Прочитај ми чланак
(Горан Тешић)
Годинама уназад слушамо речи салафизам, вахабизам, муслимански фундаментализам, тероризам, Ал Каида, Муслиманска браћа, арапско пролеће… Заиста актуелна тема. Па да видимо о чему се ту заправо ради.
Салафизам је, по схватањима његових представника, правац у исламу који позива на повратак начину живота и вери раних муслиманских општина или праведних предака, и који све касније правце у исламу и тумачења Курана сматра погрешним.
ПРЕТЕЧЕ САЛАФИЗМА
У исламу је практично од његових почетака увек у мањој или већој мери постојала полемика о разним конкретним питањима, па су се као последица тих несугласица појавили различити верски правци. У том смислу и данас постоје три главна правца: сунитизам, шиизам и хариџизам, при чему су прва два доминантна, а трећи је сведен на минимум.
Једно од првих скретања у исламу је био хариџизам, који се као религиозно-политичка групација формирао за време грађанског рата у Калифату у ВИИ веку као резултат борбе за власт између присталица Имама Алија (четвртог праведног халифа) и Муавије (будућег првог халифа из династије Омејида). Општине хариџија су се распале на око 20-так других праваца, међу којима су биле и секте ибадита, азракита и суфрита. Најрадикалнија међу њима је била секта азракита, која се одликовала крајњом нетрпељивошћу.
Оснивач и предводник азракита Нафи ибн ал-Азрака се залагао за убијање својих противника, како неверника, тако и оних хариџија који нису желели да учествују у побунама. Азракити су дозвољавали и убијање жена и деце својих противника, сматрајући да деца многобожаца заслужују пакао, као и муслимани који су починили тежак грех. Екстремизам азракита је одбио од њих већину муслимана, тако да се око њих формирао вакуум који је довео до њиховог скоро потпуног нестанка. Данас постоји само једна општина тог типа, и то ибадитска, која се налази у Оману и у неким регионима Африке, пре свега у Магребу.
САЛАФИЗАМ РАНОГ И СРЕДЊЕГ ПЕРИОДА
У корену салафизма стоји такозвано “искуство Медине” (622-632), које представља период рађања народне муслиманске општине и протодржаве, на чијем челу је стајао Мухамед, који је имао сву световну, духовну и судску власт. У данашње време тај правац у исламу се назива западним термином – “фундаментализам” или арапским – “салафизам” (сунитски фундаментализам).
Треба рећи да термин “фундаментализам” није прво био коришћен у вези са исламом, већ за дефиницију конзервативног покрета у евангелистичкој цркви у САД, а јавно га је увео уредник баптистичког листа Wатцхман Еxаминер К. Л. Луис.
Сама реч “салафизам” потиче од израза “ас-салаф ас-салих” (праведни преци) или краће ас-салаф (преци). Према салафитском учењу, “прецима” се сматрају прва три поколења муслимана чије понашање треба проучавати и, ако је могуће, следити њихов пример.
Препород овог правца у исламу је почео још у раном периоду развоја ислама као религије (ханбалити у ИX веку) и продужава се до данашњих дана кроз форме као што су вахабити у Саудијској Арабији, Муслиманска браћа у многим арапским земљама, као и у Авганистану, Пакистану, Индији, Индонезији. Ту су и неовахабити у Средњој Азији, на Северном Кавказу и на другим местима.
Оснивач вахабизма је Мухамед Ибн Абд ал-Вахаб (1703-1792), чије учење је на почетку било везано за Арабијско полуострво, да би се постепено ширило и ван његових граница. Његово учење осуђује идолопоклонство, култ светаца, поклоничка путовања, новотарство, одриче суфизам, залаже се за свештени рат против неверника, садржи синтезу класних и егалитаристичких парола (залагање за социјалну правду) и друго. Од следбеника Ал-Вахаба ранијег периода треба поменути индијског муслиманског проповедника и политичког радника Саида Ахмада Барелвија, који је 1824. године прогласио џихад против неверника, тојест Енглеза и дела индијских немуслимана.
Ту је био и вахабитски покрет у Индонезији, тачније на Суматри, који су на ово острво донели поклоници који су били на ходочашћу у Меки и који су 1821. године прво покренули устанак против локалних немуслимана, да би се он потом развио у борбу против холандских колонизатора.
САЛАФИЗАМ НОВИЈЕГ ПЕРИОДА
У 20. веку, поред радикалних следбеника Ал-Вахаба, било је и оних умеренијих од којих је значајно поменути Абул-Ала Мадудија (1903-1979), који се родио у Хајдарабаду у Индији и који је имао своје специфично виђење ислама. Његове идеје су се концентрисале око џихада, који је имао контекст ослободилачке борбе против Енглеза, али и борбе против секуларне западне културе. Циљ те борбе је било потпуно ослобођење муслимана и стварање исламске државе. Управо Мадуди је оснивач партије Исламског друштва (Тхе Јамаат-и-Ислами), која је имала велики утицај на доношење исламских закона у Пакистану.
Међутим, и поред залагања за џихад против енглеских колонизатора, Мадуди спада у умерено-радикално крило исламског радикализма. Написао је више од 120 књига и хиљаде чланака у којима разматра широки спектар проблема, од питања државног устројства и исламске конституције до положаја жена у исламском друштву. Мадуди је еволуирао од конзервативно-утопијских идеја у духу “модела Медине” ка признању могућности ограниченог коришћења демократских института у савременој исламској држави. Он је иступао против стварања исламске државе путем силе, а залагао се за пут унутрашњих промена у уму и срцу људи.
Што се тиче екстремног крила радикалног ислама, ту спадају организације, групе и поједини лидери који као методе за постизање својих циљева користе оружану борбу и тероризам. Од идеолога екстремног радикалног ислама поменућемо Саида Кутба и Абд ас-Салама Фараџа.
Саид Кутб (1906-1966) је теоретичар и идеолог египатске организације Муслиманска браћа, коју је иначе основао Хасан ал-Бана 1928. године. Кутб (на слици) је 50-тих и 60-тих година прошлог века написао целу серију радова у којима развија различите аспекте идеологије “исламског препорода”. Фанатична убеђеност у исправност свог рада, велики литерарни и полемички таленат, као и мученичка смрт (смртна казна) 1966. године створили су од Кутба једну од најпоштованијих фигура у круговима исламских ултрарадикала.
Концепција Кутбе се заснива на подели друштва на два типа: исламско друштво, у коме се признаје само власт Алаха и делују шеријат и друштво “џахилија” (доисламско време незнања, паганско друштво), у коме су људи сами стварали законе и тиме нарушавали принцип једнобоштва. Ислам и “џахилија” су неспојиви системи и међу њима није могућ миран заједнички живот или постепена трансформација “џахилије” у ислам. Власт Алаха на земљи је једино могуће установити силом којом треба да буде уништена “џахилија” и учешће у тој борби је обавеза сваког муслимана. Кутб је предложио стратегију која се састоји из пет тачака:
1) Почети са објашњавањем људима принципа ислама и посебно идеје свевлашћа Алаха;
2) Ко је усвојио принципе из прве тачке треба да почне сам да се понаша као “истински” муслиман. Такви људи треба да напусте “џахилијско” друштво, али не у буквалном смислу, већ у смислу “духовног раздвајања”, које не искључује контакте у обичном животу;
3) Када општина “истинских” муслимана достигне неопходан духовни ниво, треба приступити оснивању исламске организације, која ће представљати својеврсну авангарду призвану да свргне “џахилију” и формира власт Алаха на земљи;
4) У почетној фази овог просеца треба избегавати сукобе са влашћу јер би због почетне слабости друштва “истинских” муслимана могао да му буде нанесен озбиљан удар;
5) Када исламски покрет достигне довољну снагу, треба почети “џихад”, тојест борбу силом без било каквих уступака.
Идеје Саида Кутба је даље развио Мохамед Абд ас-Салам Фараџ (1954-1982) над којим је такође извршена смртна казна. Он је крајем 70-тих година прошлог века основао у Египту ултрарадикалну исламску групу Ал-Џихад, која је била повезана и са убиством председника Египта Анвара ел Садата. Оно што је разликовало идеје Фараџа од Кутба је био његов јако изражен салафитски карактер. Сваку своју изјаву Фараџ је поткрепљивао ајетима из Курана и изрекама пророка Мухамеда.
Данас се сматра да идеје Фараџа служе као идеолошка платформа за рад већине радикалних исламских група. Фараџ је посебно негативан став имао према тадашњим владарама Египта, за које је говорио да немају ништа од ислама, осим муслиманских имена и убрајао их је у одступнике, као и све друге који се не придржавају “истинског” ислама.
Фараџ је посебно подвлачио важност џихада, и то на три нивоа: џихад против “ближњег непријатеља”, тојест муслимана који не деле гледишта радикалних исламиста, џихад против “даљег непријатеља”, тојест против немуслимана као што су, на пример, хришћани, и џихад као индивидуална обавеза сваког муслимана. Посебно је занимљива ова трећа варијанта где Фараџ сматра да сваки муслиман треба да прати потезе власти и да, ако власт не ради у складу са Кураном, и појединац има право да предузме џихад, чак и без специјалне дозволе улема. Он поставља обавезу џихада на индивидуални ниво као што су обавезе поста и молитве.
Крајем 90-тих година прошлог века нове идеје у раду Ал-Џихада увео је један од лидера организације ван Египта – Ајман ал-Завахири, који се касније сматрао и главним идеологом Ал Каиде и Светског фронта џихада, које је створио Осама бин Ладен. Ајман ал-Завахири је и творац идеје глобалног џихада, према којој није довољно водити прво само борбу против унутрашњег непријатеља већ и против савеза циониста и крсташа зато што они неће дозволити радикалне промене унутар муслиманских земаља. Зато, по Ал-Завахирију, џихад треба пренети и на територију циониста и крсташа. У главне непријатеље ту се убрајају САД и Израел, а у тај табор је сврстана и Русија.
Одређене елементе у развој радикалне исламске идеологије унео је и оснивач Ал Каиде Осама бин Ладен, који је припадао бескомпромисној саудијској салафитској школи, која категорички одбацује било какав облик сарадње између ислама и Запада и која апсолутно одриче западну културу. Највећи утицај на религиозно образовање Осаме бин Ладена су имали Палестинац Абдала Азам, који је погинуо 1989. године од бомбе постављене под аутомобил, и Сафар ал-Хавали, Саудијац кога су власти повремено хапсиле.
ЏИХАД
Питање џихада или верског рата је одувек било актуелно и међу самим муслиманима није увек имало подједнако разумевање. Појам “џихад” не представља само спољњу борбу са непријатељима ислама. Постоји и такозвани “унутрашњи џихад”, то јест борба човека са самим собом која обухвата детаљно изучавања Курана и других религиозних наука, превладавање грехова као што су гнев, мржња, гордост и злоба, рад у име социјалне правде и праштање.
Неки исламски теолози сматрају да је управо “унутрашњи џихад” важнији од “спољњег џихада” и при томе наводе речи пророка Мухамеда, који је једном приликом после повратка из рата, то јест “спољњег џихада” рекао: “Завршили смо са мањим џихадом, време је да се почне са великим”.. Други теолози сматрају “спољњи џихад” важнијим.
Што се тиче “спољњег џихада”, традиционални ислам подразумева да се он објављује само под посебним околностима, тојест када се ради о самоодбрани у случају спољашњег напада или када се муслиманима забрањује да исповедају своју веру. При томе се сматра да џихад није рат који се предузима са циљем принуђавања других народа да приме ислам, покоравања других народа са циљем њихове колонизације, освајање територија са циљем економске добити, регулације конфликта и демонстрације могућности владара. Наравно, и овде постоје разлике у мишљењима, што је утицало на коришћење џихада од стране агресивног радикалног ислама.
ТЕРОРИЗАМ
У вези са негативним коришћењем појма џихада је и појава такозваног исламског тероризма, тојест извршавања насилних дејстава против људи за које терористи сматрају да су муслимани одступници од ислама, да су неверници или са циљем освете. Већина муслиманских теолога и свештеника осуђује тероризам и сматра га супротним исламу. Тако, на пример, председник Савета муфтија Русије Равил Гајнутдин каже: “…употребљавање таквих религиозних термина као ‘шехид’, ‘муџахедин’, ‘ратник Алаха’ и других у односу на терористе у корену је неправилно и усмерено је пре свега на дискредитацију ислама”.
НЕТРПЕЉИВОСТ ПРЕМА ДРУГИМА РЕЛИГИЈАМА
Једна од најнегативнијих особина салафизма у тумачењу његових радикалних поборника је нетрпељивост према другим религијама, о чему је већ било речи у претходном делу текста. И та особина противуречи традиционалном исламу. У Курану се јасно о хришћанима и јудаистима говори као о “људима Књиге”, којима је Бог такође дао религиозно-морално учење у виду Свештених Писама. Наравно, ислам поставља себе изнад хришћанства и јудаизма, али нигде не позива на убијање хришћана и Јевреја. Напротив, у складу са наведеним признањем да су и хришћани и Јевреји јединобошци, у муслиманској држави Калифату, ка њима је постојао трпељив однос, посебно за време владавине династије Омејида.
У арапском Калифату хришћани и јудаисти су имали статус људи под покровитељством, тојест били су заштићени од спољњих непријатеља, била им је заштићена личност и имовина и могли су да исповедају своју веру. Управо та концепција “људи Књиге” (Ахл ал-Китаб) је теоретска основа за миран суживот међу такозваним авраамским религијама у савременом свету.
МЕТОДЕ ШИРЕЊА САЛАФИЗМА (ВАХАБИЗМА) Салафизам (вахабизам) се шири попут типичне тоталитарне секте, што он у својој суштини и јесте. Мања група утврђених и припремљених за “мисионарски рад” вахабита без помпе долази на одређени терен, смешта се у неком објекту (купују кућу) и почиње са “исправним” начином живота. Затим полако почиње врбовање потенцијалних следбеника. Притом, посебну погодност за рад вехабија представљају подручја која имају економске потешкоће и друге социјалне проблеме услед чега су људи незадовољни, па их је могуће лакше придобити за радикалне циљеве. Уосталом, најбоље је прочитати како о томе извештава сарајевски Дневни аваз у случају појаве вахабита у Ораховици код Зенице:
“’Вехабије су горе, у Горњој Махали, када је било отварање џамије 2010, направили инцидент, нису дозволили да се једном мјештанину, наводно њиховом симпатизеру, џеназа клања и укоп обави по нашим правилима. Није им се свидјело ни што је дошао наибу-реис Исмет еф. Спахић, који их је још тада јавно прозвао и рекао народу да се држи скупа, да се не дијели’, прича нам Исмет, показујући правац у којем се налази Горња Махала и завршава:
‘Најбоље ти је отићи у село прекопута, Бабиће, и сликати. У Махали дај Боже да ти дају и из аута изаћи када чују да си новинар.’
Скептичан је и имам џемата Ковачевићи Хусо Грачић. Мјесни мутевелија Хусо Чолаковић кратко нам је казао:
‘Не треба томе придавати пажњу. Убијеђен сам да игнорисање помаже више од рекламирања те појаве.’
А ‘појава’ је да су се ‘вехабије, селефије, браде’, како их све зову, одвојили од остатка џемата и да су чак у шуми изнад села направили властити месџид, гдје за сада петком клањају џума-намаз.
‘На ливадама изнад села видјет ћете утабане стазе. Они су купили или направили куће на врх села и горе слабо ко иде. Горе се рекреирају. Сваког ко је имало свјетовно оријентисан они игноришу, не називају селам, неријетко и пљуну кад се пролази. Ефендија Едхем Ашчерић такођер има великих проблема с њима. Како каже натпис у селу Трг б(и)једе, народ је углавном без посла, пољопривреда је на кољенима. Онда дођу ови и нуде путовања у Аустрију, Турску, возају ауте. Слаткорјечива обећања, с једне, и неимаштина, с друге стране. Углавном врбују проблематичне особе, које су радиле или раде с дрогом или су авантуристи без игдје икога’, прича нам мјештанин Горње Махале осврћући се прати ли неко наш разговор.
Мјештани кажу да селефијску заједницу у Горњој Махали води извјесни Сенад Чолаковић, чија је сестра удата за вођу – Нусрета Имамовића из Горње Маоче. И Имамовић наврати, али не оде код женине родбине, него право у шуму, гдје им је месџид. Иначе, све селефије круже на релацији Ошве (Маглај) – Горња Маоча (Тузлански кантон) – мјесто пребивалишта, тако да је скоро немогуће тврдити гдје, уствари, живе и шта раде.
Наш покушај да одемо према месџиду и кућама које контролира Сенад Чолаковић осујећен је на почетку стазе, ‘пријатељским савјетом’ двојице сељана да ‘њихове комшије с врха села не воле да им се ненајављен иде у госте’.
‘У Сирији су најмање тројица Ораховчана. Бегзад Беге Спахић или сад Ебу Дерда био је и рањен, дошао је неколико мјесеци у село, сав окићен златом и накитом. С њим су отишли и извјесни Шчулић Шчула и Тутмић, који су се тек недавно јавили породицама да су на ратишту. Све почиње предавањима послије џума-намаза у тој строго контролисаној заједници. Потом оду мало у Маочу, а онда се спреме за рат. Сигурно је да за то добивају новац, а ко их финансира, треба утврдити држава’, каже наш саговорник.”
МЕТОДЕ БОРБЕ ПРОТИВ САЛАФИЗМА
Што се тиче метода борбе против салафизма (вахабизма), они се своде на три основа средства:
– Правилно верско образовање унутар исламске заједнице, у коме кључну улогу треба да одиграју муслимански свештеници. При томе је пре свега битан рад са омладином;
– Економски развој и запошљавање људи који би обезбедили заједници материјална средства за достојан живот;
– Бескомпромисна примена силе државног апарата против екстремиста.
ЗАКЉУЧАК Салафизам је исламска секта која одступа од учења традиционалног ислама и која у свом радикалном виду представља опасност како за исламску заједницу, тако и за неисламска друштва. Екстремна активност салафиста у свету у последњих 20-так година је довела до појаве да многи људи идентификују ислам са салафизмом, што је потпуно погрешно. На основу деловања салафиста може се рећи да салафисти угрожавају не само немуслиманска друштва, већ највећу штету наносе управо самом исламу.
