• Почетна
  • ДРУШТВО
  • ДУШАН Ј. БАСТАШИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Антисрпство је одлика хрватског идентитета
Прочитај ми чланак

ДУШАН Ј. БАСТАШИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Антисрпство је одлика хрватског идентитета

0

Dušan J. Bastašić.jО положају Срба у Хрватској за „Србин инфо“ говори др Душан Ј. Басташић. Председник удружења „Јадовно 1941“:

Више од 600.000 Хрвата је потписало петицију за референдум против ћирилице. Сведоци смо усташких поздрава на стадионима, излива антисрпства у хрватским медијима?

– Антисрбизам живи у хрватском националном корпусу још од 16 века, од времена када су православни Срби, оружју вични борци, били добродошли аустријском Цару да бране границу према османлијама. Због царских привилегија које су крвљу заслужили, сметали су и хрватским кметовима, њиховим феудалцима, али и католичким бискупима којима нису плаћати глобу.

Дакле зло живи, шири се и јача вековима. Данас тешко разумљиве одлуке српског краља након Првог светског рата везане за „дарежљивост“ и благонаклоност према пораженом хрватском непријатељу, скупо смо платили 1941. и 1942. године. А онда, ни то историјско искуство није било довољно српској војној и политичкој елити, која је пристала да заслуге за победу и слободу плаћене у највећој мери српским главама, равноправно подели са онима који српском крвљу натопише будућу заједничку државу.

Зарад мира у „кући“, нова српска елита је заташкавањем и заборавом, дакле разуму тешко схватљивом ценом, платила утопију лажног братства, никада постојећег јединства и неодољиве личне привилегије. И зло је опет еруптирало, и опет смо, у последњем рату пострадали.

Хрватски народ никада није прошао процес деусташизације, суочавања са злочином својих сународњака почињеним у његово име и зарад остварења „тисућљетног“ сна о самосталној држави.

Хрватска али и српска омладина, до посљедњег рата, учила је осакаћену и препарирану историју у којој није било места за злочине Хрвата. У последњих двадесетак година, хрватска омладина учи о српској, југо-четничко-комунистичкој агресији на Републику Хрватску у протеклом рату и о српској митоманији о „наводним“ злочинима које су Хрвати починили током Другог светског рата.

Споменичка баштина, подигнута цивилним и војним жртвама Другог светског рата, готово је потпуно уништена у протеклом рату, а оно мало споменика који се обнове, поново уништавају. За хрватску омладину, та споменичка баштина припада времену лажне, некрофилске и наметнуте агресије на истину и као такву треба је без осећаја кривицее и без остатка уклонити.

Dušan J. Bastašić

Данас је међу Хрватима раширено негирање правог броја жртава Јасеновца. Све је кренуло са Жервајићем, Кочевићем, Туђманом, а завршило се са Јосипом Јурчевићем који тврди да су усташе починиле само 0.13 процената злочина на простору НДХ у Другом светском рату?

– С обзиром на то да је Комисија за истраживање ратних злочина на подручју Хрватске свој рад напрасно „завршила“ већ негде 1948, а побијене читаве породице и села и матичне књиге спаљене, већина жртава није никада пописана именом и презименом.

А управо то је једини критеријум који признаје историјска наука.

У недостатку именичних пописа кренуло се након рата са проценама броја жртава, које су послужиле хрватској новоисторији. Сведоци смо манипулација бројем жртава као у стручној тако и широј јавности, које вређају достојанство и дехуманизују саму жртву и које су готово потпуно удаљиле фокус са кључних питања везаних за почињене злочине.

Злочинац има своје име и презиме, злочин има своје место на коме је почињен и своју жртву. Све ово наведено, на чему се са правом инсистира везано за злочине у последњем рату, не примјењује се и не важи за злочине почињене у Другом светском рату. Тај двоструки аршин, чини се да је прећутно прихваћен и од стране српских институција.

Зато не чуди да је хрватски медијски простор преплављен оспоравањима и негацијом злочина и жртава, у чему се иде тако далеко да се жртвама Јасеновца проглашавају болесници умрли од тифуса и хрватски војници, убијени после рата. Злочини почињени у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг, првом ликвидационом центру НДХ, проглашавају се митоманијом др. Ђуре Затезала српског историчара из Хрватске. Нас потомке жртава који се последње четири године окупљамо код Шаранове јаме на Велебиту, проглашавају провокаторима који „нешто изводимо“ уз празну јаму, на чијем се дну налази само смеће.

spomen ploca pag71


Колика је спремност власти Републике Србије и Републике Српске да вам помогну у ширењу истине о Јадовну?

– Ескалацију неоусташтва коме сведочимо већ неколико месеци, никако не треба посматрати као појединачне изоловане инциденте колико год у то настоје да нас увере хрватске институције.

Чињеница је, да хрватска полиција није у стању ни месец дана да сачува Спомен плочу жртвама логора Слана на острву Пагу. Болно је сазнање да поред хрватских, ни српске институције не инсистирају на обнови тог јединог знамења српског и јеврејског страдања.

Против пробуђеног, неискоријењеног, увек присутног усташтва у Хрватској може се борити само институционално. То је задатак светских, европских, хрватских али и српских институција.

Малобројна удружења потомака жртава, покушавају држави Србији и Републици Српској указати на потребу пресудног, озбиљнијег ангажмана на истраживању, меморијализацији и култури сећања на геноцид почињен над српским народом у време НДХ. Нажалост, у тој мисији за сада немамо значајнију подршку.

Српско народно веће у Хрватској и њихов лидер Милорад Пуповац, овог лета, након обележавања Дана сећања на Јадовно, дефинитивно су нам окренули леђа и јасно дали до знања да не деле наше ставове.

Пракса да се само једном у годину дана сетимо наших страдалника у Јасеновцу, Јадовну, Гаравицама, Пребиловцима, Шушњару, Дракулићу, Јастребарском, Сиску, недовољна је и не може допринети нашем циљу да геноцид над српским народом остане упамћен, као што смо у памћење трајно усвојили косовско страдање.