Прочитај ми чланак

Жељко Цвијановић: Потписали су …

0

Zeljko Cvijanovic(Нови Стандард)

Данас се види слика европске Србије – мала као Црна Гора, растурена као Босна, немоћна као Македонија, вазална као Хрватска.

1.

Потписали су. Да је то могуће, знало се, тек верујући да постоји начин и тражећи путеве да се то ипак не догоди. Оно што се, међутим, није знало – бар ја нисам – како ће то урадити, наиме, која је то политичка или било која друга какулација која неког може да наведе да потпише тако нешто. После тог потписа, Србија има неки проблем мање? Или наду више? Прокопан неки уски путељак да се извуче? Новог пријатеља? Некоме од потписника каријера ће кренути узлазном линијом? Неко ће га волети више? Ништа од тога! Косово је дато за ништа, и то ће остати тако. За ништа.

Па ипак, на питање како ће то да ураде бољи одговор од Дачића и Вучића дала је Весна Пешић. У четвртак увече, у емисији на РТС, Живојин Ракочевић – за ову прилику довољно је рећи човек из Грачанице – покушао је Пешићевој да објасни шта значи изручити сопствени народ Албанцима, како изгледа живот у гету, како се Срби лече у болницама у којима нема газе и медицинског раствора и како се целе породице после споразума са Тачијем спремају на одлазак с Косова. „Србија мора напред“, објаснила му је Пешићева своје вис маиор разлоге, успут га ословљавајући са „Живораде, Жико“ и питајући се наглас зашто би она њему уопште веровала. И заиста, зашто би веровала једна Весна Пешић једном Србину са Косова коме ни име не може да запамти, и који јој ту помиње некакве газе и медицинске растворе, не капирајући шта значи кад му она лепо српски каже да „Србија мора напред“. Колико је дакле потребно немати елементарне емпатије да би се пронашао раисон д’ęтре, толико је дакле могуће пронаћи разлога за овај потпис. Дакле, Србија, Живораде, Жико, мора напред, Србија мора на кратки еспресо у „Цветић“, а што се тиче гета, медицинског раствора и газе, схит хаппенс, више среће други пут. И не зови нас више одоздо, ми смо отишли напред.

2.

Потписали су. И Србија је кренула напред. Рецимо да смо, како је то ономад предлагао Горан Питић, „ампутирали болесно (косовско) ткиво“, од једнако болесног бунцања Живојина Ракочевића и да смо срећу и будућност отету од косовских Срба поделили између себе на равне части. Хоће ли нам то среће бити довољно да зауставимо одлазак Војводине? Хоће ли нам то што се са непријатељем нисмо борили на вратима олакшати да бранимо купатило, дневну собу и дечју собу, кад почну да буше по њима? Или ћемо ту Живојинову срећу да конвертујемо за много кратких еспреса у „Цветићу“.

Наравно, гвоздена логика ампутацје нашег реформског министра налаже да с тим није готово. Јер западна формула онога што они зову Западним Балканом налаже једну врсту баланса снага и, знајући ту формулу, за бојати се да ће ампутација још бити, да Косово неће бити довољно. А како би и било, кад у тој визији српске европске будућности Србија мора да испуни четири неизговорена европска страндарда – бити мала као Црна Гора, растурена као Босна, немоћна као Македонија, вазална као Хрватска. Само таква Србија, према страним креаторима њене европске будућности, значиће мир и равнотежу у региону, само таквој ће моћи да се верује, само таква имаће своју европску будућност. Ако вам још увек Србија изгледа да није испунила своја четири европска стандарда, то само значи да је за разлику коју они чине далеко од Европе. Отуда, само онај ко Србију буде разваљивао довољно брзо, колико треба темељно, и колико се мора неповратно, само ће тај овај брод држати на европском путу. Онај ко под њу постави већу бомбу биће већи Европљанин. Кандидата, не фали, каже потпис под споразум о добросуседским односима са Косовом.

3.

Потписали су. У новијој историји била је Србија и у тежем и у безнаднијем стању. Можда је била и пониженија, али никад није била натерана да толико учествује у свом понижењу. То самопонижење највише се огледа у томе што су Србију понизиле западне силе, али то лице понижења пред нашим очима данас није њихово. То лице данас међу нама није лице Хитлера, није чак ни Павелића. Питајте данас било ког Србина који верује да се Дачићевим потписом опасно примакао крају света ко му је за то највише крив, и он ће вам изговорити српско име. Питајте био ког Србина који данас верује како је ово нови почетак ко му је највише крив што одавно није у Еврпској Унији, па и он ће вам изговорити српско име. Нама данас наши непријатељи нису низашта криви, толико смо криви једни другима, без способности да се ујединимо чак пред чињеницом да нас везује и наше заједничко пропадање, које се овим потписом претворило у слободни пад.

И отуда, када се једном прене, када једном постане свесна тог пада, чак ни тада Србија се неће ослобађати јер овде никоме нису криви ни Вашингтон ни Берлин, овде само ретки добацују до Загреба и Ватикана, овде је свима за све највећи кривац Србин. Тако је и данас, после Дачићевог потписа, и тако ће остати после сваког нашег потписа. Остајемо у мраку сањајући буђење и страхујући да ћемо се једног дана пробудити само због тога да би ударили једни на друге. Знам за озбиљне људе – и ниједан од њих није наш – који верују да ће српско питање на Балкану бити решено грађанским ратом. И који раде на томе.

4.

Потписали су. Понижење Косова можда би се дало поредити са понижењем Чехословачке после Судетске кризе 1938. године. Са једном великом разликом: што је Едвард Бенеш, остављен од свих, поклекнуо пред Хитлеровим ултиматумом, примио понижење на себе и није Чесима и Словацима причао о новом почетку, о томе како ће без Судетске области земља кренути напред, о томе како ће Немачка инвестирати у посусталу Чешку привреду и како би Чешка цркла од глади да је Немачка није окупирала. Чеси и Словаци су знали ко их је окупирао, знали су ко им је дужан, и знали су од кога треба да се ослободе. Срби то данас не знају, и отуда ка свом ослобођењу нису направили ни тај неопходни први корак.

5.

Потписали су. Али дубина тог понижења и тог самопонижења на крају, јесте и мера пређеног пута до слободе. Да бисмо поставили ту једначину, замислимо тај процес овако. Представимо дубоки српски пад уласком у један дугачки мрачни тунел. Замислимо да је са друге стране тунела наш концепт ослобађања, са једном озбиљно осмишљеном алтернатвном политиком и њеним оперативном ресурсима. И замислимо да тренутак слободе долази онда када се у мраку тунела сретну то понижење које је пошло с једне стране и тај концепт ослобађања који је пошао с друге. Наравно, што тај концепт ослобађања брже продире кроз тунел, раздаљина од понижења се скраћује и пут до слободе се убрзава. Али убрзава се и што брже понире понижење. Елем, најбржи пут до слободе јесте онај у коме и понижење и концепт ослобађања имају максималне брзине.

Српски проблем отуда се не састоји у брзини и дубини понижења, већ отуда што тај неопходни концепт ослобођења није ни закорачио у тунел са друге стране. Али ослобођење ће доћи чак и ако нико не закорачи са тим концептом, чак и ако се уопште не појави. Отуда се наше време живота без слободе скраћује брзином понижења коме смо изложени. И то је његова добра страна. Неко на понижење реагује одмах, неко реагује касније, неко прекасно, али свако једном реагује, па макар онда кад би свако други одавно реаговао. Јер понижење није нешто што се догоди, па престане. Оно, што даље иде, то више иште.

Отуда на овом месту данас не постављам питање зашто нас наша недорасла власт толико понижава, испуњавајући стране налоге и уверавајући нас да је то наш нови почетак. Овде постављам питање где смо ми, који смо одавно морали да кренемо са друге стране тунела. Овде постављам питање да ли смо ми са ове стране мање издали Косово од бројних српских влада, од којих већ деценијама ниједна није својим наследницима оставила више Косова него што га је добила од претходне. Отуда питам – и себе и вас – да ли би данас на улици било народа да смо за све ове године направили неку алтернативу? Да смо тај народ убедили да знамо шта би са Србијом, са њеном привредом, спољном политиком, културом.

Овај потпис јесте слом власти, али Дачићев рафал, док је себи пуцао у чело, толико је био широк да је побио и све нас. Он боље није ни намеравао, а ми боље нисмо ни заслужили.

5.

Потписали су. Тај Дачићев рафални потпис толико је био широк, толико напуњен сачмом, да никог није промашио. Мисли ли Дачић да ће после њега на власти живети као најмлађи царев син, дуго и срећно и да ће имати много (политичке) деце? Мисли ли Вучић, данас толико обожаван, да су на месту његових страних ПР саветника толики генијалци кад су му навукли на леђа толико обожавалаца? Зна ли он да је то с њим и народом други уговор са ђаволом који потписује за кратко време, и да је тим другим уговором купио љубав света који му даје своје косовско ћутање у замену за кору европског хлеба. Нека мисли о томе шта ће тај свет, који данас његово име извикује као име своје наде у хлеб, о њему извикивати кад за шест месеци, као што и он и ја знамо, тог хлеба не буде. Или Тома, у кога се понеко још нада како ће рећи „не дам“, кад сви ми који смо га заокружили против Бориса схватимо да је Тома, стари преварант који може да се носи са свима, био кадар да превари једино нас. И Коштуница, који је одбио да стане на чело фронта за одбрану државе, када схвати да је, бежећи од власти према утицају, веровао да утиче на Вучића, а заправо је утицао да остану код куће само на оне који би се борили. Или Ђилас, коме се остварује сан да ће после Косова цела српска политика да се бави само водоводима и обдаништима, где он конкуренте туче, и амбицијом, и талентом, и искуством. Или ми, који смо се као бунили, више плашећи пристојан свет него нудећи алтернативе.

Ово је крај за све нас, ново рођење можда ће чекати онога који то за почетак схвати. Странци данас трљају руке, уверени да је са Косовом готово и да је Србија закорачила у простор постполитике, блаженог стања болесника у терминалном стању. Али нешто ми говори да се Србији у стању постполитике радују и неки клинци, осећајући колико то може да буде динамично стање. Јер за бављење постполитиком нису потребна нека специјална знања, чак су штетна. Довољно је знати чиме се клин избија. А клинци то знају.