Прочитај ми чланак

Жељко Цвијановић: Патриoтизам Соње Лихт

0

kol16043a

(Нови Стандард)

Слагали се с њом или не, председници Фонда за политичку изузетност Соњи Лихт, бар по два важна момента, припада посебно место на политичком крилу српске НВО сцене. Са једне стране, њен јавни дискурс политички и аксиолошки довољно је отворен да дебату о њеним ставовима чини могућом. То је, наравно, у мору затвореног ауторитарног јавног дискурса тзв. „Друге Србије“ чини особеном фигуром. Са друге стране, та њена издвојеност бар делимично објашњива је једном другом. Наиме, она је од ретких са тог политичког пола ко у породичној и политичкој генези из једнопартијског система не вуче корене из титоистичких структура, већ са либералног пола дисидентске сцене. Очишћен од јакобинског погледа на свет – толико прирођеног „Другој Србији“, где не функционише као инцидентно искључивање Другог, већ као иманентан принципу ауторитаризма, којим се укида свака могућност дијалога – њен наступ отуда омогућује дебату.

Ту дебату, међутим, у наступу Соње Лихт у понедељак на Телевизији Б92 могућом је чинило још нешто. Наиме, не памти се да су икад пре теме, аргументи и закључци некога из „Друге Србије“ били толико слични онима са евроскептичног политичког пола – наравно, са дијаметралним аксиолошким и идеолошким предзнаком – да је већ то било довољно да се успостави она Трубецкојева „основа поређења“, темељ сваког сучељавања мишљења, посебно између два политичка пола у Србији међу којима никаквог дијалога годинама већ нити има нити га може бити.

Лихтова је, дакле, показала незадовољство српским елитама, једнако као што су њима незадовољни противници „безалтернативног пута“; говорила је о геополитичком преломном тренутку косовских преговора, исто што мисли и већина њених противника; затим о „консензусу“ политичких снага, речи која би, да није Коштунице, била заборављена у српском политичком језику; говорила је чак и о издаји, проскрибованом политичком појму од чијег дефинисања се „Друга Србија“ већ годинама склања.

Рекавши да је „врло незадовољна“ и европском страном „која је водила преговоре“ о Косову, Лихтова прави музику за уши сваког ЕУскептика: „Није моја опсесија да будемо чланица ЕУ пошто-пото. Жеља ми је да функционишемо у организованијем систему него данас“. Тешко је супротставити се и томе, али хајде да видимо шта је за њу пут до „организованијег система“. Управо због тога, она преговоре о Косову и Метохији види као „више од преговора Београда са Приштином“. (Ни ту се нема шта замерити!) Ти преговори за њу су „слика тога како ће се преломити наш однос са светом“. (Ни ту!) „У ову тачку ужижило се све оно што се догађало последњих 20 година. Можемо сматрати то неправедним или погрешним, али то је чињеница“.(Још увек јашемо заједно!) Другим речима, ти преговори су за Соњу Лихт „тренутак у коме треба да се одлучи хоће ли Балкан кренути ка Европи, хоћемо ли постати део света или ћемо остати на маргини, периферија периферије“. (И то је већ тачка разлаза!)

На западу по сваку цену

Наравно, Соња Лихт разуме не само то да су веома мале шансе да Србија добије датум за преговоре са ЕУ већ и шта су могуће далекосежне импликације тога. Отуда, она подсећа да није најважније да Србија постане члан ЕУ, схватајући да би земља пред тим сазнањем могла да промени своју прозападну геополитичку парадигму, и прелази на резервну позицију. Та позиција очитоваће се у наставку српског присуства у западној сфери интереса по сваку цену. Зашто?

Зато што је, каже Лихтова, путујући по Србији, увидела да у земљи „нема привредне активности“, да су улице и кафићи пуни младих који немају посао. „Србији треба развој, Србија мора напред, а ако не, ја се бојим да се ми играмо сопственом судбином“, каже Лихтова и закључује: „То је део преговора (о Косову; прим. аут.), то није питање једног дела територије, него опстанка Србије“.

Другим речима, чак и ако у догледно време не уђе у ЕУ, према Лихтовој, Србија ће, остајући у западној геополитичкој парадигми, остати на страни модернизације и развоја. А за тако нешто вреди жртвовати Косово – додуше Лихтова то нигде експлицитно не каже, али успех косовских преговора, на којима ће се Србија одрећи права на покрајину, она везује за опстанак Србије.

Медијски наметнут опозит губитак/Косово – добитак/ЕУ, ако је то икада и био, постао је сасвим неодржив избијањем западне економске кризе. За 13 година приближавања ЕУ, Србија је остала без великог дела своје привреде, док је други део потпуно урушен. После 13 година приближавања ЕУ, Србија не може да се приближи чак ни нивоу индустријске производње Милошевићеве Србије из 1998, после шест година санкција. После 13 година приближавања ЕУ, Србија је деиндустријализована, остајући без стотина хиљада радних места. После 13 година приближавања ЕУ, Србија је високозадужена земља са перспективом банкрота и губитка преосталих привредних и природних ресурса. Али хајде да будемо галантни и да се за ову прилику сложимо да се ништа од тога није догодило због нашег приближавања ЕУ, већ да су криви српски политичари и олигарси, како то воле да тврде економски експерти „Друге Србије“.

Међутим, инсистирање Србије на западној геополитичкој парадигми зацело је спречило озбиљнији улазак, рецимо, кинеског капитала, најслободнијег за инвестиције и политички најјефтинијег новца на свету. Исто то довело је (за сада) до одлагања почетка градње Јужног тока, највеће инвестиције у Србију, мерено деценијама уназад. Западне инвестиције у Србију још од времена после Коштуничине владе не прелазе неколико стотина милиона евра годишње, и то у земљи којој за озбиљнији раст нису довољне ни четири милијарде. Не постоје процене озбиљних економиста да би те инвестиције на било који начин могле да порасту у наредних неколико година. Тога су свесне и западне земље, па последњих година заустављање Србије у својој геополиитчкој парадигми, осим претњама и уценама, ојачавају инвестицијама и кредитима усмереним из источних земаља попут Азербејџана, Турске и Саудијске Арабије, новцем који свакако није довољан за оно што Лихтова зове развојем.

twins
ИПА раст за ИПА људе 

Истовремено, већ је сасвим могуће израчунати колико је примена ССП на годишњем нивоу коштала Србију и да ће њену пољопривреду у перспективи коштати потпуног уништења. Само тај новац вишеструко надмашује годишње приливе из ЕУ. Наиме, Србија користи ИПА фондове из ЕУ, који у обећањима износе 200 милиона, а у просечној реализацији 116 милиона евра годишње, са тенденцијом даљег смањења, будући да је буџет ЕУ за период 2014-2020. због кризе смањен. Елем, не би било тешко израчунати колико је Србију коштао сваки евро из ЕУ, као што не би било тешко израчунати колико су, рецимо, пута широко промовисане немачке (неповратне) донације Србији мање од количине новца који су немачка привреда и банке извукли из земље за тај период. Када би се тој цифри додао обрачун колико је сваки евро који је ушао из ЕУ политички блокирао новца који због притиска и уцена са Запада није ушао у Србију из Русије, Кине и осталих земаља са убрзаним развојем, вероватно бисмо дошли до закључка да Србија није у историји учествовала у скупљем и неиплативијем пројекту од уласка у ЕУ. А то ће рећи да ЕУ у Србији не производи раст, већ сасвим супротне трендове, чије билансе је могуће појмити простим увидом у данашње стање српске привреде и финансија.

Отуда косовски преговори заиста одлучују о томе, како каже Лихтова, „хоћемо ли постати део света или ћемо остати на маргини, периферија периферије“. Само што нам је улога периферије намењена ако предамо Косово и останемо унутар западне геополитичке парадигме, где нам се у најбољем случају смеши судбина Бугарске и Румуније.

Осим ако ја не грешим. А грешка је могућа на овом месту. Хајде дакле да видимо како је Србија трошила новац из Брисела који јој је стизао кроз ИПА фондове. Тај новац – чак 45 одсто – отишао је институцијама које у Србији контролише ЕУ, где је појединачно највише добила Канцеларија за европске интеграције, коју су водили дакле плаћени ЕУ лобисти Милица Делевић а сад Милан Пајовић – чак 11 милиона евра. Невладине организације добиле су само за годину дана око два милиона, стипендисти у области европских интеграција (некад се та наука звала ОНО и ДСЗ) око 2,5 милиона евра, колико и медији који који подржавају европске интеграције. (Соња Лихт би вероватно била изненађена што „Нови Стандард“, као евроскептичан медиј, није међу њима, што говори да или ЕУ дискриминише неке медије у Србији или да има медије клијенте, или како би то Американци и Руси рекли, медије „агенте“. Да ли од тих медија, и од те Милице Делевић, и од тог Милана Пајевића, и од те, на крају, Соње Лихт онда можемо да очекујемо да штите јавни интерес или да штите интерес ЕУ?)

То ће рећи да ЕУ ипак постиже неки раст у Србији, а то је раст активности и прихода Соње Лихт, Милице Делевић, Милана Пајовића, Верана Матића и света сличног њима. Наравно, кад би у углу екрана на наступу Соње Лихт на Б92 стајало да је тај наступ омогућен из ИПА фондова ЕУ, како би тада звучала теза о томе да је жртва Косова за ЕУ оправдана јер значи модернизацију и развој? Једноставно, тада би сваки полугладни Србин који се није домогао ИПА фондова, слуђан од информација којима га засипају медији, лакше могао да постави питање да ли се тај раст заправо односи на њега или на Соњу Лихт.

Али немам намеру да моралишем, овде је много занимљивији идеолошки аспект онога о чему говори Соња Лихт. Ако чланство Србије у ЕУ или њено присуство у тој геополитичкој парадигми, као што смо се уверили, не подразумева привредни и друштвени раст, тада је неодржив идеолошки опозит о жртви/Косову за коју се добија корист/ЕУ. ЕУ је Србији произвела економску штету и тек ће да је произведе. Отуда би, ако нам је већ до идеолошких опозита, Косово могло да буде жртва, за коју бисмо, рецимио, били ослобођени датума и ССП, што би за Србију били шанса и добит, али би такви контраопозити, који бар логички стоје, и за мене били превише.

ЕУ за уређење 

Отуда Запад ни код своје куће, а посебно не на својој српској периферији, више не подразумева развој и модернизацију, и то би Соња Лихт морала да зна, бар колико и Збигњев Бжежински, који у својој последњој књизи говори о америчком технолошком заостајању, које сматра великим проблемом своје земље. Наравно, развој а приори није ни Исток, развој пре свега подразумева уређење институционалних односа у земљи.

То мисли и Соња Лихт, али авај, она и њени истомишљеници, као главни мотив за наставак приближавања Србије ЕУ, виде њену неспособност да сама без ЕУ уреди државу, по чему је Србија, кажу, далеко од тога да буде Швајцарска или Норвешка. Тај аргумент личи на онај који користе овдашњи економски неолиберали када се залажу за апсолутну приватизацију свих јавних компанија. Наиме, кажу они, све док странци не купе, рецимо, српски водовод, он ће наставити да производи губитке. На линији апсурда, тај аргумент раван је ономе који бисмо могли да дамо пријатељу који, рецимо, нема среће са женама. Зашто би било шта мењао у свом наступу и доживљају жена, кад је много лакше да постане геј, то би било толико функционалано, фенси, европски и политички коректно.

Наравно, такав аргумент Лихтове има и нечега од оне титоистичког обрасца, где је све што не ваља толико наше, српско, док је све што ваља или страно, или хрватско, или словеначко, или бар југословенско. Тамо где смо ми само је невоља, тамо где су други обавезно је решење, било да је то покојна Југославија или ЕУ, свеједно.

Наравно, без амбиције да амнестирам крупне српске историјске грешке, држим да су на историјске ломаче на којима је Србија горела своје цепанице бацале и бацају управо оне земље које данас, према Соњи Лихт, за Србију значе благостање, раст, и напредак, чак несразмерно више него оне са супротне стране, са којима она не види будућност Србије. Наравно, нису српске невоље искључиво стране, мада нису ни искључиво наше, уосталом да ли је једном – хајде да се задржим само на последњој деценији – Србија била дестабилизована од својих западних пријатеља и да ли јој се то десило иједном од њених источних „непријатеља“. Наравно, овде нико не заговара политику изолационизма, па ни према западним земљама, већ само јасну артикулацију српских интереса. Да се разумемо, они, посебно сад, не могу бити реализовани у целини, па тако није потребно због њих ићи у убилачке ратове и главом кроз зид, али тешко је објаснити да је у српском интересу да одустане од сваког српског интереса, посебно од сопствене државе. Тешко је зато објаснити како је то могуће, како нам Соња Лихт саветује, да на Косову „изгубимо, а опет добијемо“, осим ако не мисли да ћемо добити самим тим што ћемо изгубити.

Дефиниција издаје 

Отуда се са Соњом Лихт лако сложити у томе да је Србија „сиромашна мала земља која нема одговорну политичку елиту, ни интелектуалну, ни економску“. Али хајде да видимо мислимо ли на исто. Она каже: „Ми смо земља у којој грађани не поштују елиту, а и како би. Кад се појави неко ко се покаже мало другачији, бива повучен доле за ноге, јер ‘ајде да будемо сви једнаки“. Ако сам успео добро да разумем, није, према Соњи Лихт, проблем у елити самој, колико у односу грађана према њој, који ваљда лабави чврстину карактера елите да делује у корист бесловесних грађана упркос њиховој тупавој вољи. Такав закључак намеће се из њене тезе како Тадићева власт није успела да нормализује односе са Косовом зато што су је грађани и ваљда део неке „антиелите“ проглашавали „издајицама“. Тврдећи да термин издајник не везује за Косово, она ствара простор за закључак да на Косову данас и није могуће бити издајник. А где јесте? „Издајници су они“, каже Лихтова, „које баш брига да ли млади паметни одлазе, да ли Србија пропада, који се бусају у груди, али ретко обилазе по Србији, који своју децу шаљу у иностранство на студије, који сматрају да треба мање улагати у школство. Термин издаја је превише злоупотребљаван, али њима није стало до добробити Србије“.

Наравно, колико год била селетивна, тешко је не сложити се са сваком појединачном тврдњом из дефиниције Лихтове. Да, јесте издајник онај кога баш брига за то што млади одлазе из земље; да, јесте издајник онај који не мари што Србија пропада; да, јесте издајник онај ко је мање улагао у школство. Али зар, према таквој дефиницији Соње Лихт, није издајник (и) онај кога она покушава да одбрани од те етикете? Зар нису људи одлазили из Србије и за Тадићеве власти? Зар су он и његови људи изгледали као неко кога је брига за Србију? Нису ли баш они смањили улагања у школство? Ко је, ако не они, притом тако темељно опјачкао Србију да ће јој требати деценије да надокнати тај губитак, што се, претпостављам, према строгим критеријумима Соње Лихт, не убраја у чинове високог патриотског саможртвовања.

Али овде је реч о нечем другом. Ако је немогуће да будемо издајници на Косову, ма шта с њим урадили, а можемо ако мање улажемо у школство, да ли то значи да деца на Косову нису једнако вредна као она у Србији? Не бих, ипак, оптуживао Соњу Лихт за ту врсту регионалног расизма. Ради се о њеном јасном сугерисању шта је патриотизам у Србији: то је када предате Косово (тамо је ионако немогуће бити издајник), а онда уложите више пара у школство. Да ли то значи да је предаја Косова повезана са парама за школство? Да ће наша деца имати више знања ако у њихово име предамо Косово? Да ли имамо икакве гаранције за то? Шта нам говоре озбиљне процене? Ако имамо, како нам се онда десило да буџет за школство буде већи у време МИлошевића и Коштунице, који Косово нису добровољно дали, него у време Тадића, који га је дао, мада недовољно, према критеријуму Соње Лихт? Њена логика, међутим, има други смисао: ако је дати више пара за школство патриотски чин и ако ћемо имати више пара за школство ако Косово предамо, онда је дати Косово врхунски патриотизам. Зар не?

Да ли је то став елите, какву замишља Соња Лихт? Да ли је позиција српске елите да у сваком случају ради против интереса грађана или барем онога што грађани сматрају својим интересом (уосталом шта народ зна шта је за њега добро)? Отуда се проблем елите у Србији, према Соњи Лихт, своди на то што уопште мари за оно што хоће или мисле да хоће грађани. Са друге стране, ни Соња Лихт ни онај део елите који она сматра узорним није се никад, онако како се супротставио ономе што желе грађани, супротставио ономе што су у Србији и од Србије желеле западне силе. Чак и када су директно биле супротстављене грађанима, чак и када су против тога биле политичке елите, увек и обавезно они који се уклапају у координате праве елите по Соњи Лихт били су на страни странаца. Може ли Соња Лихт да нам да другачији мирнодопски пример? Бар један?

Зато је одустајање од Косова оно што данас, према њој, чини елиту, и зато је издаја оно о чему би се, опет према њој, могло говорити ако странци не буду задовољни. Проблем је што цена за Косово више не може бити чланстви у ЕУ, па чак ни новац за школство. Српска деца једнако беже у иностранство, и отуда је, према первертираној дефиницији Соње Лихт, патриотизам елите бити против интереса народа и за интересе западних сила. Отуда је издаја бити противник интереса западних сила. Само то!

И претња за крај

Зато су српске октобарске елите редовно убеђивале своје политичке главаре да не граде државне институције и тако стабилизују државу, већ да утичу на грађане, да их мењају. Ту поставку први је усвојио Зоран Ђинђић, који је и иначе презирао институције; то исто заговарао је Борис Тадић, чврсто држећи, као неки постмодерни још гротескнији Краљ Иби, да је менталитет народа једино што стоји између њега и његове политичке визије; знакове тога данас, нажалост, показује Вучић, уверен да је примена Веберовог начела одговорности ствар која може народ да доведе на политичку позицију владаоца. Наравно, и један, и други, и трећи бавили су се народом таман онолико колико се нису бавили институцијама јер институције у Србији нису ни оно што треба странцима ни оно што хоће Соња Лихт.

Отуда је био сасвим логичан задатак који се поставио пред српску политичку елиту после избора 2008. године. Иако је већина грађана дала гласове за странке које су заговарале одбрану Косова, постизборним инжењерингом је учињено да оне раде у интересу странаца, који су, наравно, били за предају Косова. Тај грандиозни ударац у срце политичких институција децентрирао је политичку сцену, довео до тешких друштвених последица и грађане, као врховну вољу политичког система изместио, на маргину сваког одлучивања. То је довело до затварање медија, политичког насиља према грађанима, потпуног урушавање институција, до бројних елемената полицијске државе и потупне издаје друштвених и политчких елита, које су, логично, прионуле на незапамћену пљачку државе, будући да су морале нечим да буду намирене за своје ризично непочинство. Уосталом, онај ко је грађанима отео политичку вољу, тај ће им отети и новац, то је правило које не прави изузетке.

Слично се покушало и после прошлогодишњих избора. Поново су се на изборима грађани определили за странке које су се залагале за одбрану Косова, и опет је предаја Косова под утицајем странаца постала актуелна. Ради се, међутим, о томе да су се овај пут појавили отпори, делом и у издајничким друштвеним елитама, делом чак и у политичкој. Зато Соња Лихт вапи „да наша политичка елита нема консензус где жели да води земљу“. Део елите, каже она, „жели борбу против корупције, док се други баве популизмом“.

Наравно, њен езоповски језик као и цела намера веома су провидни. Запело је, према Соњи Лихт, између Вучића (борба против корупције) и Николића (популизам). Хоћемо ли, пита се она, коначно добити елиту која је свесна да је врхунац патриотизма у предаји Косова и да је врхунац издаје поштовање народне воље? За надати се да то уношење раскола између Николића и Вучића неће успети и да ће Косово ипак бити одбрањено. Утолико пре што се на Косову, управо нам је Соња Лихт то показала, не брани само комад земље, него се брани све што се може замислити под речју Србија.

А, ако је предаја Косова врхунац патриотизма, има нешто и изнад тога. Надпатриотизам је када Лихтова запрети да, ако не буде договора и ако на Косову добијемо замрзнути конфликт, „за 30 година више неће бити Срба на Косову“. Они који нису добро разумели њен отворени говор, ваљда ће, узда се она, разумети претњу. Уосталом, иза обећања о добром животу увек стоји и добра батина. За оне који нису довољно патриоте на теразијама Соње Лихт.