Прочитај ми чланак
Година 2013. донела је убрзање преласка светског поретка ка мултиполаризуму, као можда ни једна до сада, осим 2008. године. Сада, дакле на самом почетку 2014. године, можемо рећи да се налазимо у мултиполарном светском поретку, где је и даље Америка водећа међу светским силама, али без моћи да самостално мења и одређује главне токове у међународним односима.
Други велики успех Путина и Русије у 2013.: Украјина и доказ да се светски поредак преобраћује ка мултиполаризму
За Путина и уопште руску политику ово је велико питање, које се управо у периоду од приближно почетка трећег Путиновог председничког мандата актуелизује па и радикализује.
Стратешки посматрано Русија је доста мудро водила своју спољну политику од доласка Путина 2000-те, покушавала да обнови сопствену снагу и да не улази у исцрпљујуће борбе са Американцима и Западом, док не ојача сопствене снаге, тешко исцрпљене и девастиране током Јељцинових деведесетих и тадашњег прихватања неолибералне политике. Сада по питању Сирије она је први пут пружила фронталан отпор по једном важном питању који је донео резултат, али Америка притиска да се развуче линија фронта и исцрпљава и разводњава руска снага и отпор по сиријском питању.
О аутору
Др Драган Петровић (Београд), дипломирао је на четири факултета у оквиру државног универзитета у Београду, и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002).
Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија; постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи;
Докторирао 19.02.2007. на Природно математичком факултету у Новом Саду.
Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник.
То је најочигледније по питању Украјине, где ЕУ нагло отвара могућност за потписивање Споразума о придруживању, иако је пре тога била далеко од тога, и условљено пре свега пуштањем Тимошенкове из затвора и другим условима (диктатима) који су сада склоњени или умањени.
Русија дакле избегава још увек фронтални сукоб са Америком и прибегава отпору само кад су у питању њени стратешки интереси, служећи се Кутузовљевом стратегијом јачања сопствених снага на дуже стазе и исцрпљивања противника који свуда иде „на прву лопту“ и троши се у експанзији.[1]
Украјина је фактички подељена земља на југоисток који је већински проруски, и северозападну половину земље која је више окренута западу и сопственом украјинском идентитету. Питање Украјине је за Русију најважније питање на постсовјетском простору, и када је Путин вршио први председнички мандат у Кијеву је председник био Кучма, више наклоњен сарадњи и са Русијом од његовог претходника, првог председника независне Украјине Кравчука, који је за разлику од Кучме имао само један мандат.
Међутим, након наранџасте револуције крајем 2004. године и доласка на власт Јушченка, Украјина се на званичном нивоу одмакла од Русије, као никада пре тога, што је изазвало унутрашњу кризу, али и победу на парламентарним изборима најјаче украјинске странке Партије региона, која је заједно са комунистичком партијом успела да формира владу 2006-2007.
Јушченко је распустио парламент 2007. и заказао нове изборе са неубедљивим изговорм, што је довело до тога да се са минималним потребним бројем посланика формира након тих ванредних избора влада од коалиције Блока Јулије Тимошенко и странке Јушченка Наша Украјина.
Међутим, на председничким изборима почетком 2010. побеђује Јанукович, лидер (начелно проруске) странке Партија региона, а моментално долази без избора до коалиционе промене па Партија региона са комунистима и малом партијом Литвина форира владу.
Јанукович, који је вероватно тешко оштећен и у време наранџасте револуције, јер му је одузета победа на председничким изборима у другом кругу извојеванам, и тај круг поновљен, када је победио његов ривал Јушченко крајем 2004. године, у првим годинама свог председничког мандата је оправдао углавном очекивања бирача Партије региона, који претежно потичу из југоисточне проруске половине земље.
Јанукович и влада на челу са високим функционером Партије региона Азаровим, у периоду 2010-2012. донели су низ решења који су битно умањили негативне ефекте за руске интересе и проруски део становништва у Украјини, које је претходно донела власт «наранџасте» гарнитуре. Најважнији од тих одлука на државном нивоу су одређење Украјине као војно-блоковски неутралне државе. То у пракси значи да су настављени извесни облици сарадње са НАТО, али и са Русијом и интеграционим процесима на постсовјетском простору, међутим, Кијев се наизглед дефинитивно определио за војну неутралност, што је значајна промена у односу на претходни Јушченков период када се отворено говорило о постепеном приближавању ка НАТО.
Овоме треба додати да Украјина заједно са Русијјом и Белорусијом од доласка Јануковича на место председника, учествује у Словенском савезу, односно изводи војне вежбе сваке године.
Друга важна промена, је стратешки договор о продужавању стационирања руске црноморске флоте у Севастопољу, још практично готово до средине ХХИ века.[2]
Трећи важан моменат је негирање и стављање ван важности одлуке ранијег председника Јушченка да се колаборационистима са нацистичким окупатором из Другог светског рата који су добили звање хероја.та привилегија одузме (Бендера и др.) Ове три важне одлуке су постигнуте још током 2010. године, у првој години Јануковичевог мандата. Године 2012. постигнута је четврта важна одлука у том правцу, коју је Партија региона и Јанукович обећао у предизборној кампањи, а то је да је руски језик, паралелно са украјинским, постао други званични језик у источној половини земље, рачунајући и престоницу Кијев и Кијевску област. [3]
Имајући све претходно у виду може се констатовати да су у периоду од доласка на власт Јанукович и Партија региона, донели низ решења, од којих ова напред наведена четири представљају фундаменте у правцу значајног приближавања Украјине Русији и интеграционим процесима са Русијом на челу, односно паралелно је дошло до јачања позиције проруског дела становништва Украјине, и опште позиције проруског дела земље. Са друге стране Украјина није ушла у Царински савез, али је зато учинила два мања потеза у овом правцу. Прво, крајем 2011. у Санкт-Петербургу је потписала приступ зони слободне трговине са осталим чланицама ЗНД,[4] и друго ове 2013. је постала посматрач у оквиру Царинске уније.[5]
У октобру 2012. године, одржани су парламентарни избори у Украјини и то по новом комбинованом систему, где је Партија региона, заједно са комунистичком партијом Украјине успела поново да формира владу.[6] Међутим, са друге стране, делом због слабије излазности у источном делу земље, а делом због повишене мотивације опозиције, ово је била скромна победа, највише захваљујући оном делу посланика, који се по новом систему бирао појединачно.
Јанукович се суочио са ојачалом опозицијом, превасходно из редова украјинских националиста и са запада земље, па је након тога почео да им чини одређене уступке и да се и сам нешто помери према центру украјинског спектра, ваљда у старту рачунајући на сигурне гласове проруског дела земље. Највећи уступак је у оквиру спремности да фаворизује ЕУ интеграције у стварности, док је на речима ставио једнакост између интеграција са Русијом и постсовјетским простором, и са друге стране са ЕУ. Међутим, чини се да од краја лета 2013. Украјина се спремношћу да потпише споразум о придруживању са Еу заказан за крај новембра у Виљнусу, практично определила за приоритет кад су у питању ЕУ интеграције.
Са друге стране Путин је учинио извесне напоре да заустави коначно опредељивање Украјине ка Еу интеграцијама, различитим приступима, од спремности на уступке и давање Кијеву преко потребних кредита за спас од банкрота, до претњи да ће Царинска унија морати да отвори према Украјини мере као и према другим земљама, које су чланице других интеграционих процеса,[7] односно, да одузме Кијеву повластице које је већ стекао у односу на Русију билатерално, и у односу на Царинску унију.[8]
Ипак Украјина под Јануковичем није урадила и кључни потез који је прижељкивао руски табор, а то је улазак у Царинску унију. Истина, у јуну је Украјина постала посматрач при Царинској унији, али није ишла даље. Вероватно је Јанукович сматрао да би с обзиром на ситуацију у западном делу земље и западни притисак могло да дође до поремећаја унутрашње равнотеже земље, а са друге стране да је конвертиран потез, и да његово декларативно залагање за ЕУ при постављеној високој лествици захтева Брисела, неће бити озбиљно скоро разматрано.
Украјина под Јануковичем је прокламовала окренутост европским интеграцијама, паралелно са интеграцијама на истоку, уз давање извесне начелне предности ЕУ. Наједном је у време распламсавања Сиријске кризе, Брисел спустио критеријуме и услове које је имао дотле према Кијеву, што се можда делом може посматрати и као део одговора Вашингтона на Путинову блокаду напада на Сирију, односно „развлачење фронта“. Јер ако се Путин усудио да се испречи Америци по питању Сирије, следило је развлачења линије сучељавања на шири фронт питања, где су Американци сматрали да су јачи и да ће на тај начин исцрпљивати Путина и руску спремност на супротстављање.
Јанукович се нашао у ситуацији да је морао да маневрише, ускоро је био изложен и притиску од стране Русије, али и у самој Украјини је дошло до супротстављања на источном делу. Јанукович је у новонасталим околностима, имајући у виду изостанак било какве конкретне финансијске подршке са запада, уз очајну економску ситуацију у земљи, и са друге стране исказану спремност Русије да узврати блокадом за низ производа, за које је сматрала да Украјина може уколико уђе у процес придруживања са ЕУ да јој трговински науди, дакле Кијев се још једном окренуо и одбио да потпише предложени уговор о стабилизацији и придруживању. То је изазвало ураганске протесте опозиције, потпомогнуте са запада, и земља се поново као и у време наранџасте револуције, нашла изложена протестима, али званичне власти су ипак одолеле.
У овако измењеним унутрашњим и спољним окружењем за ових девет година, није ни чудо што данас капацитети за нову, другу Наранџасту револуцију су куди камо мањи. Главни мотив Јануковича је да сачува мир у земљи, да се припреми за председничке изборе који ће се одржати почетком 2015. године, да колико-толико поправи веома лошу економску ситуацију у земљи. Он ће покушати да задржи свој претежни утицај у рускојезичком бирчаком телу, где му је за сада једина конкуренција Компартија (Комунистичка партија Украјине). Међутим Јануковичу је претила опасност за њега да се даљим попуштањем по питању интеграција са ЕУ заиста јави озбиљна опозиција која би му преотела досадашњи (огроман и преовлађујући) утицај у рускојезичком бирачком телу.
Са друге стране Јанукович ће покушати да не затвори врата свом извесном утицају и у средињој, и у мањој мери и делу западне Украјине, даљњим лавирањем и избегавањем свог отвореног сврставања у проруског савезника. То би конкретно могло значити да ће Јанукович избегавати да потпише споразум о придруживању са ЕУ, а да ће са друге стране вероватно избегавати да то уради и са Царинском унијом, осим у два случаја. Први би био тај, да се он делом или у потпуности већ на то обавезао у оквиру недавног споразума са Путином, којим се Русија обавезује да битно смањи цену свог гаса који извози Украјини, и паралелно са тим улаже 15 милијарди $ у украјинску привреду. Други потенцијални разлог би био тај, да Русија учини додатне уступке Украјини у економској сфери пре свега, али потенцијално и у политичкој и неким друтим областима уступака.
Чак и да дође до спремности Јануковича да Украјина уђе у Царинску унију, то би изазвало незадовољство и свакако неки облик манифестација у западном делу земље. Стога је вероватније да ће Јанукович покушати да спроведе оно што је у једној прилици недавно и најавио, а то је сегментирано и делимично прихватање и рад на реализацији неких од правила која постоје у Царинској унији, мада ће чак и у таквој ситуацији, он тешко јавно рећи да је дошло до дефинитивног разлаза са придруживањем ка ЕУ, већ ће у том правцу задржати начелну спремност на извесне облике сарадње у том правцу. Са таквом позицијом, Јанукович ће покушати да победи на председничким изборима почетком 2015.
Напомене:
[1] Уосталом тако је и Стаљин «играо» са Хитлером 1939-1941, што је вероватно између низа претходних Стаљинових грешака (на пример чистке у командном кору), ипак помогло коначној победи 1945.
[2] Имајући у обзир да је Крим уступљен, готово без адекватне правне, да не говоримо о демократској димензији, процедуре 1954. од стране Русије Украјини, тим актом, ма колико он био споран, није ни споменут статус града са издвојеним положајем, а то је Севастоппљ. Имајући то све у виду, након проглашења распада СССР, од стране тадашњег државног врха, и где је главну улогу одиграо Јељцин, крајем 1991. године, између Украјине и Русије је привремено решено питање Севастопоља, тиме да се он до даљњег користи за потребе руске црноморске флоте.
[3] Петровић Драган, «Украјина у време председничког мандата Виктора Јануковича 2010-2012», Међународна политика, Београд, 2012. број 1146, април-јун 2012. стр. 28-38;
[[4]http://www.diplomatija.com/sr/2693/news/geostrate%C5%A1ka-stabilnost-rusije-i-bitka-za-ukrajinu/
[5] http://evroazija.info/ukrajina-dobija-status-posmatraca-u-carinskoj-uniji/
[6] http://www.standard.rs/dragan-petrovic-zasto-je-pobeda-janukoviceve-partije-svojim-znacajem-prevazisla-ukrajinu.html
Истина, због осетно мање излазности у југолисточној половини земље у односу на северозапад, та победа је била тесна и делом омогућена и због новог начина одржавања избора (комбинација пропорционалног и регионално-већинског изборног система).
[7] http://lenta.ru/news/2013/10/31/border/ „На границе России и Украины скопились сотни фур», Између осталих и овај текст говори о заоштравању царинских мера на граници између две земље у последња два месеца.
[8) http://ruskarec.ru/news/2013/10/26/putinov_savetnik_potpisivanje_sporazuma_o_pridruzivanju_ukrajine_eu_potp_25845.html
За Украјину би природан, рационалан и оправдан пут интеграције било придруживање Русији, Белорусији и Казахстану, док ће асоцијација са ЕУ за ову земљу бити катастрофална, изјавио је 25. октобра у Савету министара Белорусије саветник руског председника Сергеј Глазјев.
„Уколико би Украјина приступила Царинској унији њен трговински биланс би се моментално увећао за 10 милијарди долара. Такође би могла да као Белорусија купује руски гас по повлашћеним ценама као на унутрашњем тржишту, да добија нафту без царине и да несметано пласира своју робу на руско тржиште. На тај начин Украјина би свој трговински биланс поправила за 10 милијарди долара. Украјини је управо то потребно за стабилан платни биланс и даљи развој“, рекао је Глазјев.
Саветник Путина објаснио је да уколико Украјина не приступи Царинској унији и потпише споразум о асоцијацији са Европском унијом, украјинска страна ће укинути ограничење на увоз из ЕУ па ће на територију Украјине из Европске уније бити увезена роба у вредности од 2 до 3 милијарде долара. „Царинска унија ће пак бити приморана да оцарини увоз робе из Украјине. За ову земљу би то било катастрофално и довело би до општег економског и привредног пада. Способност Украјине да враћа спољне дугове је и сада под знаком питања. Главни кредитор украјинске привреде је Русија, а руски бизнисмени су највећи инвеститори“, закључио је Глазјев.
„Зато је то што се сада намеће Украјини потпуно безумље. Не схватамо зашто украјинско руководство доноси такве погубне одлуке. Надамо се да ће у последњем тренутку ипак превладати здрав разум“, рекао је Глазјев.
(Крај)
