Прочитај ми чланак
(Танјуг)
Ахмад Камил бин Џафар, бивши генерални секретар Министарства спољних послова Малезије, у својим мемоарима признао да су ратни председник БиХ Алија Изетбеговић и тадашњи високи функционер Харис Силајџић тражији од Малезије помоћ у наоружавању муслимана током протеклог рата у БиХ и да је та држава кршила ембарго УН да би им помогла.
Помоћ коју је БиХ добила од Малезије, али и других земаља контакт групе, била је од суштинског значаја за тадашњу армију РБиХ да се коначно супротстави Србима, а Џафар је уверен да је то муслиманској страни дало бар минималне могућности да изгради своју позицију у преговорима који су на крају довели до мирног решења.
У делу мемомара под називом „Кршење ембарга: Зашто је Малезија организовала војну помоћ Босни“, који објављује малезијске дневни лист „Неw Страитс Тимес“, Бин Џафар наводи да је малезијско ангажовање било засновано на поштовању правде и суверенитета младе, нове нације, а не на верским принципима, како би многи помислили.
„Сећам се да ме премијер позвао 1992. године на састанак, где ми је саопштио да Малезија мора брзо да помогне Босанцима“, пише Џафар.
„Када сам се сусрео с премијером Харисом Силајџићем и председником Алијом Изетбеговићем на једном од састанака контакт групе Организације исламске конференције (данас је то Организација исламске сарадње) они су ме замолили за помоћ, било у новцу или другој материјалној помоћи, те су ме питали да ли Малезија може да убеди и друге муслиманске земље да помогну“, пише Џафар, пренели су бањалучки медији.
Након тога разговарао је с малезијским премијером о новом развоју догађаја, премијер је дао безрезервну подршку, а убрзо потом су кренули са применом плана.
„Наша прва испорука лаког наоружања држана је скоро седам дана на Кипру. Било је то јули – август 1993. године, а то задржавање је изазвало узнемиреност међу нама. Коначно, испорука је доспела до Истанбула“, присећа се Џафар. Иронично додаје да није био квалификован за шверц наоружања, али да је и то постало саставни дио његових бројних одговорности у Генералном секретаријату Министарства спољних послова.
Сарајево је први пут посетио негде на самом почетку рата.
„Тада сам се сусрео са Силајџићем, где смо дискутовали о даљој материјалној подршци, као и начину да у све то укључимо што више земаља Организације исламске конференције. Како су сукоби у међувремену ескалирали, постао сам готово бесан на контакт групу Организације исламске конференције“, пише Џафар.
Негде у јулу 1995. године ОИЦ је коначно објавио да више не признаје ембарго УН на наоружање.
На састанку у Женеви они су ембарго прогласили неважећим и сви су били спремни да одмах пошаљу војну помоћ у БиХ.
„Аналитичари су у то време постали свесни наше значајне војне помоћи БиХ. Верујемо да су наше акције имале утицаја и да су покренуле дешавања на терену, јер је већ у септембру 1995. године инициран састанак с циљем проналажења решења за окончање рата. То су уједно биле и прве основе мировних преговора“, пише Џафар
