Прочитај ми чланакОко 23 сата град као да почиње да живи. Много је неонског светла, билборди, рекламе севају на све стране, ово више није исто друштво
На прелазу Мердаре била је велика гужва, камиони натоварени грађевинским материјалом, као да га нигде другде нема већ само у ужој Србији. Аутомобили Албанаца и Срба гастарбајтера и понека српска аутомобилска таблица. Ко ту, када и где скида аутомобилске таблице, ко их не скида, која документа вреде, а која не, шта све од докумената користе косметски Албанци, а шта Срби, то је за филм.
Возач „Политике“ Милош Мијатовић оставио ме је непосредно пред кућицом са српском полицијом на прелазу Мердаре. Љубазна српска полиција. Неколико метара даље, окупаторски шиптарски полицајац само се насмешио и бацио тек летимичан поглед на моју личну карту. Да ли чита ћирилицу?
Границу, или хајде еуфемистички речено административну линију, јер је тај термин вероватно заслужила пошто се обе полицијске кућице налазе испод истог лименог крова, прешао сам пешице. Пре 14 година, у јуну 1999. године ту сам „линију“ прешао са тенковима 15. оклопне бригаде Војске Југославије, војска се повлачила са Космета у беспрекорном маршевском поретку, била је то непрегледна колона тенкова Т-55, самоходних хаубица „гвоздика“, командних оклопних возила, тегљача тенкова, инжењеријских возила. Сећања…
Педесетак метара даље од те административне линије чекао ме је џип Кфора с немачким пуковником Гинтером Боном, возачем и потпуковником словеначке војске Бенсадом Синиковићем. То су официри из команде Кфора у Приштини. Пут од Мердара до Приштине сасвим је солидан, крајолик се током ових 14 година променио, тако да је све више породичних кућа без традиционалних високих зиданих ограда. Заправо има кућа које подсећају на немачке, или швајцарске породичне виле. Мимоилазимо се са доста добрим аутомобилима. Пуковник Бон у шали каже да он у Немачкој вози мали „форд“ и нема кућу, а када види шта све неки имају на Космету пита се откуда.
„Овде нема индустрије, нема производње, отварају се само пумпе за гориво, трговине и ноћни клубови“, скептичан је пуковник.
И заиста, на релативно кратком путу од Мердара до Приштине доминирају ауто-сервиси са изложеним фелнама свих боја и облика, и доста добре пумпе за гориво. Све је чисто, нема папира ни пластичних кеса уз пут, нема ни бачених ауто-гума, шпорета, или другог металног отпада.
Двадесетак километара пре уласка у Приштину, са леве стране пута, било је укопано у брдо складиште горива некадашње ЈНА. НАТО није ни покушао да га бомбардује, уз старе зграде иза жичане ограде примећујем нове модерне бараке. На мој упитни поглед, пуковник Бон каже да су ту сада окупаторске Косовске безбедносне снаге. Двадесетак километара пре Приштине почиње нови аутопут са четири траке. Регистарски ауто-бројеви за Приштину почињу са 01. Млађи брат Београда…
Поглед на Приштину одаје утисак о великом градилишту, цели комплекси нових стамбених зграда потпуно западног стила, у стаклу и алуминијуму продајни салони немачких и француских аутомобила. Беџет Пацоли гради нова насеља, Приштина не личи на онај град од пре 14 година. Јер, осим нове архитектуре типичне за европске градове, у новим зградама нема Срба.
На уласку у „Филм сити“, где је смештена главна команда Кфора, грчки војници, који сада обављају дужности страже, врше детаљан контрадиверзиони преглед возила. Узимају ми пасош и мобилни телефон. „Филм сити“ је сада војно насеље на брду Драгодан изнад Приштине, на простору где је некада, још у време СФРЈ, било неколико зиданих објеката за снимање филмова.
Кфор је овде изградио прави нови град, с независним водоводом, независним изворима струје, ту је мноштво кућица контејнерског типа, асфалтиране стазе, жардињере са цвећем, паркови с клупама, спортски терени, зграда Радио Кфора, хелидром, бутици у којима релативно јефтино можете да купите све: од француских парфема до италијанских ципела, од техничке робе до војне опреме. Младе Албанке запослене у бутицима не говоре српски, док га скоро сви Албанци продавци говоре.
Сместили су ме у контејнер кућицу „Лондон Ц“, соба број 101. Преко пута је кућица Вашингтон, мало даље Берлин. Војнички сасвим пристојан амбијент.
Увече, потпуковник Синиковић, пуковник Бон и аустријски пуковник Отмар Фашинг воде ме на вечеру у ресторан „Плумби“, односно на српском „Голуб“. Пролазимо преко вијадукта одмах поред некадашње касарне „Маршал Тито“, где је била стационирана 15. оклопна бригада ЈНА. Сада су ту у полуосветљеном дворишту маскирно обојени камиони окупаторских Косовских безбедносних снага.
Мало даље, на крају касарнског полигона, уз сами пут према Косову Пољу је нова бела зграда КИА, или окупаторске Косовске информативне агенције. Само један узак прозор светлео је на шестоспратници у облику шестокраке звезде, која на крову има и хелидром. Невероватно је како тајне службе воле скраћенице од три слова.
Газда ресторана Африм Фуштица срдачан је и директан.
„Шта ћеш ти ратни дописник овде, нема више рата овде?” Доводи целу своју фамилију да је упознам, сви говоре српски, сви су љубазни, Афримова супруга је Српкиња из Црне Горе. Каже да му долазе гости из Београда, из Ниша.
„Кажи, кога хоћеш за интервју, хоћеш Тачија, хоћеш Чекуа, само реци, све их знам, сви долазе код мене.”
Око 23 сата Приштина као да почиње да живи. Велики број младих људи на улицама, девојке у суперминићима, зграда команде Приштинског корпуса ЈНА сада је команда Еулекса. Много је неонског светла, билборди, рекламе севају на све стране, ово више није исто друштво. НАТО је променио Албанце на Космету…
