Прочитај ми чланак
Задатак је успешно извршен: писмени састав на задату тему која је гласила „Колико волим Европу“ наши политичари су писали како су знали и умели, неки сасвим искрено, неки онако како се у њиховом детињству писало о Титу, Петој офанзиви, раднику у фабрици котрљајућих лежајева или о народним херојима.
У неким од тих састава могла се јасно прочитати извесна досада, недостатак маште, понегде чак и мањак метафора толико неопходних за петицу, док се у неким другим могла јасно уочити истинска страст према новом светлом путу са кога нећемо скренути, искрена љубав према вођи и водиљи, као и способност да се она искаже у духу српске родољубиве поезије. И могла се ту назрети и Десанка, и Бранко Ћопић, и утицај моћне песничке енергије једног Оскара Давича. Европа би напокон могла да буде задовољна, јер је нико на свету не воли као што је воле српски политичари и сасвим је извесно да Европа никада неће умети да пева као што су Срби певали о њој.
Председник српске владе управо је објаснио како стоје ствари – у вези стварности, будућности, поезије и Србије: у ауторском тексту у једним новинама премијер је храбро и јасно објаснио да Европу жели да види свуда – у сваком селу, у најзабаченијој забити, у зеки, меди, у свакој идеји, у сну, у свакој кости земље Србије. У кући, на путу, у шерпи и сарми, у сваком пољупцу и мисли, јер Европа је нешто што улази у све поре искреног Европљанина, и без тога ми немамо чему да се надамо, осим да останемо џунгла на путу за Недођију.
Занимљиво је што је премијер, да би идеју Европе и њене симболичке нужности приближио обичном читаоцу, посегао за прилично јасним анатомским метафорама – помињао је кости, поре, мисао, али и сваки орган, метафорична пребивалишта у којима мора да чучи Европа. Будући да је премијер у исто време и министар унутрашњих послова, његов позив Србљу да се озбиљно ухвати историјског задатка љубљења Европе, некоме, уз сву поетичност Дачићевих метафора, може да звучи и помало застрашујуће. Да неће то можда да нам Европу утерају у кости, и да неће полиција да се постара да Европа заиста буде у свакој мисли, и како ће било који човек у овој земљи, после Видовдана, показивати своју љубав према Европи, свакога дана и у сваком погледу, да не би завршио у џунгли?
Карикатура: Небојша Славковић
За Европу спремни: одговорно тврдим да ми је Европа у свакој пори, у свакој мисли и у сваком органу – под пуном моралном и материјалном одговорношћу признајем да је камен у бубрегу српски камен и да ће бити хитно одстрањен, да је понека мисао која није у вези са Европом мисао без везе, као и да кроз поре моје коже излазе феромони Европе, пошто се испоставило да је наша кожа наш највећи залог Европи, па је тиме наша кожа и наш највећи европски орган, а да су такође и наше кости, а поготово наша кичма у потпуности и целости предати пројекту Европа у сваком атому.
Умем да волим Европу, и волећу је као што никада никога нисам волела. Са мислима о Европи јешћу и спаваћу, и сретаћу људе мислећи о њој. И унуцима ћу својим, једног дана, када их будем имала, говорити да је љубав према Европи највећа и најважнија љубав, и да она изгледа као лепа принцеза и да ће доћи само ако је будемо довољно волели.
Неће нама бити тешко да волимо по директиви – волели смо и Тита и Кардеља, и Стаљина и Милошевића, зашто би нам сада било тешко да волимо једну бајковиту идеју. Тим пре што нам је то наредио министар полиције. У то име, ја вас све поздрављам парафразом једне древне песме из периода Обнове и изградње: Процветала европска гранчица, на јастуку Ивице Дачића, па мирише – како Дачић дише.
(Вечерње новости)
