Прочитај ми чланак
(Глас Русије – Бранко Жујовић)
Неки од облика евроазијских интеграција дугорочно би Србији донео могућност повратка равнотеже на Балкану у њену корист. Приступањем ЕУ, Београд демографски, економски, безбедносно и на крају законски не би могао да штити свој огољени меки трбух на југу од албанских миграционих маса. За почетак, наредне владе у Београду требало би да гледају даље од једног коалиционог мандата.
Нешто од свежине украјинске одлуке као да кошавом стиже чак до Београда. Па ипак, још увек је прерано говорити о промени курса политике у Немањиној 11. Изградња Јужног тока је почела и више ништа неће бити као пре. Србија добија геостратешко и економско сидро за хладне евроатлентске буре којима је изложена. Њено већинско јавно мнење по ко зна који пут нашло се у раскораку са званичним опредељењима владе.
У међувремену, државни медији опширно су почели да извештавају о евроазијским интеграцијама. Никада оволико није речено о тој теми, као последњих дана. Политику сам од Новог стандарда разликовао само по заглављу и ћириличком слогу.
Јавно слушање у Народној скупштини о евроазијским интеграцијама, ауторски чланак Александра Чепурина о њиховом дискретном шарму, прегршт података о самиту Русије, Белорусије и Казахстана у Санкт Петербургу, где је пре месец дана одлучено да од 2015. године заживи Евроазијски савез.
Министарка енергетике, Зорана Михајловић, цитира Лава Николајевича Толстоја. Пре тога, као умиљато маче, забринуто преде о сопственом одласку на почетак радова српске деонице Јужног тока. Ето шта је остало од НАТО тигрице, која је критиковала све руске инвестиције у Србију без изузетка, о чему сам писао пре три године, знатно пре него што је изнервирала дежурне русофиле у најновијем „Инсајдеру“. Затим, вест да Збербанка хоће да купи Комерцијалну банку. Повећан је и број руских туриста у Србији. Руско наоружање само што није. Затим вести о улагањима у железницу и чему све не.
Поврх свега, Ивица Дачић за АП је изјавио да запад приближава Србију Русији. Са запада солидно плаћен, али увек озбиљан и одмерен, Данас тим поводом пише да су амбасаде у Београду због тога забринуте. Предраг Симић најављује заоштравање односа Београда и запада. У међувремену, стижу и вести о огромним кинеским инвестицијама у Србију и европски исток, али нигде ни слова нема о капиталним улагањима ЕУ. Европа више нема новца.
Овде сам већ напоменуо да и спремачице, заједно са кафе-куварицама и портирима у згради Владе Србије, препричавају како су званичници ЕУ Београду јасно ставили до знања да од великих инвестиција у Србију нема ништа барем до 2030. године. Стога српски заокрет ка истоку, ако га буде, неће бити муњевит, али ће бити логичан. Ту се највероватније крије узрок Дачићеве тезе о западу који Србију гура Русији.
Неки од облика евроазијских интеграција дугорочно би Србији донео могућност повратка равнотеже на Балкану у њену корист. Покушајима да приступи ЕУ и Бриселу, Београд демографски, економски, безбедносно и на крају законски не би могао да штити свој огољени меки трбух на југу од албанских миграционих маса, нити да штити Републику Српску. Зато би, за почетак, наредне владе у Београду требало би да гледају унапред дуже од једног коалиционог мандата.
Русија, наиме, тек изградњом Јужног тока добија разлог планетарних размера да штити себе и Србију на Балкану. Улагање у Нафтну индустрију Србије и нафтно-прерађивачке комплексе у Републици Српској, иако важни у националним и регионалним оквирима, нису имали такав геополитички потенцијал. Разуме се да се то знатном делу запада не допада.
Привлачна снага обједињеног тржишта са више од 170 милионаљуди, а сутра са преко 230 милиона, које се динамично развија, постала је српска стварност. Медији неће још дуго моћи да скрећу пажњу јавности са чињенице да је размена три државе Царинске уније са 45 милијарди за свега две године скочила на 68,5 милијарди долара.
Све набројано било би врло извесно и скоро идилично, да није искуства са попуштањима државе ЕУ и САД, када је Косово и Метохија у питању. Јер, све говори да су у Београду у току озбиљне припреме за промену Устава. Од обећаног Уставног закона, који би уредио Заједницу српских општина у покрајини, очигледно, нема ништа, јер то не одговара Бриселу.
Србија, као потенцијални кандидат за члана ЕУ, што је њен тачан статус, захтеваном изменом Устава може да премости правни јаз независности „Косова“. Тиме би њена европска улога била потрошена, а она би остала последњи могући плен ЕУ у њеној политици проширења, уколико не рачунамо неке микро државе.
Са променом одлуке Украјине и уз познавање стања у Молдавији, где европске перспективе уопште нису ружичасте како се можда у Виљнусу очекује наредних дана, Београд је крајњи домет ЕУ. Баш због тога ће фрустрирани Брисел постати још арогантнији и бестиднији према њему.
За разлику од госпође министарке, коју сам поменуо, од општих места више волим да цитирам Душка Радовића, који је једном рекао да се стида треба ослободити на време, док још можемо да радимо све оно чега се стидимо. Нема баналније, али ни тачније препоруке за њу и проевропски Београд.
Са друге стране су евроазијске интеграције и поштовање Србије као државе и њеног народа. Волим да цитирам и Американце, чију књижевност необично поштујем, па ћу овлаш поменути Џона Циардија, који је рекао да ће сутра сванути нови дан, устали ми или не. Време је да се Србија коначно пробуди на време и пође у сусрет историји, а не да вечно каска за њом.
