Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс)
Пилот ЈНА говори о упаду носача авиона у воде СФРЈ, прелетима над старом државом, одбрамбеном прстену Јосипа Броза…
Био је 20. август 1970. топао летњи дан, са нешто облачности над Истром и северним Јадраном али врло јаком сумаглицом. Видљивост је тешко прелазила 2 до 3 километра а тзв. коса видљивост, из ваздуха, била је још лошија.
Чусмо познати фрустрирајући звук телефона линије командовања и узвик „Вихор!“ – сигнал за полетање – говори пилот-мајор Суад Хамзић о сусрету са америчком Шестом флотом.
„Фјака и ја потрчасмо ка авионима, МиГ-овима 21Р (Л-14и). Он ускочи у онај ближи хангару у чијој смо хладовини седели у приправности а ја у следећи. Покренусмо моторе. Јавих спремност и изрулавање при чему Фјака изрула први да, пошто скрећемо удесно, мој авион не би дувао издувне гасове у његов при енергичном изрулавању. Изађосмо на писту на којој ја узех место пратиоца јер ко је вођа а ко пратиоц у нашем пару то није имало баш никаквог значаја. Ја сам одржавао везу само зато што је у плану приправности писало Хамзић – Лелас а не обрнуто“, прича Хамзић, који у исповести за блог Тангосиx.рс говори о догодовштинама на небу Југославије!
Суад Хамзић рођен је 16. јула 1945. године у Сарајеву, завршио је чувену гимназију у Мостару а затим је у јесен 1963. примљен у Ваздухопловну војну академију. Прво постављење након академије било му је у 352. иае. Летео је Тандерџете, Сејброве и све верзије авиона МиГ-21 које је ЈНА имала у наоружању. Завршио је Командно штабну академију РВ и ПВО и 1977. године послат је у Велику Британију где је годину дана касније завршио РАФ Стаф Колеџ.
У септембру 1980. године упућен је у Сједињене Америчке Државе ради евалуације авиона Ф-5, тачније верзије Ф-5Ф и Ф-5Е, као и прототипа извиђачке верзије – РФ-5Е. Од септембра 1986. до до септембра 1990. године вршио је дужност војног изасланика оружаних снага СФРЈ у Турској. У пензију је отишао 1993. године.
Полетесмо и чим се пријависмо на канал навођења ОЗН (официра за навођење) са радарске станице Монте Копе лоциране на најјужнијем рту Истре он нас одмах усмери ка западу у правцу Бриона. Обавести нас да је циљ на врло малој висини, да је спор, да га повремено губи са екрана. Могуће да је хеликоптер али на десетак – дванаест километара северозападно од Бриона. Преблизу!
Задржасмо висину испод 200 метара а на фрекванцији навођења чусмо и „ауторитативни“ глас ВОН-а ( ваздухопловног официра за навођење авијације) са ОЦ (Оперативног Центра) Бриони који нас обавести да нас и они прате. И да нисмо знали ко је тамо дежурни ВОН препознали би глас нашег класића Стевановић Радисава – Кресте:
„Дај се Ти побрини да нас ти, тамо твоји, не оплету, идемо преко тебе“, јавих намеру и наш правац лета који нас је баш преко Бриона изводио најкраћим правцем ка циљу а знао сам да они „тамо“ имају лаку противавионску артиљерију и ракете „Стрела-2М“ којим би нама у ниском лету могли загорчати живот.
„Не брините, под мојом су контролом. Само напред!“, утјеши нас Креста.
У смакнутом, да не кажем парадном, поретку прелетесмо ниско изнад тзв. „фора“ (старе тврђаве) на врху главног острва на којем се налазио ОЦ, осматрачи и неки елементи ниске ПВО. Двадесетак секунди касније прелетесмо и острво Ванга на којем је била резиденција Председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, а Стари вероватно на оближњој плажи.
Прелетевши Вангу продужисмо у модро-сиву масу без хоризонта познату пилотима који су летели над морем у јакој сумаглици. Мало повећах одстојање од вође да бих боље могао осматрати ваздушни простор и морску површину а повремено погледом прелетети преко инструмент табле ради контроле положаја авиона у простору јер да се мој Фјака заборави и крене у море не бих био ни први ни последњи пратилац који је свог вођу верно пратио у морске таласе.
Осматрамо. Фјака преводи авион из једног у други благи нагиб да би скретањем авиона избегао могућност да у хоризонталном лету, при слабој видљивости, прелетимо циљ не видеши га јер смо га покрили носом авиона. Ништа. Само море и сивило јаке сумаглице. Одједном, десетак степени улево од нашег правца лета, угледах елегантно издужену силуету типичну за војне бродове:
„Ево га, напред, лево, 2 км“, скоро викнух у радио-везу.
Фјака поведе свој авион улево па исправи и крену у благо снижавање угледа што и ја али овога пута још целу „свиту“, флотни састав који као да изрони из сумаглице. Паралелно са првим којег сам угледао пловио је још један идентичан брод, непун километар иза њих грдосија, носач авиона, а иза њега, на истом остојању и растојању још два брода исте категорије у његовој пратњи. Заједно су чинили збијену правоугаону формацију дугу око 1500 , широку 500 метара а онда у оси иза носача угледах ниску тамну силуету подморнице у површинској вожњи.
Фјака мирно продужи лет на висини од око 100 метара право уздуж палубе носача авиона, а ја у пратњи у затеченом поретку. Мало али довољно сам могао видети да, надлечући амерички ударни поморски састав 6. Флоте, одмах јавим:
„Носач авиона у пратњи четири фрегате и једне подморнице“. Настаде тајац а онда глас дежурног ОЦ Команде 5.ВаК:
“ Видра 12, јесте ли сигурни ?“
“ Сигуран сам!“, одговорих кратко.
“ Проверите то још једном“, чух наређење.
“ Видра 12, разумео“
Фјака крену у логичан маневар удесно, ка обали Истре, нагибом од 45 степени и изашавши у супротан курс, над копном одлетесмо око два минута. По прелету места Водњан огласи се ВОН са Монте Копе управо у моменту када је Фјака уводио у нагиб ради десног заокрета који че нас поново довести на исту позицију са које смо и први пута наишли на циљ. Јави се и Креста са ОЦ Бриона:
„Слободан прелет истим правцем.“, и тоном за који смо били сигурни како га протумачити (да не кажем зајебанције) додаде:
„Немо’ да бринете, ту сам ЈА „
Прелетесмо „фор“ на око 30 метара па у снижавању продужисмо лет право преко острва Ванга које прелетесмо на истој висини. Стари (Ттито) је вероватно још увек био на својој плажи ако му нису другачије наредили и склонили га у неко од давно припремљених склоништа.
Знао сам од раније да морнарица будно, чак нервозно, чува Тита и његову свиту на Брионима али да око тог острвља има толико малих брзих патролних, торпедних и ракетних бродова открих у том прелету. Никада пре, а нити касније, нисам видео толико њих на тако малом простору. Видех и импресиван маневар када ти мали брзи бродови плове чело у чело један другоме а онда, на само педесетак метара пре судара, скрене сваки на супротну страну, мимоиђу се и одмах потом уплове у пјенушави траг оног насупротног међусобно се удаљавајучи.
Мој вођа продужи ка северозападу понављајучи маневар који ће нас извести на исту позицију на којој смо надлетели уљезе. Прелетевши Вангу укључио сам штоперицу и држао је на оку ради што тачнијег одређивања позиције полазечи од норме да са 900 км/час прелазимо око 15 километара у минути. И некако пред истек пуног минута поново угледасмо већ нам познати састав 4 + 1 + 1. Шест пловних објеката 6. Флоте .
Фјака онако „фјакасто“, успорено, лагано преведе авион у благо понирање, дотјеравши правац у осу носача авиона усмери нас право преко његове палубе коју прелетесмо на 20-ак метара некако у висини антена и врха командног моста на којем видех крупно исписан број 68. Видех неколико авиона на његовој палуби, и подморницу иза њега. Али ништа више.
Јавих се, потврдих мој извештај од пре 4 – 5 минута и допуних га податком да НА носи број 68. Јави се дежурни са ОЦ 5.ВаК и и нареди да узмемо курс 090, право на исток. Ка Кварнерском заливу. Прелет је потрајао десетак секунди. Прекратко да бих више видео или уживао у слици коју никада није видео ни један југословенски пилот пре нас а, искрено, и нисам се баш угодно осећао поновно надлечући носач авиона и флотни састав супериорне државе која сваки свој поступак баш и не мора правдати.
Посебно не у ситуацијама када су њени војници, средства или интереси потенцијално угрожени. Али те 1970-те смо били популарни на Западу, скоро миљеници им, јер смо пре тачно две године нашем источном блоковском суседу, оном Варшавском, дали лекцију о бескомпромисности и одлучности у одбрани суверенитета Југославије.
Амери нису били нервозни због нашег реаговања јер су наше линије командовања и нас, вероватно, прислушкивали и претпостављали да ће их надлетети пар поручника, јунаца усијаних глава, али дисциплинованих професионалаца. Заправо суштина неспоразума је била у томе што смо ми под суверенум морским простором и ваздушним простором изнад њега подразумевали 12 наутичких миљан (22 км) а они 6 НМ (11 км).
Дакле и ми и они смо били у праву. Зависно од тачке гледишта и схватања одредби Међународног поморског Права.
Како год, заузесмо курс ка истоку и само 5 минута касније нађосмо се над Кварнерским заливом окупаним сунцем и одличном видљивошћу. Тамо, по наређењу, извршисмо контролу поморског саобраћаја али сем десетак бродова који су чекали на ред за упловљење и истовар терета у луци Ријека нисмо видели ништа. Схвативши да смо заправо само били склоњени у наше неспорне територијалне воде, потрошисмо вишак горива и вративши се ка Пули слетесмо.
Лично сам био помало разочаран јер сам се понадао да ћемо Амере испратити до Отранта, до излазно/улазних врата Јадрана у којем, тада сам био уверен, они немају шта да траже. А они, Амери, су били три дана у посети пријатељима Италијанима, њиховим војно-политичким савезницима, чланици НАТО-а, у луци Трст. Свака италијанска продавачица љубави из Ломбардије а и многе наше из западних нам република су знале за посету бродова 6. АФ са преко 10.000 морнара, потенцијалних муштерија али то нису знали наши обавештајци. А Тито је био на Брионима. Сутрадан 21. августа 1970. смењена су два пуковника ЈНА, један морнарички, један ваздухопловни, начелници одговорних обавештајних органа.
А тај дан сам ја пеглао ваздух негде над облачним небом западног дела домовине и њене акваторије.
