Прочитај ми чланак
(Глас Русије)
Понекад се стиче утисак да многобројни изданци Ал-Каиде испуњавају тајне задатке режима против којих ратују. После становништва Сирије такво уверење у погледу групације Исламска држава Ирака и Леванта (ИДИЛ) нехотице се сусриће код становика ирачке провинције Анбар и два њена главна града – Фалуџе и Рамадија.
Сама провинција и посебно ови градови увек су били центри отпора свакој централизованој власти у Ираку. Анбарци су се борили против америчких окупационих снага и шиитских власти новог Ирака исто тако жестоко као што су се пре тога супротстављали сунитском диктатору Садаму Хусеину. И крајем прошле године у тој дугој борби је изгледа наступио врхунац са неизбежном претпоставком за компромис.
Тада, пошто су власти растерале камп демонстраната у Рамадију који је постојао дуже од годину дана и ухапсиле са пуцњавом побуњеног сунитског парламентарца, у току оружаних сукоба са полицијом погинуло је 10 особа. У знак протеста против репресија 44 члана сунитског посланичког блока Мутахадун објавила су о излаксу из састава доњег дома ирачког парламента. У провницији је започела велика антитерористичка операција.
Али власти Ирака су одлично знале да ће следећи корак бити отворен оружани сукоб у Анбару и паралелно су биле приморане да траже путеве за мирни излазак из настале кризе. После преговора са вођама племена оне испуњавају један од главних услова демонстраната – почињу повлачење армијских одреда из Фалуџе и предају овлашћења осигурања безбедности локалној полицији.
Чим су главни раздражујући фактори – знаци централне државне власти у тим градовима нестали, анбарци су добили наду у повољан по себе компромис и решавање старог проблема „с нуле“. А Багдад се налазио тада у много горем положају. У насталој ситуацији наставак примене силе од стране центра могао би да буде оправдан само једним – појавом Ал-Каиде или њених општепризнатих клонова у овим местима.
И они су се појавили! Као по наруџбини, у Фалуџи и Рамадију се појављују терористи ИДИЛ. Ма како да се добро према њима односе становници ових градова, ситуација се кардинално мења. Већ прошле среде Малики је укинуо своју одлуку и вратио у провинцију војску. Јер сада власти не репресирају грађане по религиозном принципу, већ се боре против терориста признатих у целом свету. Али незгодна „сенка Ал-Каиде“ помаже Багдаду да постигне још више – да минимализује негативне емоције од учешћа армије у бојевим дејствима против терориста и да пребаци ове непријатне функције на плећа својих опонената. Малики предлаже вођама локалним племена оружје и новац како би се они сами обрачунали са терористима ИДИЛ у тим градовима. Армија ће их у том случају само подржавати из позадине и ваздуха.
Тако је присуство ИДИЛ омогућило властима Ирака не само да оправдају примену силе у Фалуџи и Рамадију, већ и да добију подршку међународне заједнице и уз то да натерају сунитску опозицију не само да се огради од Ал-Каиде већ и да наступи против ње са оружјем у рукама. Јасно је да ће после завршетка операције, услови компромиса бити не онакви на које су се надали Анбарци до доласка ИДИЛ.
Ових дана, у заједничкој изјави сенатори Џон Мекејн и Линдси Грем назвали су догађаје у Фалуџи колико трагичним толико и предвидивим и оптужили америчку администрацију за то што је одлука о повлачењу америчких трупа из Ирака била донета упркос мишљењу америчких војника и ирачких политичара. Не зна се како би се развијали догађаји у Анбару када би у земљи остале америчке трупе. Али зар се може замислити бољи савезник у давању одрешених руку за борбу против опонената него што је Ал-Каида?
