Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Упорно нас већ годинама поједини медији, интелектуалци, новинари, уметници, политичари, активисти трују идејом да се Србија фашизује, да постаје амбијент некакве православне талибанизације, клерофашизма, антисемитизма, неонацизма, екстремизма, хомофобије итд.
На основу тих гласова човек би помислио да Србијом харају фаланге црнокошуљаша које иду около и тероришу све што није српско, православно, традиционално, модерно. А онда се ти исти истовремено згрозе и сеире када наручена истраживања вредносних оријентација омладине у Србији показују тај опасан тренд чиме они далековидо бивају у праву, јер су годинама указивали и опомињали.
Наравно, кривац за све то је и временски представљен чувеном формулацијом „деведесете“, као некакав период тоталитарног мрака и ужаса налик оном у Немачкој тридесетих година XX века. И то што је почетком новог миленијума изостала темељна и бескомпромисна акција лустрације, денацификације и суочавања са прошлошћу, такође је разлог те опасне фашизације ионако геноцидне и затуцане Србије. Ето, две деценије је прошло, у трећу смо загазили, а фашизам не само што се није стишао, него напредује и попут каквог канцера захвата у омладину, обећавајући мрачну будућност никад денацификоване Србије. Па хајде мало да претресемо у чему се састоји та опасна фашизација српског друштва?
Али пре него што се упустимо у то разматрање, позвао бих се на закључке Хане Арент у књизи „Извори тоталитаризма“, где она тврди да мали народи немају капацитета за тоталитаризам. Срби у смислу капацитета за тоталитаризам, јесу мали народ. Дакле, Србија ни у време „мрака деведесетих“ није била тоталитарна држава како то неки угледници тзв Друге Србије умеју да спочитавају. Како је фашизам један специфичан облик друштвеног уређења који подразумева пре свега савез крупног капитала и ауторитарног политичког вођства, ни тога није било, како деведесетих тако ни данас, када се неким привиђа фашизам.
Владавина Слободана Милошевића јесте била ауторитарна, али је била утемељена на под санкцијама замрзнутим остацима социјалистичке привреде која је паралелно развијала сиву и тајкунску економију те културу шверца и клептократије. Дакле, Србија никада није била тоталитарна и фашистичка, па тако то није ни данас у време њеног европског пута. Па каква је онда данашња Србија? Хајде мало да завиримо онаоколо по суседству и даље по Европи. Тек када бацимо поглед на сам европски континент можемо рећи како Србија није ни издалека земља обухваћена некаквом фашизацијом.
У односу на суседну Хрватску, а тек на Мађарску, Србија је попут доброћудне земље дембелије. У Србији нема таквих и тако популарних певача попут чувеног Томпсона, нити странке попут праваша, нити има масовних демонстрација против увођења службених табли на писму неке националне мањине у неразвијеној општини У Србији нема странке попут мађарског Јобика, а камо ли да се таква странка налази у парламенту или учествује у власти. Нема чак ничег налик Фидесу Виктора Орбана, а камо ли неког попут тог истог Орбана.
У Србији нема параде нациста као у прибалтичким државама. У српском парламенту не седе посланици ничега налик грчкој Златној зори. У Србији нема антимуслиманских партија попут оне у Холандији, нити је могуће замислити постојање партије која се зове Прави Срби, по угледу на финску партију Прави Финци. У Србији нема чак ни нечег што би подсећало на аустријску Слободарску партију, нити на покрете какви постоје у Шведској, Шпанији, нити има клерофашистичких странака каквих имамо у Пољској. Замислимо у Србији постојање Лиге српских породица по угледу на Лигу пољских породица!
Истина је, у Србији постоје политички и верски екстремисти, постоје расисти, ксенофоби, антисемити, шовинисти, сви они постоје, али зар такви не постоје свуда по државама ЕУ, па су чак ту и тамо на власти? Још их у Србији мало и има, с обзиром да је та „фашизација“ заправо последица невиђеног денацификаторског вербалног терора постпетооктобарских власти, медија, невладиних организација, интелектуалаца, уметника, политичара, страног фактора итд., него некакве ендемско-патолошки српске склоности ка фашизму и расизму.
Свако појављивање разних гротескних ликова из тзв Друге Србије на националним фреквенцијама у овој земљи створи најмање стотину нових „фашиста“. На појаву неких индивидуа многи у Србији аутоматски и несвесно реагују напрасном аутофашизацијом као својственом одбрамбеном рефлексу. На сваки талас неконтролисане медијске хистерије поводом стварног или умишљеног говора мржње или каквог графита, просечан становник Србије, гледалац тих медија, згрожен таквом паником, може да реагује једино развијањем симпатије спрам сваког ко је томе изложен.
