(eurasiareview, Loro Horta)

 У септембру Кинески председник Си Јинпинг посетио је четири земље Централне Азије: Туркменистан, Узбекистан, Казахстан и Киргистан. Током посете, он је потписао милијарде долара вредне послове са енергетски богатим земљама Централне Азије.

У последњих неколико година, Кина је пуно уложила у енергетске пројекте у Централној Азији , као начин да смањи своју зависност од нестабилног Блиског истока. Пекинг је забринут због могућих поремећаја у снабдевању блискоисточном нафтом и гасом у случају конфликта између Ирана и Запада, као и могућег ширења немира из земаља попут Сирије. Неколико посматрача је приметило кинеску забринутост због могућег затварања мореуза Малака у случају регионалних сукоба или других сметњи, као што су поморске несреће или пиратерија.

Кинеско снабдевање енергијом је рањиво и Пекинг покушава да заобиђе ово стратешко “уско грло”. Кинески војни поглед на  мореуз Малака је као на посебно рањиву тачку.

Поморски спорови и америчко поморско наоружавње у Југоисточној Азији су повећали кинеско страховање због  приступа мореузу. Кинески војни стручњаци спекулишу да Сједињене Државе и њени регионални савезници у кризи  могу затворити мореуз и испоруке, лишавајући Кину виталних ресурса.

Кинеска морнарица верује да ће проћи године пре него што ће моћи да спречи такву акцију. Кина је разматрала неколико потенцијалних “лекова” у прошлости, укључујући и изградњу азијске верзије Панамског канала на југу Тајланда, као и гасовода у Бурми. Међутим, иако се о томе говори већ дуже од деценије, канал тек треба да се материјализује, док 2,3 милијарде вредности Кина-Бурма гасовод само незнатно смањује зависност Пекинга од мореуза. Бурмански природни гас може да испуни само мали део растућих кинеских енергетских потреба. Ово је довело до даље забринутости планера кинеске безбедности  и потраге за другим алтернативама.

Централноазијска опција
Кина очекује да  2017. престигне САД као највећи потрошач нафте на свету.У 2012, Кина је увозила 5,1 милиона барела нафте дневно из иностранства, углавном са Блиског истока и Африке. Кина увози више од 60% нафте за своје потребе, остатак је из домаће производње.

Кинески увоз енергената са Блиског истока и Африке кроз мореуз Малака рањив је због могућих поремећаја. Зато је Кина почела да се окреће Средњој Азији као алтернативном правцу. Стрпљива и вешта дипломатија, преливена са доста финансијских подстицаја, полако је отворила регион за Кину. У 2006, труд Пекинга се исплатио када су Кина и Казахстан потписали споразум о изградњи 3000 км цевовода за транспорт казахстанске нафте и гаса ка западној кинеској провинцији Синјанг. Од тада, Кина је заузела значајно присуство у енергетском сектору те земље, а неки стручњаци процењују да је 50% енергетског сектора Казахстана сада у власништву кинеских државних компанија. У јулу су две земље потписале споразум да се гасовод прошири и удвоструки производњу. Казахстан има 10-те највеће  резерве нафте у свету и 14-те највеће резерве природног гаса.

До средине 2104, проширени гасовод такође ће моћи да транспортује руску нафту за Кину, повезујући Кину са једним од својих главних добављача нафте. Почетком ове године, неколико извора известило је да руска нафтна компанија Росњефт преговарала о 35 милијарди долара кредита из Кине. Росњефт намерава да користи кредит за куповину неколико својих ривала. У замену, руске испоруке нафте Кини ће се удвостручити, са садашњих 109 милијарди барела на 219 милиона барела годишње 2018. Русија је други по величини светски извозник гаса и нафте. Септембарска посета председника Сиеа Казахстану укључује енергетске споразуме у вредности од невероватних 30 милијарди америчких долара. Међу њима су повољни кредити од 9 милијарди од стране Развојне банке Кине и Кинеске увозно-извозне банке.

У 2009 Кина је завршила и више милијарди долара вредан гасовод Туркменистан-Кина. 1840 км гасовода пролази кроз суседне земље Узбекистан и Казахстан, допремајући нафту и природни гас у Синјанг. У 2012,Туркменистан је постао главни  кинески извор природног гаса, са преко 50% гаса што Кина увози.

Према Сјао Синхуи, амбасадору Кине у Ашабаду, туркменски извоз природног гаса у Кину ће порасти на 65 милијарди кубних метара до 2020. Туркменистан има четврте по величини гасне резерве на свету. Осим тога, Иран, који је трећи највећи произвођач нафте и извозник гаса на свету, већ је повезан цевоводом са Туркменистаном. Дакле,  гасовод Туркменистан-Кина би се евентуално могао повезати са Ираном.

За разлику од западних земаља, Кина је показала изузетно познавање регионалних неписаних правила и норми, градећи јаке везе са локалним елитама. Кина је такође уложила значајна средства у нафтни сектор Узбекистана. Током посете председника Си Јинпинга Узбекистану, потисани су послови у вредности 15 милијарди долара, а потписане ће отворити пут даљим кинеским инвестицијама у нафту, гас и истраживања уранијума. Планирано је да се велики инфраструктурни пројекти, као што су путеви и мостови, такође развијају са кинеским кредитима. Иако нису богатаи ресурсима, Киргистан и Таџикистан су такође важни као енергетске раскрснице ка западној Кини. Одражавајући ово, посета  кинеског лидера Туркменистану укључила је прославу поводом отварања два нова гасовода преко Таџикистана и Киргистана.

Захваљујући овим путевима Централне Азије,  гас и нафта се сада транспортују у Кину преко четири различите руте. Са овим проширењима Кина има за циљ да смањи своју зависност од једне руте у случају поремећаја на једном од путева. Међутим, три од ових путева пролазе кроз Узбекистан, земљу којој се Пекинг пажљиво удвара више од деценије. Таџикистан и Киргистан су такође важни јер се њихова територија граничи са немирном кинеском провинцијом Синјанг. У прошлости, сепаратисти су нападали кинеске фирме у Киргистану и организовали антикинеске активности ових земаља. Доводећи Таџикистан и Киргистан у синоцентрични свет, Пекинг се нада да ће стабилизовати ове сиромашне земље, а у процесу стабилизације своје западне границе.

Током преседања, Си је понудио 3 милијарде долара кредита Киргистану да олакша интеграцију земље у ово ново „двориште“. Новац ће бити употребљен за изградњу термоелектране, рафинерије нафте и националног аутопута.

Иако Централна Азија брзо постаје главни извор гаса и нафте за Кину, Блиски Исток и Африка остају и даље веома важни. Енергетски ресурси из ових крајева такође пролазе кроз Малаку на путу за Кину. Да би заобишла ово уско грло, Кина и њен дугорочни савезник Пакистан планирају Синјанг-Гвадар развојни коридор.

Пекинг је финансирао изградњу луке Гвадар у пакистанској провинцији Балучистан у вредности 248 милиона долара. Лука је стратешки лоцирана на источном приступу Персијском заливу, у непосредној је близини Ирана и Саудијске Арабије. Гвадар развојни коридор имај широку мрежу путева, железничких пруга и цевовода, у мрежи која повезује Персијски залив са западном Кином, што омогућава да кинески танкери избегну мореуз.

Гвадар коридор ће вероватно транспортовати нафту и гас других нових енергетских добављача, као што су Мозамбик у Индијском океану, где је Кина недавно уложила 4.2 милијарде долара у гасни сектор.

Међутим, Кина преузима значајан ризик улагањем у регион који је искусио хроничну нестабилност, а остаје да се види да ли ће Гвадар коридор бити вредна инвестиција –  чак и да ли ће постати стварност.

Кинеска растућа улагања у регион могу донети огромне користи  Централној Азији, чак допринети стабилности земаља попут Авганистана и Пакистана.

Пошто се САД припремају за повлачење из своје скупе окупације Авганистана, повећани кинески економски ангажман у региону може имати неке позитивне ефекте. Стабилна Централна Азија ће обезбедити Авганистан са бољим окружењем. Кина је добила неколико уносних уговора у Авганистану, као што је 3 милијарде долара вредан посао развоја рудника бакра Мес Ајнак. Као последица тога, Кина има удео у авганистанској стабилности.

Кина, Сједињене Државе и друге регионалне силе као што су Русија и Индија, имају јаке разлоге да желе стабилан Авганистан. Кинеске интимне везе са Пакистаном и њихов увек стабилан однос може имати позитиван утицај на  Исламабад да одигра конструктивну улогу у Авганистану. У међувремену, Иран је земља која има знатан утицај на Хазаре и Белуке, етничке групе које чине 12%  авганистанског становништва, и које такође уживају блиске везе са Пекингом.

Док ју Југоисточној Азији кинеско-амерички интереси могу бити у супротности, у Централној Азији интереси две светске силе почињу да конвергирају. Наравно, постоје разлике и изазови. Међутим, могућности за сарадњу постоје, и не треба их превидети. Кинески утицај у Централној Азији ће наставити да расте у наредним годинама, а акције Пекинга ће бити од кључног значаја за будућност овог виталног региона света. Сигурно, док је енергетска безбедност  главни мотиватор офанзиве Пекинга, у Централној Азији, њени интереси постају све сложенији.

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

Ознаке: гас, гасовод, енергетска зависност, Кина, нафта, Русија, централна азија