Прочитај ми чланак

Српски заточеник логора „Силос”: Молио сам да ме убију

0

srbin zrtva muslimanske torture

Славко Јовичић Славуј, посланик СНСД у Парламенту БиХ, један је од српских заточеника са највише дана у логору. “Силос” је био лабораторија за тестирање људске издржљивости.

Тог 19. јануара 1996. године Славко Јовичић Славуј, данас посланик СНСД у Парламенту БиХ, размењен је заједно са другим затвореницима злогласног сарајевског логора “Силос”. После 1.334 дана проведена у сарајевским логорима, популарни Славуј је угледао слободу.

Психички и физички сломљен, са 40 килограма мање него кад је ухапшен и затворен, Славко се нашао на слободи.

Иако је прошао голготу сарајевских логора, остао је да живи у Сарајеву. У политику је ушао да се бори за истину о страдању Срба и да се казне крвници из логора.

ТУКАО КО ЈЕ ХТЕО

У “Силос” је могао да уђе свако ко је хтео да Србе туче и малтретира. Логораше су, како је навео, водили да праве хелиодром, зграду 14. дивизије и бензинску пумпу, за чију градњу су узимали грађевински материјал испред српских кућа.

– На хелиодром је више пута слетао хеликоптер Унпрофора и Црвеног крста. Тада су нас склањали да не видимо ко је дошао – испричао је Јовичић, те додао да је чуо да слеће и хеликоптер Алије Изетбеговића, којег је и видео.

Већ два мандата је посланик у Парламенту БиХ. Важи за једног од најпопуларнијих, поштују га и у Републици Српској и Федерацији БиХ.

Кад се након 17 година присети дана када је поново почео да живи, само уздахне. Јовичић ових дана често посећује Суд БиХ, где је један од главних сведока против крвника из сарајевских логора. И поново на суђењима пролази у сећањима животну голготу.

– Тешко је о томе причати. Ја сам у мају 1992. године одведен из своје куће у “Силос”, где сам задржан заједно с другим мушкарцима српске националности – присећа се Славуј црних дана свога живота.

Поред логора “Силос”, пребациван је и у логор “Крупа”. Али, тортура је била иста. Премлаћивање и иживљавање до смрти. Па ко преживи…

– “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и корисни само да раде ствари потребне за војску.

Нико вас ту није гледао као човека, само је било важно да се уради планирани посао. Иако смо покушавали да радимо, тукли су нас и вршили нужду по нама – прича Јовичић

Он каже да су у “Силосу” били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом месецу трудноће:

– Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хаџићима, сви остали су били цивилна лица.

Кроз логор “Силос” прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

ИЗГУБИО 43 КИЛОГРАМА

Јовичић се присећа да је једини оброк сваког дана било по пет кашика неке течности и парче хлеба, и то је тако трајало више од пола године, све док Међународни комитет црвеног крста није почео да доноси храну већ изнемоглим логорашима.

– У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма – колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита – рекао је Јовичић.

Додаје да су логораши, осим свакодневних физичких злостављања и пребијања, мучени и – казном глађу.

Јовичић каже да се посебно сећа 22. априла 1994. године, када су побегла двојица логораша.

– Тада су логораше поново по ко зна који пут скупили. Знао сам шта следи.

Ја сам опет оптужен да сам организовао бег затвореника и почело је премлаћивање на смрт.

Молио сам једног чувара да ме убије – присећа се уз уздахе Јовичић.

– Тада сам себи дао задатак да ћу, ако преживим, причати истину, а некада сам молио Бога да се неко смилује и да ме убије, како би ми прекратио патње.

Логор за Србе “Силос” је распуштен два месеца након парафирања Дејтонског мировног споразума, а 27. јануара 1996. на Савиндан, кад је затворен, изашла су 44 логораша.

– Затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог светског рата “Аушвиц”.

Не знам је ли то била коинциденција, али сам сигуран да у овоме најмање има симболике – истиче Јовичић.