Прочитај ми чланак
Удружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
[email protected]м
[email protected]
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (4)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
Ових година вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од момака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.
Ових година (друга половина 19 века) вршени су велики притисци да православни Срби се превере и пређу у ислам. Пљачке су свакодневне, туче, силовања и уцене. Арбанаси не дозвољавају Србима да обрађују своју земљу, а од омака који треба да се жене траже на име неке свадбарине накнаду у новцу, иначе ниједна се девојка не може удати док се исплата не изврши.
Подаци о арбанашким насиљима у Старој Србији 1898-1899. године дати у преписци Министарства иностраних дела Краљевине Србије, на чијем је челу др Владан Ђорђевић, Стојана Новаковића, посланика Србије у Цариграду и Тефик-паше министра иностраних дела Турске. Ова преписка објављена је на српском и француском језику. У преписци су дата имена жртве, одакле је жртва, име злочинца и одакле је и какав је злочин почињен. Циљ ове преписке био је да се спрече и обуздају насиља Арбанаса над хришћанским српским становништвом које се налази у рубним подручјима српско-турске границе у Старој Србији.
Ова преписка уверљиво отсликава стање терора, зулума, отмица погрома и безчашћа на крају 19. века, а представља свакако само један сегмент жестине и необуздане репресије Арбанаса знатно појачане од времена стварања Прве призренске лиге 1878. године.
Качачким акцијама Арбанаси су настојали да присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје захтеве за аутономијом у окриљу турске Царевине.
Из Преписке се види да је у периоду 1889-1899. године са Косова и Метохије нестало преко 60.000 Срба. „Отимање девојака, силовање жена мајки у присиству мужа и деце, силовање и одвођење српских девојака у арбанашке хареме, силовање српске деце-мушке И женске, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба Арбанасима, затварање и учење невиних људи,батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост Арбанаса.“ [16]
„Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део од свега онога што је почињено у најскоријем времену“. Записао је у свом путопису по Косову 1897, године српски конзул у Приштини Тодор Станковић који је дошао за конзула после Бранислава Нушића. Уз све невоље раја је била притиснута разним дажбинама, кулуком, десетком, порезом, путарином, болестима па и глађу.
Стање у 1900-тој и 1901. године описао је српски конзул у Приштини Сима Аврамовић у свом извештају министру иностраних дела Михаилу Вулићу у ком се каже:
„Гледати га боса, одрпана, духом клонула, телом изнурена опљачкана, пребијена, проређена, у страху, тузи, и болу; ту ваља доиста имати срце од гранита, а живце од челика да се све то издржи”.[17]
У Српском конзулату у Приштини 30. маја 1902.године, конзул Аврамовић у разговору са Хамди- пашом добија следећи одговор од паше: ” Признајем да има зулума, али да су они последица такорећи још дивљачког ступња на коме се Арбанаси налазе”.
Исте 1902. године одржан је Збор Арбанаса код Лучког моста, који доноси следећу одлуку: ” Који Арбанас од сада Србину пружи ма какву заштиту, биће му кућа И сав мал спаљени”.
О стању на Косову у 1904. години у име Конзулата М. Марковић, извештава у Београду министра иностраних дела Николу Пашића следеће: „…Претње Арбанаса удружени качаци увелико приводе крају своје крваво дело, од њих највише пати српски народ“. [18]
На овако малом подручју и у врло кратком времену Арбанаси су починили злочине од којих је само један део евидентиран у овој Преписци. А те бројке су следеће:
Убистава 121, рањених 34, покушаја убиства 17, отмица 37, силовања 21, уцена 112, крађа 62, пљачки 74, силом превођење у ислам 9, разбојништава 18, паљевина 31, насилно исељавање, отимање земље и куће 16, пљачке и рушење цркава 19 и свакодневно терање на кулук по неколико стотина људи. Многи злочини су извршени али се о њима у тим данима није ни сазнало, већ много касније.
Оно што треба истаћи да је турска власт знала за све ове злочине али није ништа предузимала да заштити српски живаљ. Тих година у Приштини је живео качак Исмајил Канлија, Арбанас, који је био пријатељ са тамошњим муфтијом – Турчином, а муфтија је био заштитник свих зулумћара као што је Канлија који је за последњих година убио 14 Срба и за то није кажњен већ се слободно свукуд креће.
Својим зулумом Канлија је раселио српска села Бутовац и Бадовац, а починио грдне зулуме српским селима: Златару, Новом селу, Матичанима, Грачаници,Сушици, Јањеву, Гуштерици, Добротину и Смолуши.[19]
Злочини се из године у годину настављају. Тако имамо податке о злочинима у реону српског Конзулата у Приштини од првог јануара 1904. до 31. децембра 1905. год, према акту Краљевског министарства иностраних дела од 28. Марта текуће године ПП Но 1293. Тако имамо да је у 1904-ој год. било убистава 31, покушај убиства 19, ањавања 4, отмица 5, силовања 2, уцена 15, туча 18, изазваних пожара 9 и пљачка и крађа 45. У 1905. год. било је: убистава 71, покушаја убистава 19, рањавања 16, силовања, отмица 4, уцена 61, туча 17, изазваних пожара 8, пљачка 11 и крађа 76. [20]
Из Ругова 500-600 Арбанаса напало је манастир Патријаршију о чему извештава јеромонах Сава Поповић рашко-призренског митрополита Нићифора 28. Фебруара 1904. године. [21]
Српски конзул у Приштини др Мирослав Спалајковић маја и јуна 1905. године пише Јовану Жујовићу, министру иностраних дела о насиљима над Србима приштинског, пећког и призренског санxака, као И о страдању у Гњилану и околини. Он пише: „Несреће И зулуми у овамошњим крајевима непрестано трају и сваким даном све више расту. Гњиланска каза је постала право поприште разбојника. О Спасову дану био је панађур у Гњилану, и тога дана разбојници су, у ружинама 50-60 крстарили по друмовима, пљачкали и убијали путнике.
Неколико Срба је убијено а многи су опљачкани. У самој Пећи дешавају се готово сваки дан убиства. Арнаути су склопили заверу да истребљују Србе једнога по једнога. Убиства се врше јер је на збору Арнаута договорено ко од Срба треба да буде убијен и ко ће од Арнаута да га убије. [22]
Исти конзул јуна месеца обавештава министра:
„Из гњиланске казе нико више не долази у Приштину. Сви су путови поседнути арнаутским разбојничким дружинама, а сељаци седе затворени у својим кућама, и дању и ноћу. На Спасов дан убијена су два Србина из Извора Илија Димић и Ђорђе Јовановић.”[23]
„У Ранилугу напали су качаци воденичара И ранили га, а његовог момка Тодора Савића убили. Неком Стојку из Клобукара качаци су му дете пекли.” [24]
Скоро у свим местима зликовци су се договорили ко ће кога од виђенијих Срба да убије. „А да би Арнаути што лакше извели свој план, утврдили су „бесу” међу собом, да за све време, докле траје истребљивање Срба, бједан од другога крв не тражи. Никада овако очајно стање за српски живаљ није било”. [25]
За неколико месеци у 1905. години у месту Мећу качаци су ранили шест Срба а њих 37 убили. Ово пише ректор Призренске Богословије српском конзулу у Приштини.
Од турског освајања српских земаља посебно Косово и Метохија ће доживљавати своје тешке И судбоносне дане због насилне колонизације арбанашких племена И догађаја који су се збили на овом подручју. Један од њих је покушај хришћанске Европе да одагна Турке са свога тла, који није остварен у рату између Свете Лиге И Турске 1683-1699. Године када је Србија била ратно поприште. У сламању хришћанске војске код код Качаника почетком 1690. године на страни Турака учествовали су и Арбанаси.
Након овог рата у Србији влада опште зло, покољи Срба, одвођење у ропство, паљење села и градова. После тога ће Аустрија и Турска ратовати још два пута све док се међу њима није успоставила граница на Сави и Дунаву 1739.године. Од тада као и од раније Арбанаси ће се увек борити на страни Турске против Срба и других народа Балкана и Европе све до 1912. године док српска и црногорска војска нису ослободиле Косово и Метохију од турског ропства.
Када је 1713. године Порта издала ферман да се двојица моћника, један из Приштине, а други из Новог Брда, који су харали по селима предводећи мноштво разбојника, ухвате и у оковима спроведу у тамницу, један од њих се није покорио већ је сакупио око 800 Арбанаса и кренуо против паше. Но, њих двојица су се договорили да заједно иду у глобу и пљачку хришћанског православног живља.
Тако они ноћу одлазе у српаска села па пљачкају и чине разна насиља. Крајем 1743. године Дели Хусеин Љума сакупио је 500 пљачкаша који су: „нападали српске куће, харали мал и стоку, напастовали жене и девојке, чинили бескрајна несносна насиља.
Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (1)
Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (2)
Злочини Албанаца над Србима и неaлбанцима кроз векове (3)
____________________________________________________________________________________________________________
[16] (AS-MID PO-I-34-1897.)
[17] (AS-MID-PP-F-1901.)
[18](AS-PP- BR. 441 20. MAJ 1904.)
[19] (ЈОВАН М. ЈОВАНОВИћ, ЈУЖНА СРБИЈА ОД КРАЈА 18. ВЕКА ДО ОСЛОБОЂЕЊА, БЕОГРАД, 1938. КЊИГА 16).
[20] (АРХИВ СРБИЈЕ МИД, ППО, 1906, РЕД 589 ПП БР. 313)
[21](АС МИД ППО 1904, РЕД 104). (ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА)
[22](АС МИД ППО 1905 РЕД 26 ПР 2 6 1905. ПП БР. 2410).
[23] (ЗАДУЖБИНЕ КОСОВА)
[24] (АС МИД, ППО 1905. РЕД 26 ПР 4 6 1905 ПП БР. 2459)
[25] (АС МИД ППО, 1905. ПР. 30. ЈУНИ 1905. ПП БР. 2867, РЕД 26.)
