Прочитај ми чланак
(Глас Косова и Метохије)
„Угорча се ад!“, клицала је Црква током богослужења на дан Васкрса, или дан Велигдана, како јужносрбијанци називају Празник над празницима. Ипак, Србији и Србима се на тај празник 2013. угорчао још једном и манастир Дечани. Наравно, реч је о посети председнице шиптарских окупатора, Атифете Јахјага.
Већ годинама многи од верника са Космета избегавају да у овој српској православној светињи, коју посебно воле, прославе своје велике празнике. Постоје два дела историје манастира Дечани: један је од настанка овог манастира до посете америчког политичара, ученика језуитске школе и неоствареног свештеника Џозефа Бајдена, а други део историје Дечана је све оно што се догодило после ове посете.
Тадашњи надлежни епископ Артемије је забранио да се Бајден појави у Дечанима, и та забрана га је много коштала. Синод је стао на страну Бајдена и поништио одлуку свог епископа.
Време је пролазило и зло се разрастало по Цркви на Косову и Метохији. Владика Артемије је од 17. фебруара 2008. забранио да било који представник страних држава које су признале Косово уђе у манастир или цркву на КиМ. у својству званичника своје државе, али се њима баш ишло у српске цркве. Последицу свега знамо: у конструисаном процесу у коме је епископ Артемије уклоњен са КиМ, нико није ни оправдан ни осуђен, али је епископ Артемије уклоњен са Косова и Метохије. Грчки Врховни Суд је поводом истих догађаја утврдио да се ради о верском и политичком прогону, али на то, изгледа, у Србији нико није обратио довољну пажњу.
Срби са КиМ. су од јуна 1999. до овог Васкрса 2013. под континуираним специјалним ратом. НАТО је створио своје агенције, невладине организације, уложио велики новац, врбовао, створио медије на српском које Србима стварају „нову свест“, и све је то давало резултате. Али, све то није могло да уништи Србе. Србе је могло да уништи само оно што би уништило душу српског народа, а душа српског народа је Српска Црква. Она је очувала Србе 500 година, иако су били у турском ропству. Очувала је народ и у аустроугарском ропству. Очувала би их и у НАТО ропству на Косову, до тренутка ослобођења.
Епархија рашко-призренска је била једина институција српског народа на Космету којој ни НАТО, ни шиптарски екстремисти нису могли да прилепе епитет „паралелна“. Зато је требало уништити изнутра. Требало је уклонити онога који не прихвата сарадњу са сепаратистима (Артемија) и поставити онога који прихвата (Теодосија).
Откако је дошло до ове промене, тј. откако је „душа српског народа“ на КиМ. прихватила сарадњу са сепаратистима у обнови цркава и на друге начине, Срби Косметаа су наркотизовани, дезавуисани и погубљени као овце без пастира. Некад је глас епископа Артемија значио тумачење догађаја на Космету које прост народ није разумевао. Овај епископ се чувао између две крајности – изолационизма и марионетства. Тада је и непријатељ ценио Србе и њихову Цркву. Срби су имали циљ и знали пут ка том циљу. НАТО, који је уз помоћ Оливера Ивановића и похрваћеног Србина Пуповца покушао да створи тзв. скупштину Срба колабораната са КиМ. у Грачаници, наишао је на свеопшти народни отпор и косовски „пуповци“ нису успели.
После рушења еп. Артемија, Срби Космета су постали слепци у ноћи који не знају свој пут.
Недавно се догодио протест у Штрпцу који је требало да покаже да Срби одбацују Бриселски договор. Несумњиво је да су сви Срби са југа против њега. О његовим последицама се прича. Сви са ужасом очекују да ће септембра српски школарци да крену по шиптарском школском програму, да ће здравство бити под сепаратистичком капом… али, Срби са југа више немају снаге, немају идеју, немају слогу.
На скупу у Штрпцу против бриселског споразума је било, по слободној процени, 300 до 400 људи, и то је све. Мноштвом застава смо се маскирали како би фотографије сакриле нашу малобројност. Колико су у разбијању народног јединства учествовали црквени великодостојници, питање је о коме би требало да се пише на један објективан начин, али то питање је табу тема у Србији.
На скупу у Штрпцу био је присутан и један свештеник и та појава је код Срба, последњих бораца на југу, изазвала симпатије. Али, када су они који су упућенији додали да је тај исти свештеник пре неколико дана са „министром“ у сепаратистичкој влади Хашима Тачија полагао камен темељац за нови парохијски дом у Урошевцу, свима је пао мрак на очи. Све косовске телевизије, и шиптарске и оне на српском језику, су приказале тај догађај.
«Али добро», мисле Срби, «бар је „у срцу“ овај свештеник – патриота». Његово присутство осликава конфузију у којој се налази српски народ на КиМ. Скуп у Штрпцу није, колико је познато, приказан у медијима „демократске“ Србије.
Јахјага је „прославила“ Васкрс у Дечанима, и протосинђел Сава је прослављао са њом. Овај догађај говори много. Протосинђељ Сава Јањић је већ примао многе и многе сепаратисте, али је једном приликом, што је документовано и на аудио траци, рекао Бљериму Шаљи, да још није време да се појављује заједно са сепаратистима у јавности. На то је шеф сепаратистичке делегације у бечким преговорима о статусу Косова рекао:
„Наравно… моје је да завршим посо’, а не неки публицитет.“
Очигледно је из сусрета са шиптарском сепаратискињом да Сава сматра да је сада време да се појављује са сепаратистима, да је српски народ довољно скуван и да још преостаје да се укаже подршка споразуму Дачић-Тачи овако јавним сусретима где фотографије говоре саме за себе.
Синод и његови представници за сада ћуте о овоме. Њихова вербална осуда издаје потписане у Бриселу је довољно малокрвна да би изазвала озбиљнији народни отпор. Сакривени у преопширним и апстрактним саопштењима, они, наравно, не могу, или не желе, да осуде себе, јер свака осуда протосинђеља Саве Јањића и епископа Теодосија Шибалића подстиче питање: „А, ко је њих поставио да управљају Црквом на Космету, и поред живог косовско-метохијског епископа Артемија?» У њиховом постављању управо је директно учествовала већина данашњих синодалаца уз митрополита Амфилохија и епископа Атанасија Јевтића.
