Прочитај ми чланак
Ново гробље у данашњој Рузвелтовој улици је вероватно највећа галерија на отвореном на Балкану. Тако га третирају историчари уметности, због изузетне вредности споменика и скулптура које су тамо постављене.
Њему је претходило Старо гробље, које се до 1886. године налазило на Ташмајдану, на шеталишту које бројни Београђани сматрају најлепшим у престоници. И оно је некада носило име „Ново“ јер су сахране на њему почеле током треће деценије 18. века, пошто је гробље са Зеленог венца премештено на Ташмајдан 1826. године по налогу Кнеза Милоша.
Старо, ташмајданско гробље није било „на понос“ ондашњих Београђана и његов велики део био је прилично запуштен. Бројни аутори који га описују, с краја 19. века били су љути и разочарани изгледом овог београдског последњег коначишта.
Тако Маринко Пауновић каже како се „не бисмо могли поносити изгледом гробља“, а све то говори кроз сведочења очевидаца.
– У парохији није било доказа ко све почива на гробљу – бележи Пауновић.
– Књига и евиденције није било. Каменоресци у сарадњи са гробарима скидали би ноћу драгоцене споменике и односили их, па би их прерадили за другог покојника по наруџбини. Тако ни по надгробним споменицима није могло са сигурношћу да се зна чији је то гроб. Једино, уместо црквених књига, податке о покојницима могао је дати ондашњи осамдесетогодишњи црквењак деда Јова. Он је то чинио по сећању.
ДАЛЕКА ПЕРИФЕРИЈА
Када је донета одлука да Старо гробље буде пресељено на Ново, улица која данас носи име по америчком председнику Рузвелту носила је пригодно име – Гробљанска. Остало је забележено да су многи ондашњи варошани веома бурно протестовали због те сеобе, јер су тврдили да је гробље премештено на „ужасно“ далеку периферију и да ће бити потребно много времена док поворка испрати покојника на вечни починак.Градске власти на челу са ондашњим председником београдске општине Владаном Ђорђевићем биле су неумољиве, па су Београђани још дуго ово гробље звали и „Владановац“.
Тако је показивао на гроб Ђуре Даничића, који је „залутао“ на цинцарски део гробља, и био сакривен у густу шикару и сав у корову. Ту је био сахрањен и великан и професор универзитета Јосиф Панчић, и то у специјално сачињеном ковчегу од „његове“ оморике.
Како су забележили ондашњи хроничари, најуреднији део гробља био је поред саме Цркве Светог Марка, која је касније срушена после бомбардовања на почетку Другог светског рата. Пре него што су њихови посмртни остаци пренети на Ново гробље, на централном делу данашњег ташмајданског шеталишта почивали су Илија Коларац, Миша Анастасијевић, Сима Милутиновић Сарајлија, Јоаким Вујић, Ђура Јакшић…
Угледни хроничар Милан Јовановић-Стојимировић у својим записима осврће се на ово гробље, па каже: „Старо гробље није било подељено на парцеле, него је било изукрштано стазама, обрасло у жбуње и дрвеће. Још 1880. године часопис ’Видело’ писао је са згражањем о његовој запуштености. Део гробља према Таковској улици припадао је католицима и лутеранима, сахрањиваним измешано, а на узвишици према Сеизмолошком заводу било је гробље за војнике, дављенике, самоубице и нехришћане (али не и за Јевреје, који су вековима имали своје гробље на другом месту). ’Видело’ вели да је гробље 1880. године било склониште мангупа и нерадника, који кидају цвеће, краду споменике, скрнаве гробове псовкама и на други начин, тако да је то гробље једно београдско ругло, место на ком за мртве нема никаквог пијетета.“
После тога ствари се мењају и многи гробови измештени су на знатно уређеније Ново гробље, које је данас место где почива елита некадашњег Београда. Ипак, током периода после Другог светског рата, па скоро до дана данашњег, многи радови који воде испод површине шеталишта воде ка заборављеним костима оних који до данас нису пресељени.
СЕОБЕ
Када је српско гробље са Зеленог венца премештено на Ташмајдан, на ослобођеном простору, због потребе ширења српског Београда изван Шанца, тада су пресечене Господска и Космајска улица, које данас носе назив Бранкова и Маршала Бирјузова.
Како бележи историчар уметности Братислава Костић у монографији о Новом гробљу, „Ташмајданско гробље, формирано 1926. године на тада далекој периферији Београда, већ педесетак година касније било је у склопу града који се нагло ширио, а чији се број становника увећавао. Иницијатива о његовом премештању почела је још 1871. године од митрополита Михаила.“
(Вечерње новости)
