државе. Тим кредитним новцем преко банака и предузећа Словенија је куповала интересантна предузећа, банке… у осталим републикама, отварала трговинске ланце…. а западни капитал је био безбедан. Када Словенија не буде у могућности да враћа тај велики дуг мораће да продаје те докапитализоване банке, предузећа како у Словенији тако и по осталим републикама – па ће они који су их утерали у енормно задуживање за мале паре доћи до богатог власништва.

Управо се ових дана тако нешто догађа у Хрватској. Британски дневник „Индепендент“ пише како је Хрватска у потрази за новим кредитима и доспелим кредитним обавезама које треба измирити, ставила на продају „Титове Брионе“. Купац ће за две и по милијарде евра, добити чак 14 острва односно цео брионски архипелаг, са свим хотелима и објектима који се тамо налазе, национални парк са ретким животињским врстама, па чак и Титовог 52-годињег папагаја Кокија. У Хрватској, у којој су стране инвестиције пале за преко 40 одсто, поред Биона, принуђени су да продају и железницу, делове енергетског сектора (преносну далеководну мрежу) и државну осигуравајућу компанију.

„Индепендент“ не наводи да им је овај „паметан савет“ дао управо ММФ ако мисле да добију нови пакет кредита. Колико је то савет а колико уцена видите и сами. Хрватска би желела да за Брионски архипелаг добије 2,5 милијарди евра, али велико је питање колико ће моћи да добије. Замислите позицију да сте кола отерали на ауто пијацу да их продате, а цела пијаца зна да их морате данас продати јер сутра вам је задњи рок да вратите дуг. Сви ће вас уцењивати и тешко да ћете добити реалну цену. Чак и да Брионе са националним парком и свим осталим продају, хоће ли у следећој тури продати „национални парк Плитвице“ или ће можда на продају бити и цела Истра? Чији ће то сад „национални парк“ бити ако Брионе купи неки Дерипаска?, његов лични, Хрватски јер је то уређено законом, или можда Руски – јер је Дерипаска Рус а и много дугује руској држави.

Звонимир Трајковић
политички аналитичар

(trajkovic.rs)