(Н. Бабић)

Није лоше да се подсетимо како слатке воде на нашој планети има у ограниченим количинама, но ипак је управљање њоме већи проблем  и третирање ње као „робе“ , а не као „неотуђивог људског права“. Свима је познато како је у неким деловима света буквално недостаје. Реч је о алармантној чињеници о којој се на Западу , иако ни сам није имун на тај проблем, говори веома ретко.

Како би се боље упознали са проблемом, потребно је навести неке податке о којима се говори једном годишње – милијарду људи нема приступа пијаћој води, а 2,5 милијарде је нема довољно за задовољавање основних хигијенских потреба. Управо због нерационалног коришћења водних ресурса и искоришћавања без икаквих скрупула природних добара, човек је дошао у ситуацију да недостатак воде убија више људи на свету него ратови. Тужна истина јест да вода због свог значаја није само извор живота, него на жалост и профита, а самим тим и оружаних сукоба.

Пре неколико месеци су Уједињене нације покренули студију о 30 земаља које ће се 2025. наћи у ситуацији да неће да имају довољно пијаће воде за основне животне потребе. Међу њима се налази 18 земаља са Блиског Истока и подручја северне Африке. Египат, Израел, Сомалија, Либија и Јемен су земље за које се већ зна да трпе несташицу и за њих се ситуација може још само додатно погоршати.

Иако многи аналитичари тврде како ће се Трећи светски рат водити управо због воде, треба рећи да се (иако постоји и такав ризик)  томе проблему треба приступити пуно озбиљније и пронаћи прави узрок несташице обновљивог природног ресурса.

 

Сукоби због водних ресурса и одлука САД да се они прогласе највећим стратешким интересом

О томе проблему би се могло да говори са више аспеката, али је онај. који произилази из постулата мислиоца из 18. Века , Томаса Малтуса, а који тврди „како због помањкања природних ресурса неизоставно долази до ратних сукоба“ , највјеродостојнији.

У првој половини 2011.је америчка државна секретарка, Хилари Клинтон, од обавештајних агенција наручила студију о „могућности оружаних сукоба узрокованих недостатком воде“. Тада је агенција НИЕ упутила аларм за безбедност на глобалном нивоу. Објава њиховог извештаја у марту 2012. је била разлог покретања пројекта „Water Partnership„, којим је Обамина администрација одлучила да умрежит владине агенције, невладине организације и приватне компаније, а све како би се избегао сценарио катастрофе описан у извештају НИЕ – а.

Но, како су САД искључиво мислиле на проблем унутар својих граница тврди Gianni Tarquini, аутор текста ‘Рат за воду и нафту’ , а који на ту тему у једном интервјуу тврди :

„Највећа светска суперсила ,Сједињене Америчке Државе, отворено изјављују како је вода, која се досада сматрала обновљивим ресурсом, у последње време недостаје и како се због тога мора да сматра од највећег стратешког значаја. У тајном извештају од 2004., а које је потом објавио Гардиан, саветник Пентагона, Андру Маршал упозорава на опасности које са собом носе климатске промене, те наглашава како САД морају у најкраћем могућем року ући у посед водних добара на оним местима у свету у којима их има највише“ .

У студији доц.Petera Gleicka , суоснивача и директора Пацифик института у Оукленду, стоји како се само од 2010. – 2013. због воде у свету водио 41 оружани сукоб. Један у Океанији, шест у Азији , осам у Латинској Америци, 11 у Африци и 15 на јужној хемисфери.

Сви ови сукоби су наизглед били вјерск , политички и економски, али су у суштини били борба за пијаћу воду. Сукоби су се понекад одвијали чак и међу социјалним и економским интересним групама унутар исте земље. Ризичне зоне су Средња Азија, слив Нила, Кенија, те Блиски Исток.

Вода постаје „роба“

Да ли је Малтус имао право када је рекао да је узрок оружаних сукоба недостатак ресурса? Ако гледамо податке које је изнео доктор Peter Gleicka , они су забрињавајући, али он ипак превиђа једну чињеницу, а то је како већина земаља у свету, када је вода у питању, према подацима УНЕСКО – а добро сарађују. Проблем је, како наглашава проф . Асит’ К.Бивас, лоше управљање водним ресурсима, а не њихов недостатак. Потом постоје случајеви у којима се за несташицу воде оптужују суседне земље, као нпр када је Мубарак због лошег управљања водним ресурсима за крађу отворено оптужио Етиопију. Не треба посебно напомињати како је египатски народ поверовао у ту причу.

Проблем дакле није недостатак воде, будући да њена количина не зависи о природи, већ најпре о човеку који њоме лоше управља. Највећи проблем су развијене земље, које су кроз векове досегле такву ниво потрошње да се морају окренути туђим ресурсима.

Експерти, као нпр Томас Хомер Дикон, директор Центра за мир и проучавање конфликата универзитета у Торонту, тврде како су неравноправност и социјална искључивот главни разлози сукоба, а не недостатак водних ресурса самих по себи. Постоје и нове технологије које би могле да реше проблем на глобалном нивоу, али како је вода постала „роба“ , а не „човеково право“, оне су доступне само мањем делу светског становништва. Једноставно речено: није недостатак воде проблем, већ онај ко је експлоатише и искоришћава.

Коме припада вода ? Да ли је она приватно власништво или јавно добро?

Сада када смо навикли да се приватизира буквално све (од државних фирми и јавних служби до природних ресурса)  дошла је на ред и вода. У Италији су, на пример, грађани на референдуму одлучили да се вода у њиховој земљи не сме да приватизује, међутим тадашњи премијер Марио Монти је на све начине покушавао да избегне вољу народа и ипак погодовати крупном капиталу. То је доказ да се демократски стандарди могу спроводити само када нису у сукобу са профитом.

Приватизација вода је сама бит Обаминог пројекта „Water Partnership“ и њиме се помера граница уплива капитала. Да ли ће САД користити софт – повер или оружје, остаје нам да видимо. Међутим, можда би и „ми на богатом западу“, уљуљкани у лажну сигурност и навикли да је вода нешто што се подразумева само по себи, ипак требали мало боље да промислимо о наводима Петера Глеицке који за 41 рат у три године тврди да се водио због воде.

Немачки Бундестаг је одлучио: Вода више није цивилизацијско право; одлука је прошла скоро незапажено

Приватизација снабдевања водом: Немачки Бундестаг је 28.фебруара 2013. године одбио захтеве странака „Зелених“ , „Лијевих“ (Die Linke) и СПД, који су имали за циљ да спречи спровођење приватизације снабдевања водом у Немачкој, а што је последица налога који долази из ЕУ. „Зелени“ су од савезне владе тражили да дотични налог од стране ЕУ о преузимању концесије од комуна и међукомуналних организација заустави или да изнуди велики број изузетака.

Након поименичког гласања, овај је захтев одбио 291 посланик, сви из редова ЦДУ / ЦСУ и ФДП , а прихватило га је 249 њих, уз 8 уздржаних. Странка „Лијевих“ (Die Linke) је такође тражила да се овај налог потпуно одбије.

Исто тако постављен је захтев да се онемогући покушај стварања законских оквира, који би могли да доведу до либерализације или приватизације снабдевања водом. Гласање је и у овом случају било поименично. Против тог захтева је гласало 299 посланика, и овај пут се радило о члановима странака ЦДУ / ЦСУ и ФДП, за је било 122, а суздржаних чак 124. СПД је у свом тајном гласању тражила од савезне владе да се придружи ставу Горњег дома парламента, по ком није обавезно да се прихвати налог ЕУ о давању концесија и по којем је исти потребно да се одбије.

Предајом (продајом) уговора о концесијама, снабдевање водом ће из руку локалних власти бити пренесена „трећим“ лицима, тј приватним предузећима. Брисел планира увођење обавезе расписивања додјеле концесија, што ће, према мишљењу СПД, имти за последицу тоталну реорганизацију локалне привреде.

(Адванце)

Ознаке: јавно добро, анализа, вода, приватизација, приватно власништво, ратови због ресурса