Поздрав с три прста који је поново постао познат након деветомартовских демонстрација 1991. године, прерастао је у српски национални поздрав и у масовној је употреби у политици, на спортским теренима, забавним манифестацијама и свим за земљу битним догађајима.

Од Вука Драшковића, преко Бориса Тадића и Новака Ђоковића, до Марије Шерифовић, овај поздрав је постао општенародни и користи се готово приликом сваке веће манифестације – од свадби па до дочека спортиста на трговима.

Порекло оваквог коришћења спојена три прста, као и малог и домалог спојених и савијених на длану води порекло из 4. века н. е. из времена светога Мелетија антиохијског. Почео је да се користи у току борби хришћана с аријанским јеретицима.

Архиепископ Мелетије у једном свом говору око природе Исуса Христа руком је почео да дочарава присутнима на Сабору тројично јединство Божије – јединство Оца, Сина и Светога духа. По предању, када је Мелетије спојио три претходно раширена прста, из њих се виде светлост као муња. Важно је напоменути да се од почетка коришћења овај поздрав практиковао с три спојена, а не раздвојена прста.

Овај поздрав можемо видети и на сликама Првог српског устанка и Таковског устанка. На познатој слици “Таковски устанак” Паје Јовановића види се Милош Обреновић, који у једној руци држи српски бајрак, док другом показује три прста.

Припадници Југословенске краљевске војске у отаџбини, као и припадници оружаних формација Димитрија Љотића, такође су га користили као симбол тројства православних хришћана, Светог Оца, Светог Сина и Духа Светог.

У 20. веку користила га је и немачка војска, као и у оружане формације Независне државе Хрватске и сам Анте Павелић. Копирајући СС-овце, ову заклетву, осим усташа, преузели су и остали фашисти и нацисти широм Европе.

За Вука Драшковића три прста су “симбол устанка против комунистичке диктатуре, борбе за демократску Србију на Западу и враћање хришћанским врлинама српског народа“.

Он каже да за СПО “три прста из Милошевог Такова и данас значе исто, јер циљеви њихове борбе још нису остварени“.

– Драго ми је што је наш поздрав прерастао у национални, али ми није драго што су три прста дизали и још их дижу и неки који нису знали нити знају шта они значе, па су, тобоже у име српства и светосавља, срамотили и срамоте и данас устанике из Такова 1815. и устанике са Трга слободе, 9. марта 1991. године – објашњава Драшковић.

ејасно је, међутим, зашто Србе нападају због овог поздрава. Слободан Антонић, професор Филозофског факултета, каже за Телеграф.рс да је овај поздрав након деветомартовских демонстрација преузела готово цела тадашња опозиција, а да се након петооктобарских промена, он употребљавао и од стране званичних државника.

– Њега је увео у политички живот Драшковић, али је постао много више од поздрава, постао је симбол отпора против Слободана Милошевића. Након победе ДОС-а њега су користили и бројни државници, од Бориса Тадића до Вука Јеремића. Почели су да га употребљавају и спортисти, певачи и велики број јавних личности, Новак Ђоковић, фудбалери и кошаркаши националне селекције. Постао је национални поздрав – каже Антонић.

Он објашњава да је код овог поздрава важан контекст у коме се користио, јер је симболизовао национално јединство, а не ко га је све и у којим приликама користио.

– Слична је прича о шајкачи, традиционалном одевном капом, која је изворно аустријска капа, коју је наша војска купила као расходовани материјал од Аустроугара. Након ратова, Срби су наставили да је носе и свакодневно, па се учврстила као наш најпознатији традиционални одевни предмет, иако је практично капа нашег непријатеља. Тако је и с поздравом, користили су га многи, али је најважнији контекст у коме се користи – објашњава Антонић.

(Телеграф)

Ознаке: Вук Драшковић, поздрав, Срби, Србија, три прста