Прочитај ми чланак
Свака савремена анализа српско-црногорских односа мора да се заснива на анализи постреферендумске политике званичне Подгорице.
Њени магистрални токови мање-више су јасни и реализују се убрзано – по западним плановима разбијања Срба на Балкану.
Основни циљ Ђукановићеве ДПС врхушке је учлањење Црне Горе у НАТО. У овом стратешком оријентиру (геополитичком кључу) треба тражити разлоге због којих је званична Црна Гора одмах признала „независно Косово“ и постала члан свих регионалних савеза чији је покровитељ Западна алијанса. Поред тога „црногорски војници“ су већ неколико година учесници НАТО мисије у Авганистану.
Можда ми и јесмо Срби, али је данас много исплативије да будемо Црногорци. Када Србија на Балкану буде играла значајнију улогу, и ми ћемо се лако прешалтати опет у Србе.
Навођењем ових готово општих места хтео сам да укажем да садашњост и будућност српско-црногорских односа није могуће сагледавати изван ширег епохалног контекста који се на „Западном Балкану“ одвија на начин који тренутно не одговара српским националним интересима. Управо због тога српско-црногорски односи после референдума из 2006. имају одређену унутрашњу логику која се одвија независно од актера на овдашњој локалној (балканској) политичкој сцени и њихових међусобних личних односа.
Јавности је готово непознат податак да је идеја о новом дукљанском идентитету Црне Горе осмишљена у Лондону још 1999. ангажманом једне ПР агенције, чији је задатак био да српски идентитет Црне Горе делегитимише у корист „нове независне Црне Горе“. Извесна наивна очекивања да ће се – у условима независности, Црна Гора одрећи пререферендумске антисрпске политике показала су се без основа. Десило се управо супротно: Црна Гора је данас најантисрпскија држава у региону „Западног Балкана“ у којој се Србима недвосмислено поручује да су фактор њене унутрашње дестабилизације.
На удару су све вредности нашег народа: српски језик, српски историја и посебно Српска православна црква за коју Ђукановићев режим процењује да је једина институција која је колико-толико у стању да сачува самосвојност српског народа. У Црној Гори је у току не само духовно преумљење народа (израз Б. Калаја) него и „истрага предака“ која у многим сегментима има социопатогене карактеристике.
Са чисто правног становишта за црногорску власт Срби су вануставна категорија, лишена чак и оних права која им припадају по тзв. мањинским „европским стандардима“. Исповедати српску припадност данас у Црној Гори значи ризиковати све: од егзистенције породице до често личне безбедности (сетимо се убиства храброг новинара „Дана“ Душка Јовановића, које никада није истражено до краја).
У исто време на политичком Западу (ЕУ и САД) не реагују на процесе бруталног кршења основних права једног националног колективитета исказујући по ко зна који пут да је стање „ситуационог морала“ (моралне хипокризије) његово суштинско обележје у међународним пословима.
Штавише, извесна антидемократска кршења људских права Срба у Црној Гори добијају правну верификацију у највишим европским правним институцијама – попут Европског суда за људска права у Стразбуру, који је недавно као неосновану, одбацио тужбу професора српског језика из Никшића који су пре неколико година добили отказ противећи се самовољи режима о преименовању српског у лингвистички непостојећи црногорски језик.
Крајње је време да, на основу свега реченог, српски чиниоци у Црној Гори и Србији погледају истини у очи. Уместо приче о Црногорцима као заблуделој браћи која ће се кад-тад вратити његошевским коренима, потребно је прагматично сагледавање стварности, које треба да уважава и једну врсту историјског и животног искуства српског народа.
Основна поставка нове политике према Црној Гори треба да буде заснована на ставу да Срби као народ немају асимилациону моћ. На ову врсту спознаје наводи нас трагична историја расрбљавања наших некадашњих сународника (данас Бошњака-муслимана, Срба-католика, Македонаца). Осим часних појединачних примера нико се од њих није вратио Српству.
Не заборавимо да се то није догодило ни у оном државноправном оквиру који је настао на српској борби и жртвама, а камоли данас када наши некадашњи сународници остварују своје „хиљадугодишње снове“. Не треба сметнути са ума и још једну важну историјску законитост која се потврдила на посткомунистичком Истоку.
Ниједна вештачки конструисана нација из доба комунизма није нестала (украјинска, белоруска, молдавска……), тј. нигде на постокунистичким просторима није дошло до повратка природном традиционалном идентитету, тако да сличан исход треба очекивати и у Црној Гори (или можда неко мисли да ће они који на Цетињу кличу „Србе на врбе“ да се врате својим српским коренима).
Данас је посебно опасна теорија о Србима и Црногорцима као једном народу. Иако, као што је речено, неспорна са историјског становишта, у актуелним околностима у Црној Гори ова теорија директно води у асмилацију преосталих Срба.
О томе уосталом сведоче резултати последњег пописа, где је број Срба смањен са некадашњих 33 на 28 одсто, уз знатно мање оних који су се изјаснили да говоре српским језиком (нешто преко 46 одсто наспрам податка од 65 одсто пре десет година).
Према томе друга теза нове српске политике према Црној Гори треба да буде заснована на становишту о Србима и Црногорцима као народима које у тренутним околностима раздваја не само различита перцепција актуелне црногорске независности, него и потпуно различито виђење прошлости и наравно будућности Црне Горе.
На овом месту указао бих на још један чинилац који је иманентан савременој Црној Гори а који се одвија упоредо са њеним убрзаним расрбљавањем. То је процес разарања тамошње традиционалне друштвене структуре.
Последњи догађаји показују да су некадашње племенске везе у Црној Гори прошлост, тј. да је процес уништења друштвених веза, који је започео у време Другог светског рата (сукобом партизани и четници), настављен после рата 1948 (Резолуцијом ИБ), током периода црногорске транзиције окончан. Црногорско традиционално друштво је потопљено без икаквих изгледа да ствари крену у супротном смеру. У друштву усамљених појединаца, без братске, сродничке и племенске солидарности, у друштву на чијем је челу једна бизнис-класа, нема основа за обнављање некадашњих традиционалних веза и народног морала.
Испод покорице државне политике настао је друштвени слој којем је у интересу разбијено провинцијализовано друштво у којем царују људи малих моралних и интелектуалних потенцијала, унутар кога се деле привилигеје по налогу врховне власти. Такав друштвени амбијент по природи ствари води директно у неслободу и јача репресивне механизме према свакој појави критичког и слободарског мишљења. Трећа теза нове српске политике у Црној Гори је у домену строго политичког и произилази из претходне.
Упркос Нато окупацији Балкана (па и Црне Горе), Србија има механизме да штити наше сународнике, а које апсолутно не користи (држављанство, финансирање културно-просветних институција, невладиних српских организација, медија, издавачке делатности…).
За потцењивање нису и бројне сродничке, привредне и друге неформалне везе. Коначно, на руку оваквој политици иде и садашња криза „историјског Запада“ која закономерно доводи у питање пројекат антисрпског црногорског идентитета. Повезивању Србије и Црне Горе могао би знатно да допринесе и очекивани повратак Русије на Балкан. Наиме, реализацијом „Јужног тока“ отварају се нове цивилизацијске перспективе за цео регион „Југоисточне Европе“ и једну врсту савеза балканских држава тешко погођених актуелном кризом.
(Милорад Вукашиновић, Српска политика, ИН4С)
