Прочитај ми чланак
(musutiste, википедија)
Село Мушутиште се налази под обронцима Шар планине, североисточно од Призренске равнице. Данас припада Суворечкој општини на Метохији. Важило је за се једно од највећих села на Косову и Метохији. Нажалост тамо више нема Срба јер су их после НАТО окупација Космета, 1999.г. одатле истерали шиптарски окупатори.
Црква Богородице Одигитрије у Мушутишту
Црква је задужбина Јована Драгослава и његове породице и налазила се изнад села Мушутишта, десетак километара југоисточно од Суве Реке.
Саграђена је 1315. о чему је сведочио натпис на надвратнику западног портала. Сликарство је било сасвим фрагментарно сачувано: само четири архијереја насликаних у олтарском простору (укључујући једну од најстаријих представа св. Климента Охридског) и неколико појединачних фигура у северозападном углу наоса (свете жене, ратници Теодори Тирон и Стратилат, анђели и св. Пантелејмон).
Фреске у овој цркви, мада немају непосредних паралела, сврставане су међу најлепша остварења епохе краља Милутина.
Претпоставља се да су изведене непосредно по завршетку градње, а најкасније до 1320.
У цркви су чуване две престоне иконе из 1603.
Храм је доживео обнову у другој половини 19. века.
Од старина људи су говорили, посебно зидари, да свака грађевина има своју душу јер је градио човек са свим својим способностима, знањем, разумом, умећем и целом својом душом.
То важи за сваку грађевину, а посебно ону која је освештена и подигнута у име Господа Бога, што је, самим тим, чини и неуништивом, чак и када је сравне са земљом, она је ту, са Господом и чека прилику да прими своју паству под кров, да у миру и молитви буду са Њим.
Међутим, по причањима људи, свакојака чуда су се догађала грешним Арнаутима, некадашњим Србима: месецима после рушења цркве узнемиравао их је лелек Срба из правца гробља, необјашњива страдања њихове деце, изненадни и повећани број неизлечивих болести, кошмарни снови грешника и њихова лудила.
Ипак, од свих чуда, најинтересантније је чудо звоника Богородичне цркве. Њега су крволоци три пута минирали најснажнијим експлозивом, али нису успели, не само да га сравне са земљом, него ни да га сруше, па ни знатно оштете, осим једног ћошка где је неколико камена (ћошника) избачено из ове грађевине.
После овог неуспелог покушаја, било је још неколико покушаја рушења звоника, а један од озбиљнијих покушаја је покушај рушења путем неколико трактора и машина са приручним алатима. Све им је било узалудно, звоник Богородичне цркве је и даље поносно и гордо стајао на месту на ком је саграђен, као неми сведок свих злодела над муштиштанским Србима и њиховом имовином.
Оно што обичног човека, верника и атеисту, интересује је: који је то зидар и какав је то човек, тај неимар који је изградио звоник Богородичне цркве у Мушутишту, какво је то знање и какво умеће имао те саградио тај велелепни и архитектонски чврст и стабилан звоник?
То је био, нико други до покојни Љубин Ђорђевић, стари и искусни зидар који је, тим истим рушитељима, часно и поштено градио куће, штале, оградне зидове…
Покојни Љубин Ђорђевић је био надалеко познат по беспрекорним зидарским вештинама са свим врстама грађевинског материјала. Посебно се истицао у зидању каменом, до те мере да су биле незнатне разлике између равних зидова и оштрих ивичњака од камења и зидова и ивичњака зиданих фабричком опеком.
Мајстор Љубин
Овај скромни човек а врхунски зидар, на питање мештана како је успео тако леп звоник да сазида, одговарао је: “Уз Божју помоћ. Док сам прајија звоник, све ми се ћинило да ме Бог гљеда, па сам се трудија да га подобро, поубаво и појако напраим. Ка за Бога! Ја туј млого не с`м ућинаја.” Покојни мајстор није ни претпостављао да ће доћи несретне 1999. и 2004. године, и да ће овај звоник преживети најжешће нападе зликоваца.
