Прочитај ми чланак
До пре неколико година ЕУ је била апсолутни приоритет спољне политике Кремља, не само зато што Европа чини половину руске трговине и нуди решења модернизације, већ и због историјских и културних веза.
Ентузијазам је временом, готово неприметно, почео да попушта. Капиталне теме заједничке будућности замениле су дебате о питању виза или права сексуалних мањина. Мењају се стратешке адресе.
Док се ЕУ, мање-више неспремна да преузме одговорност аутохтоног глобалног играча, све више окреће Америци, Русија, после векова усмерености ка Западу, Балтику или Црном мору, све чешће погледује ка Азији и Пацифику, тамо где се, уосталом, налазе три четвртине њене територије.
Прве кораке новог политичког ритуала могуће је пратити у предворју Истока, на Леванту. Политичка топографија региона очито се мења.
Русија је почетак блискоисточних потреса с пролећа 2011. дочекала у дилеми. Арапско пролеће повисило је цену нафте, што је помогло економији, али Кремљ је с доста нелагоде пратио обарање ауторитарних и корумпираних лидера и излазак на сцену „политичког ислама”, од кога Руси зазиру због Кавказа.
Затечени су били и Американци. Изгубили су деспоте које више није било могуће бранити. И они су се уплашили исламистичког таласа који је добио широку подршку арапске улице, а који је Американцима баш тешко да подрже.
И док је Запад по домино ефекту губио своје савезнике, Москва је успела да сачува позиције у Сирији, јединој земљи Блиског истока коју је наследила из совјетских времена, где је и војно присутна.
Показује се да је Владимир Путин капиталисао на кризи око Сирије. Показао је чврстину „руског медведа” од које су се Американци и Арапи одучили. Руска дипломатија искористила је кризу с Башаром ел Асадом, изашла из сенке, и има кључну улогу у спречавању војне интервенције у Сирији, што је Кремљу прибавило глобална и многа регионална признања.
Истовремено, Москва је важан актер преговарања с Техераном не би ли се решио деценију дуг спор око иранског нуклеарног програма. Коначно, Руси су ове недеље отворили још једну капију региона кроз коју деценијама нису имали пролаз: Египат.
Нема сумње да помало неуобичајено захлађење односа САД и неких традиционалних савезника – Саудијске Арабије и Египта – помаже Москви да обнови утицај који је СССР имао средином прошлог века – када се арапски национализам окренуо социјализму – а погубио га од времена рушења Берлинског зида.
Египатска власт, с генералима који држе командне позиције, ослободила се исламистичке сунитске Муслиманске браће која су, на згражавање Јерусалима и Ријада, почела да се приближавају шиитском Ирану.
Велико препакивање је у току. Захваљујући спремности великих сила да пруже преговарачку руку Техерану, Израел и конзервативне арапске монархије Залива ујединили су се у заједничкој поруци Вашингтону: не верујте ајатоласима. Јерусалим би чак могао да затражи подршку Ријада ни би ли блокирао активности шиитских Хезболаха, иранског савезника.
Нови стари адађо. Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ. Само Блиски исток може да приреди такав обрт: израелски премијер Бењамин Нетањаху и саудијски краљ Абдулах деле исти циљ.
Онда је и Каиро почео да се удаљава од Вашингтона. САД су после обарања председника Мохамеда Мурсија у августу морале, под притиском, да охладе сарадњу с генералима, суспендују 260 милиона долара војне помоћи и замрзну испоруке оружја Египту.
Сачувајте ту помоћ за себе, узвратили су Бараку Обами из Каира. И није прошло дуго, а стигли су Руси.
„Медвед се вратио”, каже у наслову „Ал Ахрам”. Руси ће свакако бити обазриви, јер добро памте како је почетком седамдесетих година двадесетог века Анвар ел Садат преко ноћи хиљаде совјетских војних и других експерата вратио кући.
Ни Египћани не размишљају о враћању на емотивна времена везивања за Москву у доба Гамала ел Насера. Каиро тврди да се не окреће Русима због притиска САД. Што само значи да нова квадратура блискоисточног круга почиње да добија прагматскије димензије – сем у случајевима Ирана и Сирије.
Да ли у временима расхлађених односа Москве и Вашингтона улазак Руса значи да Блиски исток постаје полигон обнове Хладног рата? Не бих рекао да је ово отварање архивираних поглавља историје.
Нико не очекује да Москва може да заузме место Вашингтона као кључног брокера разних блискоисточних конфликата, али је јасно да Кремљ не жели да пропусти прилику и капиталише на поклону: раширеном имиџу САД као полицајца у региону.
Борба за утицај је константа свих политика, великих сила посебно, али овде је засад пре реч о све суровијој борби за тржишта. Русији је неопходан раст.
Последњи подаци, које је почетком месеца саопштила руска влада, онеспокојавајући су. Председник Путин је 2012. обећавао годишњи раст привреде од пет до шест одсто у наредних шест година. Од тога ништа. Процена за период 2013-2020. спуштена је на само 2,8 процената.
И док се чекају неизбежне реформе, па тек онда њихови резултати, лакше је ускочити на нова тржишта старом робом: оружјем. Руски државни извозник управо је у Дубаију саопштио да ће ове године продати оружја за више од 13 милијарди долара, што је друго место после САД.
Ако је последњих година Русија губила тржишта оружја по Азији (Индија) и на Блиском истоку (Ирак, Либија), замењујући их Латинском Америком и Африком, сада се отворила прилика за повратак на Левант.
Сергеј Лавров је недавно у Багдаду обновио разговоре о оружју. Сирија и Иран традиционално су ту, упркос апелима Израела Москви да не наоружава његове директне непријатеље.
Сада су Лавров и министар одбране Сергеј Шојгу отишли за Египат. Говори се о испорукама оружја вредним две милијарде долара. Да све буде горе по Американце, посао би могла да финансира Саудијска Арабија.
У временима када Русија зауставља путовање Украјине према ЕУ, а царинским и енергетским аранжманима заокружује бивши простор СССР-а, биће покушаја да се руска експанзија на Левант стави у контекст неосовјетизма, повратка Брежњевљевој доктрини. По истој матрици која Турској приписује етикету неоосманизма у регионима у којима је историјски била присутна.
Чини ми се да су ти „неоцаристички страхови” сувише политизирани, јер пренебрегавају да светом више не управљају идеолошке поделе већ пре свега интереси капиталистичког профита и борбе за тржишта, која у условима криза постаје суровија.
Но, било би исувише наивно испустити утицај фактора политике. Ако је, као што сам одавно убеђен, Џорџ В. Буш својом интервенцијом у Ираку и скоком цене нафте обезбедио драматичан опоравак посустале Русије, а од Ирана направио регионалну силу, онда је Обама својом недефинисаном и неодлучном политиком према Блиском истоку Русима отворио врата Египта. Та димензија „млаког Хладног рата” никада није укинута.
Да би Русија остала у игри у региону у који враћа свој утицај и оружје, мораће да покаже дипломатску умешност, пре свега током мучног женевског мешетарења између Асада и његових заклетих непријатеља.
Исто важи за Америку. Уколико жели да поврати уздрмано поверење Израела, Арапа и, посебно, конзервативних монархија Залива – за које се не зна да ли више прижељкују пад режима у Дамаску или пропаст преговора са њиховим највећим непријатељем, Ираном – Вашингтон ће морати да покаже много такта и умешности балансирања. Прва глобална рунда Арапског пролећа књижи се на конто Сибирске зиме.
(Политика – Бошко Јакшић)
