Прочитај ми чланак
(Стандард)
У којој се мери политика која се догађа у Србији може схватити озбиљно? Јасно, изузетно је озбиљна. Реч је о егзистенцијалној, државној, историјској одговорности са дневно, краткорочно и дугорочно нарастајућим ужасним последицама по свакој ставци неке имагинарне „агенде Србије“. Заправо, у таквим размерама да се ни једни избори, а не само досадашњи, не могу сврстати у исти ред појава. Ни једна изборна победа, као ни пораз, нису вредни политичких догађаја у Србији. И питање је, ма колико се смене разумевале као епохалне, да ли су то оне биле и по хипотетичкој потенцији, а не само по неупитно неуспешној реализацији.
Прво растумачимо колоквијално уобичајену фразу разумевања политичке елите и њиховог личног интереса: хоћу све и хоћу одмах. Реч је заправо о епохалној промени фразе да је једини пут радничке класе до раја кроз политику – која је важила у предходној самоуправној епохи, водећи многе до животног успеха. Затим је потребно разумети садашње странке: то нису неке друштвене организације инклузивног става, него ексклузивног интереса, који мултиплицира исту такву мрежу односа и природу нове елите. Са таквим разумевањем странака, јасно је да оне, онако како су организоване, једино могу да репродукују статус qуо, али не и промену. Као што то данас искуствено знамо, ни једна странка није се показала добром у суштинским променама у друштву и држави. Напротив, већ њихови организацијски модели били су онај извор генерисања моћи, какав се намеће зарад интереса, а не става. Зато се тако радо истиче улога појединца иако је очигледно реч о појави знатно мањег реда, како по живот странке, тако и по само друштво. Они трају онолико колико су важни за сервисирање експонент моћи, и то је њихова судбина.
СУРОВИ ЛИЧНИ ИНТЕРЕС Али кренимо искуствено од почетка – чему странке и зашто се људи у њих учлањују? Пре свега због става – тзв, програма (који нико не зна и још мање њих га разуме) – а потом и интереса. Међутим, шта се догађа са страначким животом, шта са борбом идеја? Ништа, уместо тога успоставља се колотечина интереса, која гради страначке гласачке машине. Ставови постају дискурзивне фразе, а сурово огољени лични интерес је оно што је заправо суштина рационалног избора сваког члана који је запливао функционерским водама.
Поновимо, ставови немају вредност, него су тело странке мреже остваривања интереса. И то иде таман толико далеко да се изневеравају сви ставови, који постају наводни, чувајући огољене интересе појединаца са врха страначке пирамиде. Током живота странке прво се троше ставови и људи који верују у њих, а последњи интереси. И то је уобичајени живот, и то сваке српске странке – каријеризам и интереси јесу суштина и друштвене и дискурзивне моћи. У Србији моћ не познаје ни идеју нити поредак. Као што ни једна странка не може сама избећи судбину да је интереси прогутају као вртлог, у средишту њиховог суштински кратког животног века је настанак неколико милионера и неколико шака оних који купују станове на Врачару или код Арене, уз припадајући возни парк. И та врста избора између локације страна и марке аутомобила једина је културна и идеолошка разлика међу српским партијцима од ранга.
Зато не чуди изборни клијентелизам у Земуну – он је одавно пракса, посебно на локалним изборима. Још од онда кад је Богољуб Карић куповао бицикле док су остали још делили оловке и упаљаче. Изборни карневал постао је тако само пуки одраз природе страначке машине, и то је она непромењива природа самог модела, а не само природе неке странке. Посебно од оног тренутка кад странка уђе први пут у неку власт и када може да реализује интересе. Тада ови, и по опредељењу, али и реалној моћи, прелазе у руке оних који држе и одлучују о највише интереса. Они постају господари странака, а њихове мреже расподеле интереса постају гласачка машина која и одржава статус qуо. Са једне стране, господари прогањају људе са ставом, а, са друге, саме себе. Чак и кад имају неке способности, они, кочећи, знајући шта је и које је природе рационални избор у политичком систему Србије. И сва политичка борба скончава у колоквијализму агоније мале баре у којој је превише крокодила.
НЕ НА ЛЕЂИМА ГРАЂАНА Питање које се намеће гласи: како онда до политике која би водила рачуна о агенди Србије у оваквом политичком систему? Очигледно је да ниједни избори нису дорасли ниједном појединачном политичком догађају у Србији. Са друге стране, евидентно је како данашње странке не могу бити део решења јер су суштински део компликације. И да ће то тако остати колико год да се избора организује. Уосталом, по свему судећи, Србија ће и за неке наредне изборе морати да се узајми код ММФ и комерцијалних банака како би их уопште организовала. А у том случају бих препоручио сваком домаћинству у Србији да се наоружа како би могли да се достојно обрачуна са приватним утеривачима дугова. Јер не могу само српска домаћинства да сносе терет распомамљене елите и њима лојалних структура –предуго траје отимање од Срба. Предуго траје и ово наше осиромашење да би само домаћинства исплаћивала коначни рачун.
Зато се високо вреднује линч над најалавијим припадницима елите, али тај линч неће довести до промене понашања нити ће самим тим постати рационални избор успешних. А враг је одавно однео шалу и Србија је постала земља без будућности. Банкротирана, како се воли рећи, у сваком погледу.
Значи: то не могу бити странке такве какве су, још мање избори. Али може солидарно решење данашњице пре него што утонемо у дубљи хаос, у коме ће људи напокон научити како треба да се самоорганизују у групама узајамне подршке, али овај пут око безбедности, набавке хране и самопомоћи. Уместо натезања око замрзавања плата и пензија, потребно је да се уведе основни приход свима који имају пријављено боравиште уз истовремено укидање свих плата које држава плаћа. Па нека ради онај ко хоће на свом радном месту, а за остале уредити јавне радове. Основни приход ваља одредити тако да покрива трошкове живота. Приватни сектор да се легализује у целини и обавеже, под претњом драконских казни, на поштовање законске регулативе и исплаћивање запослених најмање у износу основног прихода. Укинути све вишкове и сва потраживања јер и добици и губици треба да се солидарно поделе, а не само да се преносе са једног на други крај друштва и државе. Оштро санкционисати свако неиспуњавање дужности и свако примање и давање мита, и то у року од недељу дана, а не у бесконачним и јаловим судским поступцима.
Иместо живота у државном банкроту, од којега и даље неки паразитски зарађују, требало би озваничити стање, али га и решити тако да преживе и људи и економска супстанца земље, уместо распродаје. Исто тако, ваљало би обавезати странке да устроје своје организације према моделу идеалне интеграције чланства по ставу и способностима. А то није могуће без перспективне равнотеже са интересима. То сам сам пробао, развио и применио такав један модел, али он је кварио рачун страначкој ексклузиви и њиховим, по правилу, дрским и срамно јаловим послушницима. Уосталом, или ћемо се сами радикално обрачунати са собом или ће други још радикалније завршити са нама. Макар још док имамо неке могућности.
