Прочитај ми чланак

ХТЕЛИ ДА ИХ УНИШТЕ: Спасавање моштију Светог владара Србије – Кнеза Лазара

0

Свети Кнез Лазар Хребљановић. Мученичка смрт кнеза Лазара, нетљеност, тј. целовитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест векова и има своје посебно место и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сентандреје и назад, делећи судбину његовог народа.

Мошти су непропадљиви чудотворни посмртни остатци тела или делова тела Светитеља. Поштовање моштију у хришћанству утемељено је на вери у повезаност Духа Светога са моштима и присуство душе Светитељеве у њима. Због њихових исцелитељских моћи оне и носе словенски назив мошти или моћи. Реч мошти у преводу значи и кости, јер су се светим сматрале саме кости много пре нетрулежних тела. Од самих почетака хришћанства светим гробовима и моштима одавано је поштовање „да би се у срцима верних пробудила успомена на светитеље и њихове врлине“.

Синови оца зваху и потчињени господара свога
Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тело сахрањено је у Приштини. Према сведочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после допусти монасима који искаху тело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тело почивало наредне две године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко време одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита I, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, пре почетка преноса моштију, патријарх Данило III и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут после сахране 1389. године, откривено је тело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живела под монашким именом Теодосија.

У порти Нове Павлице Лазареве мошти дочекала је кнегиња Милица са синовима. Патријарх Данило III, у делу које такође носи назив Слово о кнезу Лазару, овако је описао потресни тренутак када је кнегиња Милица дочекала ћивот са моштима свога мужа: “Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их.

Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових.

Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих… И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе“.

Пошто су преноћиле у цркви, Кнежеве мошти су сутрадан наставиле пут Раванице. У цркви Вазнесења Господњег у Раваници литургију су служили патријарх Данило и други архијереји у присуству игумана, монаха и чланова Државног сабора. Према мишљењу проф. др Михаљчића том приликом је, највероватније, пошто су се стекли сви услови, паралелно обављен и чин канонизације Светог Кнеза, од када је добио назив Свети Кнез Лазар.

Радост малог стада
У Раваници су Кнежеве мошти почивале скоро 300 година. Турци су у више наврата палили манастир 1398, 1427. и 1436. године. Према непровереним записима раваничког архимандрита Георгија, Раваница је опљачкана негде на почетку турске владавине. Међутим, од око 1476/77. па све до 1690. године манастир није скрнављен, а успео је да сачува мањи део својих повластица чак и под турском влашћу. Малобројни монаси с великом љубављу чували су своју највећу светињу, мошти свога Кнеза Лазара и ктитора.

Свети Кнез Лазар и Лазареве мошти давале су посебан значај Раваници. Анонимни писац Похвалног слова кнезу Лазару (1392 – 1402) забележио је да се у Раваници сваке године, на Видовдан, на дан мученичке смрти кнеза Лазара „радује његово мало стадо као Нови Израиљ, па игра пред моштима овог мученика, као некада Давид пред ковчегом у коме су биле старозаветне таблице“.

У току аустријско-турског рата (1683 – 1699), у Великој сеоби Срба (1690), између 60 и 80 хиљада Срба на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, напушта Србију и насељава се на просторима данашње Војводине и јужне Мађарске. Међу њима су и монаси из Раванице који са собом носе „светињу над светињама“ – мошти кнеза Лазара.

Део српског живља, међу којима су били и раванички монаси населио се 1693. године у Сентандреји. Монах из Раванице даскал (учитељ) Стефан оставио је запис о Великој сеоби и преносу Кнежевих моштију до Сентандреје: „… и наш манастир Раваница био је опљачкан.

Са цркве је скинут оловни кров, а камени саркофаг у коме су биле мошти Лазареве уништен је… Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима града. Ми, житељи манастира Раваница, с моштима Светог Кнеза Лазара српскога, који је међу царевма уселисмо се у неко место више Будима које се зове Сентандреја. Ту саградисмо цркву од дрвета, близу дунавске обале, и ту положисмо мошти Светога Цара Лазара српског.“

Лазареве мошти почивале у на брзину сазиданој дрвеној цркви. Три године касније Раваничани су се са својом светињом преселили у обновљени манастир Врдник. „У Срему, у Фрушкој гори, нађосмо манастир Врдник, у шуми, одавно до краја запустео…

У том манастиру положисмо мошти Светог Лазара, великог кнеза српског“, забележио је даскал Стефан. Обновљеном манастиру калуђери су по свом манастиру дали име Раваница, а цркву су, по угледу на њихову стару из отаџбине, посветили Вазнесењу Господњем. Стара Раваница делимично је изгубила значај у неговању и ширењу култа кнеза Лазара. Као некада у моравску Раваницу Срби су сада долазили у Врдник да се поклоне Кнежевим моштима. Међутим, братства старе и нове Раванице одржавала су веома присне везе. Братства двеју Раваница спајао је Свети Кнез Лазар и Лазарев култ.

Скривање по Фрушкој гори
Наредна два и по века Свети Кнез Лазар и његове мошти почивале су у Врдничкој Раваници, али не у миру. У време аустријско-турског рата (1716 – 1718) врднички монаси су у страху од Турака на кратко склонили мошти кнеза Лазара у Футог. Аустријска победа у овом рату отклонила је опасност од Турака, па су мошти убрзо враћене у Врдник.

У току Српске револуције 1848/49. године у страху од мађарске одмазде Срби су поново морали да скалњају мошти свога Светог Кнеза. Мошти су на три месеца биле склоњене у Кленак, а према неким подацима једно време су скриване у манастиру Фенек, да би потом биле враћене у Врдник.

Немачка стража пред Светим Кнезом
Када су 6. априла 1941. године немачки авиони, без претходне објаве рата, почели да бомбама засипају Краљевину Југославију врднички архимандрит Лонгин истог дана је из безбедносних разлога ћивот са моштима кнеза Лазара пренео у манастир Бешенево. Моштима су претиле опште опасности који је носио ратни вихор, поготово на балканским просторима. Међутим, проф. Радислав Грујић је забележио да су у лагумима Врдничке Раванице уочи рата биле склоњене велике количине горива и мунуције Југословенске краљевске војске, па је то била додатна претња и моштима и самом манастиру.

Историчар проф. др Љубомир Дурковић Јакшић оставио је о тим временима белешку: „У време акције на истребљењу Срба у тзв. Независној држави Хрватској, усташе нису поштеделе ни мошти српских светитеља у фрушкогорским манастирима, па им је са те стране претило уништење. Вест о томе допрла је у Београд, где су предузете мере на спасавању моштију српских светитеља.“ И заиста, када се бежећи од усташког погрома 1941. архимандрит Лонгин склонио у Београд, он је писмом од 13. септембра 1941. замолио Свети Архијерејски Синод Српске Цркве да се фрушкогорске светиње „спасу преношењем у Београд“.

Тим поводом Синод је Министарству просвете 25. септембра упутио писмо следеће садржине: „У појединим српским манастирима у Срему налазе се многе наше верске и националне светиње којима данас, од нових тамошњих власти, прети опасност да се униште или у најбољем случају да се изгубе. Ово утолико пре, што тамо под заштитом хрватских власти, римокатоличка црква, купи и одузима антиминсе и св. миро из наших храмова, како би у корену онемогућила сваку православну верску делатност.

Како би се, и поред данашњих тешких прилика, покушало све са стране наше цркве за спас тамошњих светиња, част нам је умолити Министарство да са своје стране покуша код надлежних фактора и подејствује да се све наше верске и националне светиње у Срему, и поред садашњих тешких времена, заштите, а ако се у томе не би успело да се пренесу у Србију. У првом реду, мислимо на мошти нашег косовског мученика Кнеза Лазара, које би привремено сместили у Београду.“

Министарство просвете је првобитно одбило овај захтев Синода, закључивши да нема потребе да се из НДХ преносе мошти кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића. Изненада, у априлу 1942. Министарство мења своју одлуку. Пошто су на молбу Министарства просвете немачке власти одобриле пренос моштију у Србију, истог дана, 7. априла 1942. године о томе је обавештен Синод.

Немци су у договору са властима НДХ одредиле 13. април као датум преноса моштију. Велику улогу у доношењу ове судбоносне одлуке одиграло је несебично залагање проте проф. др Радослава Грујића. Улога немачког градоначелника Земуна, фолксдојчера др. Мозера у спасавању моштију српских светитеља није до краја документована, али је један део те приче ипак, расветлио Станислав Краков у књизи Ђенерал Милан Недић, чаша пуна чемера.

Комисију која је требало да обави пренос моштију чинили су: др Ј.А. фон Рајсвиц, кога је одредила немачка команда, прота Радослав Грујић, који је као универзитетски професор и свештено лице, био опуномоћеник Министарства просвете и Светог Архијерејског Синода и др Миодраг Грбић, кустос Музеја кнеза Павла.

Дана 13. априла комисија је у немачким аутомобилима и са једним немачким камионом стигла у Земун, одакле је у пратњи домобрана наставила пут за манастир Шишатовац. Ту су преузете мошти Светог Деспота Стефана Штиљановића и смештене у претходно купљени мртвачки ковчег, пошто је ћивот у коме су се мошти претходно налазиле био украден и однешен у Загреб. У манастиру Јазак комисија је преузела ћивот са моштима Светог Цара Уроша.

Из споменутих манастира као и из ћивота ових светитеља биле су опљачкане све драгоцености. Мошти Светог Деспота Стефана Штиљановића и цара Уроша преноћиле су под немачком стражом у Саборној цркви у Руми. Сутрадан, 14. априла, комисија је из Руме кренула у манастир Бешенево да одатле преузме мошти Светог кнеза Лазара.

 

CAR-LAZAR-RUKE

Фото: Руке Цара Лазара

Професор Грујић је о томе оставио службену белешку у којој се каже: „После двосатне вожње кроз тешко блато дошли смо у манастир Бешеново, где је на сам дан објаве рата Немачког Рајха Југославији, 6. априла 1941, било склоњено свето тело Кнеза Лазара, косовског мученика, из манастира Врдника-Раванице… Свете мошти Кнеза Лазара нашли смо у ниши леве певнице, на подигнутом постољу, у његовом ковчегу у коме је лежао и донесен из манастира Врдника.

Ковчег је био закључан, а кључ нам је донео један бивши служитељ манастира. Кад смо ковчег отворили нашли смо свете мошти у потпуно исправном стању, само што су и овде, као и код Цара Уроша и Кнеза Стефана Штиљановића, однесене све драгоцености које су се налазиле на моштима. Пошто смо и овде, на несумњив начин, утврдили да су нађене свете мошти заиста Свети Кнез Лазар, учврстили смо непокретност моштију у ковчегу разним деловима још заосталог богослужбеног одјејанија, затворили и закључали, па га пренели у сељачка кола испуњена чврсто набијеном сламом, да би се свето тело неповређено могло довести двосатним путем кроз густо блато до села Стејановаца, где су нас чекали наши аутомобили и немачки камион за транспорт. 

Из манастира Бешенова, као и из Шишатовца и Јаска, однесене су у Загреб све драгоцености, не само из ризнице него и из олтара и са светог престола. Око 11 ч. стигли смо пред село Стејановце и из сеоских кола пажљиво пренели свете мошти у транспортни камион. У Руму смо стигли око 11 и 30 ч. Ту нас је пред црквом дочекала маса света из које су Срби поновили жељу да им се допусти кратко време одстојати у молитви пред светитељским ковчезима, али, хрватски официр за везу и овом приликом изјавио је да му то није могуће дозволити. Записник о примопредаји моштију српских светитеља сачинила је и потписала српска и хрватска комисија у просторијама среског суда у Руми.

Том приликом изјавили су чланови хрватске комисије, да ће, по наређењу великог жупана др Еликара, пратити заједно с нама светитељске мошти до Земуна и тамо нам их дефинитивно предати, па је зато и записник датиран у Земуну. Око 14 часова изнесени су из румске Саборне цркве ковчези с моштима Цара Уроша и Кнеза Стефана Штиљановића и смештени у немачки транспортни камион поред ковчега са моштима Кнеза Лазара. И том приликом један вод немачких трупа одао је војничку почаст светим моштима, па су обе комисије кренуле на пут за Земун. Цела комисија стигла је у Земун око 16 ч. …

Одмах затим камион са моштима српских светитеља, у пратњи српске комисије и немачког заступника др Рајсвица, кренуо је преко железничког моста за Београд, где је се стигло око 16 и 30 ч. По преласку моста за Београд, Срби су сусрели свете мошти и пажљиво пренели из немачког транспортног камиона у кола Српског црвеног крста! И око 17 часова донета су света тела пред Саборну цркву. Ту су их дочекали представници цркве, народа и велики број грађана, који су се и без „специјалног обавештења“ окупили да поздраве српске светитеље.

Пред улазом у Саборну цркву, из кола су српски официри изнели један по један светитељски ковчег и предавали га монасима с панакамилавкама, који су га предавали даље мирском свештенству да их заједно, уз црквене песме и молитве, трипут обнесу око цркве, затим унесу у цркву и сместе код иконостаса пред престолним иконама. Сутрадан, 15. о. м. пре и после подне, ја сам са избеглим калуђерима из Фрушке Горе и неколико световних свештеника, у присуству патријаршких викарних епископа Арсенија и Валеријана, отворио светитељске ковчеге, свете мошти ослободио од материјала, којим је била учвршћена њихова непокретност у ковчезима приликом преношења.

Констатовали смо да су све свете мошти донесене у потпуном реду, без и најмање повреде и спремили смо их на излагање у отвореним ковчезима, на молитву и целивање вернима. Затим сам позвао старешину Саборне цркве госп. протојереја Душана Васића, и с благословом госп. митрополита Јосифа, предао му на чување све донесене светитељске мошти, као и кључ од ковчега св. Кнеза Лазара…”

Заблуде о глави Кнеза Лазара
Једна од историјских заблуда везаних за Светог Кнеза Лазара је и она да је његова глава, пошто су је Турци одрубили, заувек остала одвојена од његовог тела. Према неким причама бачена је у оближњи кладенац, однета у Истанбул или су је Турци негде тајно закопали. Постоји веровање да ће „српском народу у историји кренути набоље онда када Кнежева глава буде пронађена и спојена са његовим телом“.

Још 1567. године Марко Антоније Пигафета, путујући у Истанбул посетио је Раваницу и имао прилике да види мошти Светог Кнеза Лазара. У свом Путопису он је забележио: „Показали су нам га, заправо показали су нам само једну руку, јер кажу да им је због ограничених привилегија забрањено показивати га целог; стога су нам показали само једну руку, док је све остало било поривено велом.“ Овај запис доказује да су мошти кнеза Лазара одавно приказиване само делимично откривене.

Приликом прегледа Кнежевих моштију 12. јуна 1952. године, теолог и историчар уметности, др Леонтије Павловић записао је следеће: „Сачувано је тело од рамена до стопала са сасушеним мускулама… Лазарева глава је одвојена од тела и умотана у бело платно које је унаоколо извезено. Поврх њега је црвено платно, на чијој је средини крупан вез круне оивичене бисером. Глава је са свима мускулима на лицу. На глави нема косе, а ушне шкољке су мале. Лобања је на темену насилно пробијена, а део кости је упао у данас празну лобању. Очи су врло добро сачуване, нос је спљоштен, горњи део гркљана и језика постоје. Неки делови коже испод доње вилице висе тако да остављају утисак језиве грозоте…“ Овим је несумњиво потврђено да се уз остатак моштију налази и глава Светог Кнеза.

Непосредно пре отпремања моштију Светог Кнеза на пут по српским земљама 1988. године српски антрополог из Лондона проф. Србољуб Живановић такође је прегледао Кнежеве мошти и утврдио да се глава налази уз остале делове тела.

Свети Кнез Лазар и у Батајници и у Шведској

Делови и честице Лазаревих моштију налазе се у више цркава широм Србије, па и ван ње. Део моштију (кључна кост) налази се у манастиру Врдник. Једна честица је у цркви Рођења Пресвете Богородице у Батајници, а једна у храму Св. Василија у Хелсинборгу у Шведској. Део моштију од 2002. године чува се у цркви Лазарици. Један део бутне кости Светог Кнеза (око 2,5 цм) узет је као узорак за ДНК анализу ради утврђивања порекла моштију пронађених у манастиру Манасија, који се приписују Лазаревом сину деспоту Стефану.

Запис проф. Грујића демантује ранија писања о томе како су Хрвати „мошти влашког цара Лазара избацили на пут да их пси разнесу.“ Ово наравно, не умањује бестијални однос усташа према српском црквеном и националном благу на територији тадашње НДХ.

Дочеку моштију српских светитеља из фрушкогорских манастира у Београду су присуствовали, по свему судећи, ђенерал Милан Недић, министар просвете Велибор Јонић, његов помоћник Владимир Велмар Јанковић, а можда и други чланови Недићеве владе. Дуж читавог пута којим су мошти прошле, од понтонског моста на Сави до Саборне цркве била је посртојена почасна стража састављена од припадника Жандармерије и Српске државне страже. Испред цркве био је постројен одред Српског добровољачког корпуса. Припадници ових формација били су ти који су ковчеге са моштима на рукама пренели до порте Саборне цркве. Ове чињенице су се после Другог светског рата из политичких разлга изостављале из читаве приче. Проф. Грујић, један од најзаслужнијих за спас светитељских моштију, после рата је, од стране комунистичких власти „награђен“ на следећи начин: прво је удаљен са Београдског универзитета, а потом је „лишен националне части“.

Мошти српских светитеља, између осталих и кнеза Лазара почивале су мирно у Саборној цркви у Београду наредних 46 година. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је још 30. маја 1954. године одлуку да се мошти Светог Кнеза Лазара пренесу у његову задужбину Раваницу, али због разумљивих околности до те транслације није дошло све до 1988. године.

Када су 28. јуна 1988. године отпочеле припреме за прославу 600 година од Косовске битке и мученичке смрти Светог Кнеза Лазара, његове мошти свечано су испраћене на пут по Србији дуг више од годину дана. Од тог дана па све до 9. септембра 1989. године мошти кнеза Лазара боравиле су у Врднику, Озрену код Тузле, Троноши, Лозници, Петковици, Осечини, Ваљеву, манастирима Ћелије и Лелић, Боговађи, Лазаревцу, Тополи, Крагујевцу, Жичи, Љубостињи, Студеници и Новој Павлици.

На дан централне прославе шест векова од Косовске битке српски народ имао је прилике да се поклони моштима Светог Кнеза у манастиру Грачаница на Косову. Потом су мошти боравиле у Приштини, Куршумлији, Прокупљу и Нишу. Више од месец дана биле су изложене у цркви Лазарица у Лзаревом престоном Крушевцу, а потом су пренете у манастир Горњак и у Ћуприју. После скоро три века мошти Светог Кнеза положене су поново у његову задужбину, манастир Раваницу, где се и данас налазе.

Никола Гиљен и Јелена Мандић

(Магацин, Историја)