Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Ово је заиста невероватно: Србија је земља која има два календара, а и даље је без Датума, у односу на који су сви њени датуми некако безначајни и мали. Испоставља се, по данашњој вредносној скали, да земља која нема ДАТУМ некако нема ни прошлост ни будућност, ни време, а и простора је све мање.
И, што је додатно депресивно, у чекању да добије фамозни датум, Србија мора још да се труди, иако наши политичари ових дана, већ, некако, и сами на ивици живаца, понављају да је испостављање нових услова Србији превршило сваку меру. Они су, руку на срце, урадили све што се од њих тражило, па и више од тога, али изгледа да то неће бити довољно. „Свако даље условљавање и одлагање датума за Србију не би се добро одразило ни на унутрашње реформе, ни на европске интеграције.“ То је лепо приметила потпредседница владе Сузана Грубјешић на скупу „Србија и Европска унија – нова прилика“, који је ових дана организовала Фондација „Фридрих Еберт“.
Нова прилика за Србију, међутим, испоставила се као нешто већ виђено – имплементација, поправни испити из свих предмета и упозорења страних званичника да Србија мора да докаже да ради. У међувремену, Сузани Грубјешић се омакла изјава да до 2020. неће уопште бити пријема нових чланица у ЕУ, што би за Србију политички значило још нових сто година самоће.
Другим речима, ако Србија за Видовдан и добије Датум, то не значи да ће преговори и почети одмах, јер ће, вероватно, морати да испуни услове за почетак конкретних преговора. А ако га не добије, то значи да је Србија на лошем путу, иако је тринаест година на европском путу, мада нико тачно не би знао да дефинише шта то значи. За обичног грађанина Србије, међутим, ова врста вести већ је постала прилично замарајућа, јер од имплементације, споразума, услова и придруживања, испоставља се, нико овде није видео неке нарочите вајде, а уз то је оно што је стизало као „приде“ било све горе од горега.
Није зато чудо што је од сваке изјаве Сузане Грубјешић, или Дачића или Вучића на ту тему, овде важније кога је опсовала извесна певачица на Фарми, и какве су сексуалне навике Европљана, према истраживању које је фасцинирало свет и које показује да је промискуитет у порасту. Није чудо што је евроентузијазам незадрживо кренуо да сплашњава, и што обичном грађанину Србије сва та прича око Европе и обећаног ЕВДОРАДА, све више изгледа као шарена лажа у коју не верују више ни они који је тако свесрдно пропагирају.
И пошто нико не зна колико ће тајати преговори Србије, ако уопште добије датум, сва је прилика да ће Србија у међувремену тек морати да доказује да је спремна да се промени по шниту који стиже из Брисела. Без обзира на све, има ту много добрих ствари.
Кад би овде, у овој земљи сељака на брдовитом Балкану, било заиста мудрости, добре воље и полета, Србија би, без обзира на датуме, геј бракове и криве штикле, могла да уради нешто за себе. Да направи два ауто-пута, да обезбеди да се сва наша деца лече бесплатно, да сама похапси своје лопове и претабана мангупе у својим редовима, да у свакој школи направи пристојан ВЦ, да своју децу скине са улица, да забрани генетски модификовану храну, да очисти своје реке, и да уведе најстроже казне за све који злостављају децу, жене и природу.
Јер, ако нам је потребна Европа да нам каже да урадимо ове ствари, онда смо заиста заслужили све што нам се догађа.
Нажалост, фамозни Датум се овде најчешће узима као алиби да са сопственом судбином не урадимо ништа. А са датумом или без датума, ради се о томе да има времена, и да је, са друге стране, крајње време – да се доведемо у ред.
