Прочитај ми чланак
(Печат)
Да ли ће 2. април бити дан паклених мука за Србију или ћемо се тога дана сетити да смо Срби, да нисмо ни држава, ни народ од јуче и да историја не почиње од нас и од, политички коректно речено, непристојних медија који здушно пропагирају издају Косова и тиме самоубиство српске нације и државе. Човек који ће одлучити 2. априла је, да не околишамо, Александар Вучић. Он ће изабрати ком ће се царству приволети. После те одлуке ништа више у Србији неће бити исто.
Сваки Србин зна да је Србији од Европске уније понуђено независно Косово и да се преговора о српској заједници општина унутар те независне државе. Због чега је Србијa пристала на овакве преговоре и због чега је мислила да ће у том независном Косову изборити Николићеву платформу за српску заједницу општина, посебно је питање на које сада није могуће дати разумљив, а још мање прихватљив одговор. У сваком случају, Србија је од Ештонове добила одговор у виду бриселског предлога споразума.
Шта садржи овај папир? Он садржи независно Косово као подразумевајућу ствар и као одговор на Николићеву платформу овај папирић нуди, дословно и буквално, једно велико ништа. Није никаква тајна и опште је познато да је Вучић одбацио ово ништа које је у Бриселу пре девет дана сервирано Србији.
Медији у Србији су ово ништа прославили као велику ствар за Србију. Утркивали су се у безумној трци да прославе изванредан успех Србије и приближавање датуму. Наравно, сва ова срамота се одигравала под будним оком и контролом странаца који су преко медија покушали да наметну споразум Србији. И тај дим је разгрнуо Вучић изјавом да је Србији понуђено ништа.
Постоји и један број патриотски оријентисаних људи, који су се, због неискуства и априорне антипатије према СНС-у, придружили овом хорском певању да је ствар готова и да је споразум потписан.
Када се власт у Србији непромишљено већ упустила у игру конструктивности са опаким и суровим Западом, која, испоставило се, понајвише подсећа на руски рулет, сада још као једина подношљива опција остаје да преговори пропадну. Јер понуђено је да српска заједница општина заправо само буде општина, а досадашње српске општине и градови постану тек месне заједнице.
Без обзира на то ко је осмислио план да се пристане на овакве преговоре и да се иде са лошом или бесмисленом стратегијом о српској заједници општина, одлуку ће 2. априла морати да донесе Вучић. Он ће донети одлуку да ли се власт у Србији приклања окупатору Косова или се приклања свом народу. Ако Вучић изабере свој народ, онда ће сва досадашња конструктивност имати врло мало значаја за западне силе. Самим тим на Вучића ће почети бројни добропознати напади преко такође добропознатих медија иза којих стоје западњаци. Да о нападима еврофанатичних политичких партија и не говоримо. Уосталом, свако ко је стао на страну свог народа, без обзира на то којој је политичкој опцији припадао, био је мета ових вазала.
С друге стране, пред Вучићем стоји и могућност да стане на страну западних сила и преда им у руке оно што они тако силно желе, а то је српско Косово. Образложење за тај страшни чин одавно је написано. Оно гласи да је заправо Милошевић изгубио Косово, да због будућности наше деце морамо да потпишемо да никада нећемо признати Косово, да у Европској унији заправо и нема правих граница, да морамо добити датум за ЕУ, да је само конзервативни Коштуница за Косово и против Европске уније. После ове бујице лажних речи остаје само још да се преузме одговорност за издају земље, издају светог Косова, издају српског народа, издају националног имена и националне историје и традиције.
Аплауз који би Вучић добио од странаца био би снажан и велик. Али да ли и толико снажан да може да потре осећање које се увек буди у српском народу у таквим приликама? Што год мислили о српском народу, једно је ипак извесно. У Србији никада нису успевали издајници, баш као ни окупатори. Сигурно је да као народ имамо много и превише мана, али ту ману немамо.
На чијој страни бити: Бити за свој народ или за окупатора, дилема је стара колико и Србија. Готово да нема Србина који се на неки начин није суочио са овим питањем. Та данашња дилема ни по чему није изузетна и јединствена, а ваљани одговори су давани у много тежим околностима него што су ове данашње. Ту исконску дилему Вучић ће у име власти Србије решити 2. априла. Искрено навијам да Вучић, и не само он, изабере Србију. Да буде уз свој народ, да буде уз Косово и да се бори онолико колико може за добро своје земље. Ма колико се потцењивала Србија и величао Запад, неће бити ни да је значај подршке српског народа толико мали. Са подршком српског народа коју данас има Вучић може се водити мудра, одговорна и храбра политика. Када кажем храбра ту мислим на право значење ове речи, а не на њено новокомповано и срамно извртање да је храброст издати своју земљу.
Ко има очи да види, све му је јасно када погледа шта се дешава на Кипру, у Грчкој, Шпанији, Бугарској и Словенији и каква је судбина Европске уније. Не би требало овом приликом даље трошити речи на тог мртваца. Било би заиста превише када би Србија изгубила своју част, своју територију, своје Косово и своју националну историју зарад утваре која се зове Европска унија. Везивање за мрца је најгора судбина која нас може снаћи.
Другог априла знаћемо да ли смо пали у неки од кругова или у само средиште пакла, и да ли су нам мртваци најбољи пријатељи. Или следи могући Васкрс Србије. У овој заглушујућој буци Вучић би требало да застане и да ослушне глас свога нарада. А народ у Србији каже: Косово је Србија!
