Српски двор и слободни зидари 1918. године уједињавали Србе из БиХ с Београдом преко Загреба. Игнорисана воља српског народа из БиХ и дела Далмације који је 1918. тражио припајање Србији. Дворски интереси били испред српских.

О ТОМЕ СЕ ЋУТАЛО И НИЈЕ ПИСАЛО: Будућност српских војника који су крварили на Солунском фронту одредили слободни зидари на Крфу

Пут поплочан лепим југословенским намерама одвео је Србе у пакао. Напори и жртве, улагани од 1804. у обнављање српске државности на тлу Србије, почели су да се руше већ после велике победе над Аустроугарима 1914, кад је усвојена Нишка декларација, по којој се рат не води у српском интересу, већ у југословенском:

„За ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси.“

Крах српске идеје наступа после блиставе војничке победе 1918, коју је поразила идеја стварање нације Југословена, „једног народа с три имена“, која је смишљена у кругу интелектуалаца масона, иако никада није имала подлогу у реалности, сматрају српски историчари.

УЈЕДИЊЕНА ХАБЗБУРШКА ЕВРОПА

Америчка политика је једва познавала балканске „оперетске државе“ и на европска питања је гледала с висине, све до 1917. кад су се САД укључиле у рат.
– Врло рано су се јављали наговештаји да је амерички циљ у рату стварање великих федерација.
У том склопу једну би представљала препорођена Хабзбуршка монархија.
Крајем рата је Вилсонов представник у Швајцарској, професор Џорџ Херон, писао: „Аустрија представља најбоље подучје за почетак европске федерације. Чак и ако једном добију потпуну независност, бивше аустријске државе ускоро ће бити присиљене да се у овој или оној форми нађу заједно.
Подељене, оне ће брзо доћи под доминацију Немачке. Уједињене у демократској конфедерацији, макар и у форми једне уставне монархије, оне могу сачињавати основу једне нове Европе – наводи др Екмечић.

– Српски двор и влада су игнорисали стварност, савете Србији наклоњених савезника и пребисцитарно изражену вољу српског народа у БиХ, делу Далмације и Котору, који је 1918. тражио припајање Србији, а не уједињење преко Народног вијећа СХС у Загребу, које је представљало само Хрвате. Српски двор је, засењен идејом владавине над великом државом, претпоставио своје интересе српским националним интересима – каже историчар и политиколог др Драган Петровић.

Он наглашава да су Хрвати 1918. врло јасно рекли да желе конфедерацију и републиканску владавину Загреба на јужнословенском простору бивше Хабзбуршке монархије.

– Регент Александар је покушао да свима наметне југословенску нацију која је изворно масонска идеја. То је сломило Србе и разбуктало хрватски шовинизам. Директна последица оваквих одлука је геноцид над Србима у НДХ – сматра др Петровић.

Питање зашто није дошло до директног уједињења Босне и Херцеговине и дела Далмације са Србијом 1918, иако је та идеја имала и подршку савезника, до данас представља белину у српској историографији, указује историчар проф. др Драга Мастиловић.

– За такав расплет догађаја постојали су сви предуслови: развој српског националног покрета у Босни и Херцеговини, предратни ставови српске интелектуалне и политичке елите, расположење народа све три конфесије, изражено кроз проглашавање уједињења са Србијом 42 од укупно 54 среза, правовремени улазак српске војске у ове две покрајине и тако даље. Народна влада у Сарајеву била је све до прводецембарског акта уједињења неодлучна и није прогласила директно уједињење – каже др Мастиловић.

Он истиче да су код Народне владе у Сарајеву највећи утицај имали представници политичке групе, који су значајно утицали и на Југословенски одбор у Лондону. Одбор је формирала и богато финансирала влада Србије, а он је радио на стварању нације Југословена.

– Међу члановима Југословенског одбора налазио се приличан број масона. Користећи своје масонске интернационалне везе, они су могли вршити пројугословенску пропаганду, како у Европи тако и у Америци – забележио је историчар Д. Јанковић.

– То што је Лондон изабран за седиште одбора има образложење у мисли његовог члана Франа Супила о потреби уније Хрвата и Срба уз подршку Енглеске, уколико се „Србија одрекне истока и покаже еволуцију према западу. На други начин фузија наше две нације не би била проведена у дело“ – наводи Зоран Д. Ненезић, историчар масонерије.

Занимљиво сведочанство о утицају масонерије на стварање заједничке државе дао је за „Новости“ др Миле Бјелајац.

– У хрватском државном архиву у Фонду државе Словенаца, Хрвата и Срба пронашао сам занимљив нацрт њене заставе. На њој доминира троугао с три листа липе, типичан масонски симбол – каже др Бјелајац.

Историчари подсећају да је такозавана држава СХС била виртуелна творевина без икакве стварне власти. Њу су после капитулације Аустрије прогласили чланови хрватског Сабора у Загребу који су до последњег часа подржавали рат против Србије. Међутим, хрватски чланови Југословенског одбора развили су интензивну дипломатску акцију да савезници признају државу СХС као чланицу победничке коалиције.

– Дражава СХС покушала је да се наметне победници Србији као равноправан преговарач, што је шокирало војнике и опозицију, али и самог Пашића. Међутим, регент Александар и његова моћна околина признају ту квазидржаву која се представља као заступник свих Срба, Хрвата и Словенаца из Хабзбуршке монархије и уједињује је с победничком Србијом. При томе представници СХС, који су суштински представљали само Хрвате, дошли су у Београд у последњем часу, јер их је натерала ситуација на терену, пошто су Срби хтели директно присаједињење Србији – објашњава др Драган Петровић.

Он наглашава да су први избори у Краљевини СХС показали да Хрвати нису одустали од максималистичких циљева, своје државе с границом на Дрини.

– На изборима су се Хрвати плебисцитарно определили за Радићеву ХСС, која је тражила конфедерацију са Србијом. Хрватски захтеви су практично били све време да владају територијом Југославије, трећег аутономног дела Хабзбуршке монархије с центром у Загребу, који је практично озваничен као трећи стуб монархије у Бечу 1917. године. Тај предлог је изузетно подржавао Ватикан, кад је видео да Аустроугарска губи рат – каже др Петровић.

У исто време масони Хрвати у Југословенском одбору, чији сународници као хабзбуршки војници тероришу окупирану Србију, траже од српских масона да лобирају против Италије која тражи део Далмације.

– Савезници Италијани су били жестоко изиритирани правом медијском офанзивом српских масона који су ширили пропаганду у корист интереса Хрвата, који су били на непријатељској страни. У томе су шансу видели масони из Енглеске, који су ионако водили антисрпску политику, јер су Србе схватали као малу Русију на Балкану. Пашић и Александар су упркос свему наставили да воде југословенску политику, збуњујући савезнике Русе и Французе – истиче проф. др Вељко Ђурић Мишина.

Док су српски војници гинули уверени да жртве подносе за Србију, европски масони су сазвали скуп о будућој држави.

– У Паризу је од 14. до 17. јануара 1917. одржана конференција масона савезничких земаља. Француски су подржавали право Србије на уједињење са Црном Гором, Босном и Херцеговином и њен излазак на морску обалу и то сматрали српским а не југословенским националним уједињењем. Упадљиво је да од тог времена британски јавни радници отвореније подржавају италијанске аспирације – наводи академик Милорад Екмечић.

Србија, сила победница, остала је без столице на мировним преговорима јер је ушла у Краљевину СХС, касније Југославију, коју савезници врло касно признали. Убрзо, она је постала разочарање и за српске масоне које су је стварали.

– Гледајући велику снагу међународних организација, католичанства, слободног зидарства, социјализма, питали смо се да ли ћемо моћи да се ослонимо на њих да искрено настројени југословенски елементи поведу државу путем правог напретка? Интернационалци су се заиста доцније умешали: слободни зидари с највише привидног, а католици с највише стварног успеха – забележио је у мемоарима др Никола Стојановић, један од чланова Југословенског одбора.

(Вечерње новости)

Ознаке: Александар Карађорђевић, Држава СХС, Краљевина Србија, масони, Први светски рат, Срби, стварање Југославије, Хрвати