Прочитај ми чланак

Опасна идеологија америчке изузетности и историјска важност Путинове критике

0

opasna-ideologija-americke-izuzetnosti-i-historijska-vaznost-putinove-kritike_2106_2969

(Адванце – Д.Марјановић)

Једна од главних тема у америчким медијима јесте Путинов текст у листу Њујуорк Тајмс (види: ПУТИН У АУТОРСКОМ ЧЛАНКУ У ЊУЈОРК ТАЈМСУ: Обама, Бог нас је створио једнаким) .

Реакције варирају, но поједине су поприлично жестоке. Примјерице,амерички демократски сенатор Роберт Менендез рекао је како је „скоро повратио“ док је читао Путинов текст .

Менендез и њему сличнима јако је засметало што се Путин „дрзнуо“ дирнути у идеологију тзв.“америчке изузетности“. Подсетимо,у последњем параграфу свог текста Путин истиче: „Екстремно је опасно свом народу говорити да је изузетан, без обзира каква била мотивација. Постоје велике земље и мале земље, богате земље и сиромашне земље, оне с дугом демократском традицијом и оне које тек проналазе пут према демократији. Политике ових земаља су различите, али сви смо ми различити, но када питамо Господа за благослов, не смемо заборавити како нас је Бог све створио једнакима “ .

Но, што је уопште спорно у овој изјави?

За оне коју верују да су све земље подједнако вредне и имају подједнака права, да су њихове културе уникатне, као и њихов начин живота и управљања, ова изјава је итекако добродошла. Путин у овом хисторијски важном рецензији проговора у име мулти – поларног света, света у којем би све земље имале право на самоопредељење, да могу сарађивати са другим земљама и живети у миру све док не представљају претњу другој земљи.

Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.

САД јест највећа економска и војна сила на свету, то нико неће оспорити, но зар је то довољан разлог да се сматра „изузетном“? Шта уопште значи „америчка изузетност“?

Америчка изузетност је теорија, заправо идеологија, која се први пут почиње спомињати средином 19 -ог века – говори како су САД „квалитативно другачија“ земља од свих других земаља на свету. Сам термин не означава супериорност, но многи конзервативци, али и либерали, држе да је то тако. Често се у уз ту теорију вуче и фундаменталистичка мисао да је „Бог изабрао САД“. Колико је тек таква идеја опасна, знамо и из мрачних периода историји наше регије .

Да ли је заиста опасно, како Путин истиче, свом народу говорити да је изузетан“?

Итекако. Ако се вратимо у прошлост, али и садашњост размотримо, највеће диктатуре, нарочито фашистичког карактера,увек су народу „тепале“ да су  посебни,  изузетни, моћнији, супериорнији  и итд. Обама и америчка  власт свакако се не реферирају на то, но када имамо код образложења да је један народ „супериорнији“ од других, многима ће прво на памет пасти нацистичка Њемачка и „Übermensch“ теорија .

Имајући у виду историју, уверавање народа у његову супериорност, или изузетност, увек је имало за последицу негативне конотације као што су расизам, ксенофобија, национализам, милитаризам, нарцисоидност, егоизам и итд.

Grinvald Snouden

Познати амерички новинар Глен Гринвилд, који се ових дана истакао као главна спона између Сноувденових докумената и јавности, бавио се управо овом темом још у фебруару ове године. Тада је објавио текст под насловом : „Премисе и разлози америчке изузетности „. Повод за овај текст било је тестирање нуклеарне бомбе од стране Северне Кореје и жестоке америчке претње и осуде. „Прошле недеље, Северна Кореја је тестирала нуклеарно оружје, а САД – земља са највећим складиштем тог оружја на свету и једина која га је у историји употребила – повела је осуду (заједно са савезницима који имају велике нуклеарне залихе,као што су Британија и Израел) „, пише Гринвилд .

Осврнуо се на поруку новинара листа „Национална ревија“, Чарлса Кукија, који је изјавио : „Зашто бисмо ми осудили севернокорејски тест? Зато јер су они тоталитаристичка ноћна мора, а ми смо најбоља држава у историји света “ .

Ово свакако није први пут да се овакве изјаве виђају у јавности. „Ми смо најбољи на свету,најбољи у историји“ – ово су изјаве које директно проистичу из идеологије о америчкој изузетности. На крају имамо милионе Американаца који, можемо се сложити, поприлично слабо познају историју света, но знају како је кроз целу ту историју једна земља ипак „најбоља“ – САД. Треба ли уопште трошити време и објашњавати зашто су овакве идеологије опасне?

Гринвилд наставља: „Заиста, истина је како су Американци оправдано поносни на поједине националне атрибуте: класна мобилност, етнички диверзитет ,религијске слободе ,велика имигрантска популација, открића која унапређују живот, посвећеност неким основним слободама као што су слобода медија и слобода говора, историјски прогрес у корекцији неких од највећих злочина. Али све те квалитете налазимо у истој, ако не до сада већ иу већој мери, код других земаља света.

Придодајмо томе срамотне америчке атрибуте као што су историјски криминал крађе земље, геноцид, робовласништво и расизам, огромна затвореничка популација, кршење људских права,а гресија на Ирак, стварање режима мучења широм света,у порна подршка за неке од светских највећих тиранија – када све то узмемо у обзир, титула ‘најбоље земље у историји’ постаје неодржива, чак и смешна“.

Гринвилд даје занимљиве предности и мане аргументе, но постоји проблем. Ако ћемо бити потпуно искрени ,про- аргументи имају велике мане. Као прво, „класна мобилност“ заиста постоји, али у којем смеру?

Колико у просеку Американаца пропада у доњу класу у поређењу с онима који из доње напредују у горњу? 1 према 100,1000,1000000? Класна мобилност је мит, као што је и мит „ако напорно радиш, можеш постићи све“ – не, не можеш. Ако си у доњој класи ,без приступа капиталу, сав труд, рад, иновације пасти ће ти у воду ако се, на пример, разболиш и не можеш плаћати лечење. У већини случајева ћеш банкротирати „ловећи сан“ и постати доживотни роб банкарским картелима .

О животу имигрантске популације би се такође могло расправљати. Једини елемент који се мора признати да САД имају на високом нивоу је слобода говора и новинарства. Но, уз готово апсолутну доминацију корпоративних и повезаних медија ,колико су те слободе заправо ефикасне?

Ипак, да постоје, постоје. Слобода говора у САД – у свакако није идеална, имамо случајеве где се људе приводи због коментара на Фацебооку, но америчка слобода свакако је у овом тренутку још далеко већа од на пример „слободе говора“ у једној Турској која се исто воли приказивати као „напредна “ земља, а има највећи број затворених новинара на свету.

Највећи проблем „америчке изузетности“ је тенденција „ширења“ те изузетности по свету. Многи данас зазиру од бављења овом темом и многи не желе ствар назвати правим именом. Право име за ове тенденције може бити само једно – империјализам. Проблем америчког империјализма је управо у амалгамација с теоријом “ америчке изузетности „. Наиме,када сви аргументи пропадну – као што сада имамо у случају Сирије – САД се враћа натраг на теорију о својој “ изузетности “ те њу предочавају јавности као разлог зашто би требало интервенисати.

Ако за себе егоистички тврдите да сте “ изузетни “ ,онда то значи да сте вероватно и „непогрешиви“. То звучи итекако бахато па су стога стручњаци за односе с јавношћу ( ПР ) у Обаминој администрацији скројили говоре у којима председник и други званичници признају како је и Америка у прошлости “ радила грешке „. Али – исти су спремни грешке признати само у ретроспективи ,а што се тиче актуелности опет на снагу ступа нуспроизвод америчке изузетности – непогрешивост. Зато Обама у свом обраћању нацији тврди како је “ сигуран да је Асад извео хемијски напад „. Конкретни, чврсти и опипљиви докази постају небитни ако себе сматрате изузетним и непогрешивим.

  NATO agresor

Пропагирањем такве идеологије Американцима се поручује како је и њихов систем владања такође изузетан и супериоран. Тиме се стварају аргументи за “ извор америчке демократије „, па макар и силом. Стварају се страшне илузије да су чак и колатералне жртве мала цена за достављање оваквог супериорног извозног производа “ потлаченим народима „.

Заслијепљени идејом властите изузетности многи ће данас констатовати како је америчка инвазија на Ирак била позитивна ствар, јер је Ирак данас “ демократска “ држава, без обзира што је тој демократизацији претходио милион мртвих и актуелно стање трајног грађанског рата у којем сваког дана на десетине становника Ирака гину у експлозијама бомби.

Да Америка није водећа економска, војна, али и шпијунска сила, многи би јавно констатовали како је идеологија америчке изузетности у суштини и више него опасна теорија. Но,данас није лако рећи тако нешто, многи се боје потенцијалних последица таквих изјава .Стога овај Путинов рецензија и јест хисторијски, јер он је први утицајни светски лидер који је јавно рекао оно што милиони широм света већ и мисле, али се не усуде рећи. Имајући то у виду, овај његов текст није био само обраћање народу САД – а, већ и народима света.

Поједине америчке гневне реакције потпуно су неутемељене. Наиме, Владимир Путин није изнио нужно став само против “ америчке “ изузетности, већ контра свих националних изузетности, па и руске. Ово је јако трезвен став који се отклања од опасности национализма, Путин заправо поручује како нити један народ, ни руски ,ни кинески, ни британски … па ни амерички, није “ изузетан “ те како све земље морају бити једнаки представници у групи народа,тј у организацији Уједињених Народа .

Да је Путин, рецимо, саставио текст у којем истиче “ једини изузетан народ је руски народ и стога ми одлучујемо по питању Сирије „, то би већ било забрињавајуће. Но,овде нема ни трага таквом ставу.Путин и руска страна и даље настоје изаћи у сусрет САД – у, упорно указујући да је ово погрешан пут те како је пут сарадње далеко боља опција .

Такав неконфронтацијски, легалистички, али чврст став, изазива неку врсту панике у редовима америчке елите која је у потпуности одана идеологији америчке изузетности. Панику је изазвала чињеница да је након дуго времена глобалне шутње неко јавно прозвао “ америчку изузетност „, но за то је можда и највише крив председник Барак Обама који је последњих дана скренуо на један јако опасан пут .

Наиме, када се испоставило да САД ипак неће успети предочити доказе који би им омогућили покретање напада на Сирију и када је постало јасно да америчка јавност снажно одбија напад, Обама је почео давати опасне аргументе попут “ Ми смо САД “ и “ Ми смо изузетни „. Такве изјаве упалиле су узбуну у многим центрима света, нарочито у Москви, али засигурно и у Пекингу и другде. Изјаве попут “ Ми смо САД “ ,које заправо значе “ Ми можемо што хоћемо и кад хоћемо „,опасне су за цео свет и опстанак међународног поретка. Оваквим изјавама Путин се морао супротставити како би се о њима повела дебата .

Hill_Putin Syria

Овде је важно истаћи да Русија није СССР нити је Путин неки нови Че Гевара. Русија,која је данас такође капиталистичка земља, не жели слом САД – а, само равноправније стајалиште САД – а према остатку света. Русија не циља да постане нови “ светски полицајац “ и нема тих амбиција. Чак и у овој толико важној сиирјској кризи, Русија ради све како би остали максимално неутрални. Нису послали ни трупе на терен, ни напредне оружане системе, упркос чињеници да су – на основу међународног закона – могли то да урадите .

Неки поборници америчке изузетности данас критикују Русију за “ двострука мерила “ истичући како је Русија напала Грузију и водила рат у Чеченији. Ови аргументи немају логике и не могу се никако упоредити са америчким нападима на Ирак, Авганистан или Либију. Руска интервенција у Грузији била је као да САД уђе војно на север Мексика јер је америчка мањина тамо угрожена .А руска интервенција у Чеченији исто је као да америчка војска крене у обрачун са сепаратистима у Тексасу, Флориди, или некој другој савезној држави.

То не значи да су ове руске интервенције посве оправдане, то је далеко сложенија тема с бројним предности и мане аргументима, но једна ствар је сигурна – ове војне операције не могу се изједначавати са једном америчком инвазијом Ирака нити су доказ “ руског империјализма „.

Надаље, Русија не жели дестабилизацију САД – а, снажан САД им треба и за сопствени економски развој, али снажан САД који се држи међународног закона и не напада друге државе .

Но, америчка елита није таквог става. Русију се често назива претњом и највећим геостратешким непријатељем. САД су “ веома забринути “ због права сексуалних мањина и слободе говора у Русији, док у исто време нити једном речју не спомињу далеко већа кршења тих истих права у појединим земљама савезницима, на пример у Турској и Саудијској Арабији. Наравно,то не значи да Русија не мора порадити на својим унутрашњим проблемима, мора, и на томе ће инсистирати руски народ. Али то није и не сме бити задатак САД – а исто као што не очекујемо од Русије да се на пример залаже за права црначке популације у САД – у која је и даље дискриминисана и чини огроман проценат затвореника широм земље .

Русија,ако жели,може указивати на туђе проблеме,може и САД.Идеално би било да се унутрашњи проблеми појединих држава рјешавају због спољне критике.Но,амерички ангажман у Русији далеко прелазе пуко “ указивање “ ( види : Права истина о невладиним организацијама у Русији ) .

Актуална америчка политика не жели еквивалентне савезнике у свету, већ искључиво поданике који ће слушати сваки њихов наредбе. Оно што забрињава је чињеница да многи изван САД – а, у страним државама ,унутар америчке “ сфере интереса „,подржавају овакав приступ. Ових дана говоримо како већина становника САД – а и Европе не подржава Обамин план напада на Сирију, то је тачно, но ако 10 или 20% становника поједине европске земље каже како “ подржава “ план САД – а, то је већ превише .

Шта нам то показује ? Показује нам како је митологија “ америчке изузетности “ толико снажна да прелази њихове националне границе. Она је до сада већ дубоко угравирана у народе света, нарочито народе Европе,стога ови подаци не изненађују. Питамо ли се икада зашто је вест о једној трагедији у САД – у,на пример пуцњави на факултету, толико медијски експониранији од рецимо идентичне вести која се десила у некој другој ,било којој, земљи на свету? Америчка изузетност није аргументована, али је дубоко уврежена.

Свака критика ове идеологије дочекана је с бурном реакцијом, па и изван САД – а. Легитимна критика САД – а може бити названа радикалном, екстремистичком, анти – америчком и слично. То је посве криви став. Зашто би критика америчке изузетности била критика САД – а као земље и народа? Проблем није амерички народ, њихова култура и њихови обичаји, проблем је владајућа идеологија која постаје преопасна за остатак света .

Но ,када говоримо о владајућој идеологији,ту постоји још један проблем. САД је федерација од 50 савезних држава. Управо је идеологије америчке изузетности везивни материјал који држи све ове државе на окупу. Уколико се мит наруши, свашта је могуће. Стога не чуди како су Обама ,Керри и остали високи званичници актуелне администрације у својим про- ратним говорима против Сирије истицали како је ово такође питање америчког “ кредбилитета “ .

Ако се пољуља идеја о америчкој изузетности те се у блиској будућности САД приближи “ једнакости“ с другим земљама, озбиљно је питање може ли федерација опстати .Јер митологија о супериорности тренутачно је њен главни темељ, онај економски већ неко време посустаје и наставити ће тим путем .

plakat SAD militariyam

Америка си не може допустити да изгуби тај мит јер би његов губитак имао далекосежне ,још увек несагледиве последице. То чак зна и Русија – ни у Москви нико не жели озбиљну дестабилизацију САД – а јер би тако нешто снажно утицало на цео свет. Погледајмо само до које мере сеже дестабилизација Египта .

Зато циљ Русије,и осталих центара који се виде као “ битни “ у мултиполарном свету, није дестабилизовати САД, већ пронаћи начин како “ смирити “ амерички империјализам и “ отупити “ њихову митологију о супериорности како би се “ посао могао наставити као и раније“. Штавише,представнице “ нових полова “ јако су опрезне да не “ узнемире “ САД. Јако се пази с изјавама, Американце се увек назива “ партнерима „. Па чак иу овом писму Путин изјављује како овај дипломатски процес око Сирије треба бити “ заједнички успех “ Москве и Вашингтона. Путин је заправо зауставио амерички војни строј и да жели, а не жели, могао би сада знатно гласније ликовати над том чињеницом Иста ствар је иу случају Кине, Пекинг такође опрезно прилази овој теми и пази да неком претераном изјавом не баце америчку страну у хистерију .

Јер у САД – у очито влада некакво континуирано пред – хистерично стање. Изјаве највиших званичника постају несувисле, непромишљене, преагресиве (чак и за САД) и помало неурачунљиве. Добар пример имамо од пре неколико дана када је сиријски председник Башар ал – Асад у разговору за амерички канал ЦБС рекао да у случају америчког напада на Сирију, САД може “ све очекивати “ – истичући одмах затим како притом не мисли “ нужно на сиријску владу „. Дакле,Ассад чак и ако САД нападне не потврђује да ће Сирија узвратити, већ само истиче како је “ све могуће „,тј ескалација у региону, напади недржавних актера на америчке интересе, избијање рата на другим фронтовима и итд.

Овај Асадов коментар поприлично је благ, могло бисмо чак рећи и „разводњен“. Запамтимо коментар долази од стране председника једне земље коју би ускоро могла напасти америчка војска која је већ распоређена испред њихових обала,војска исте оне земље која већ више од две године на све начине подупире милитанте у Сирији .

Но, америчка реакција у медијима била је управо хистерична.  Изјаве попут “ Како се Ассад усуђује нама претити?“ могу се комотно проширити у пуно значење истих: “ Како Асад може претити нама, најбољој и најизузетнијој земљи на свету? „. Ово су коментари на граници урачунљивости. Ви покрећете војни напад на Сирију, без доказа,у којем ћете потенцијално убити на хиљаде невиних цивила – и с таквим згражањем дочекујете једну овакву благу претњу узвраћањем?

Тај пример идеалан је пример праве природе “ америчке изузетности “ која је до сада већ попримила јако опасне димензије.У контексту овог промишљања САД није агресор зато јер (први) напада, већ је Сирија агресор ако се усуди да брани ( ! ? ) .

Имајући ове детаље у виду, не можемо не сложити се с изјавом Владимира Путина да је “ опасно народу говорити да је изузетан „. Горе истакнуте хистеричне реакције доказ су те опасности. Да се промоција такве идеологије супериорности промиче у само једном политичком или медијском кругу, то би било забрињавајуће, али разумљиво. Но, овде имамо председника државе – а фигура председника у САД – у близу је границе “ култа личности “ – који пропагира такву идеологију, који свој говор о могућој интервенцији у једну страну земљу завршава са “ Америка мора зауставити диктатора “ и “ Америка је другачија, Америка је изузетна “ .

Замислимо да неки европски председник почне давати овакве говоре пропагирајући рецимо италијанску, француску, шпанску или – рецимо и то – немачку супериорност над свим другим државама света ? Будимо искрени,рекли бисмо како је то повратак у најмрачнији период Европе, и били бисмо у праву. Зашто онда ћутати када исте такве изјаве даје амерички председник?

Obama-i-Putin-razgovor

Владимир Путин данас је проговорио о овом питању. У његовом рецензији нема никаквог милитаризма, никаквих претњи, то је позив на мир и једнакост у свету. За уопште дотаћи се „глобалне табу теме „,америчке изузетности, требало је доста храбрости. Због тога ово је свакако историјски важан рецензија, а чињеница да је аутор текста руски председник, свакако помаже .

Називањем ове идеологије “ опасном “ покренут је један процес који ће се тешко зауставити. Руска страна и даља полаже наде у то да ће разум и осећај за сарадњу превладати у Вашингтону, но можда је то преоптимистично гледање на ситуацију. Наиме, америчка идеологија супериорности није потенцирана због неких националистичких, па ни патриотских, увјерења. Та идеологија постоји како би била комплементарна са империјалистичким тенденцијама, а иза свих ових процеса стоји економски систем тј нео – либерални капиталистички систем коме је империјализам тек нуспроизвод .

Ако Русија, уз помоћ других сила мултиполарног света, успе утишати америчку идеологију супериорности, то би могло свет увести у један мирнији период.Не нужно и праведнији период,капиталистичка експлоатација радничке класе и даље ће бити присутна на свим странама света,али о њој мора проговорити сама радничка класа.  Но, стишавање империјализма нужно је за сваки револуционарни покрет. Примјерице Сирија, да нема империјалистичког уплитања, можда би се иницијална анти – владина побуна заиста развила у нешто позитивно, у нешто далеко квалитетније и прогресивније од владавине странке Баатх .Нажалост, то никада нећемо знати и све може остати само на претпоставкама ,јер већ од првих дана мирних протеста у Сирији активиран је план дестабилизације земље извана .

Што се тиче идеологије “ америчке изузетности „, само њено спомињање већ значи да је она данас угрожена. То значи да ће она пристати на властиту спорадичну дезинтеграцију или ће целом свету показати да је још ту и планира да остане. Један сценарио је позитиван, други је катастрофалан.Који ће постати стварност, то нико данас не може са сигурношћу рећи.

Живимо у “ занимљивим временима „, стара кинеска клетва наша је актуелност. Путин је указао на опасности идеологије која је уграђена у темељ САД – а и тиме покренуо један процес чије последице још нису сагледиве. Но, да се то морало рећи, без обзира на потенцијалне последице и бурне реакције, морало се, те стога нема сумње како је ова Путинова изјава од историјског значаја. Тога су данас свесни и многи припадници политичке класе у САД – у, па и уважени сенатор Роберт Менендез којем је прва јавна и конкретна, с овакве позиције, критика америчке идеологије супериорности изазвала снажну телесну реакцију .