Знате ли да су неки од хероја Првог светског рата тучени до смрти или бесомучно исцрпљивани у нацистичким логорима? Телеграф вас води у невероватне приче војводе Бојовића и мајора Гавриловића

“Скандал” око извођења песме “Марш на Дрину”, настао након наступа хора “Вива Воx” у холу Скупштине Уједињених нација, последњих дана “натерао” је српску јавност да се подсети својих хероја. Иако је тренутно актуелно величање српских успеха из Првог светског рата и војвода-хероја тог доба, истине ради, треба се сетити и понижења која су неки од њих, од истог овог народа, преживели.

Без обзира на то којој политичкој идеологији сте ближи или какве ставове имате, једно је сигурно: Србија је Први светски рат завршила на правој страни. С једне стране, на страни војног победника, али с друге – на страни истине. Уз стотине хиљада Срба који су у борби за овај циљ животе оставили што у отаџбини, што ван ње, најзначајније личности свакако су четири српске војводе: Степа Степановић, Радомир Путник, Живојин Мишић и Петар Бојовић.

Одани краљу и отаџбини до последњег дана, неки од њих имали су ту несрећу да виде како се идеја за коју су се борили урушава под силином комунистичке чизме која их је прегазила.

О првој тројици се готово све зна. Четврти је мање познат и зато вам Телеграф приближава ову невероватну личност и његову ништа мање трагичну судбину.

КО ЈЕ БИО ВОЈВОДА БОЈОВИЋ?

Војвода Петар Бојовић у рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, налази се у штабу Врховне команде, а у наставку рата од 1877. до 1878. као питомац Војне академије служи у батерији на дужности подофицира. У Српско-бугарском рату 1885. је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије.

У Првом балканском рату (1912-1913) начелник је штаба Прве армије, која побеђује у Кумановској и Битољској бици. Учествује у мировним преговорима с Турском, у Лондону 1913. као војни стручњак у делегацији српске владе. У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је начелник штаба Прве армије, која побеђује Бугарску у бици на Брегалници.

 

У Првом светском рату његова Прва армија трпи велике губитке у бици на Дрини 1914. године. Потом је јануара 1916. именован за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, кога његови војници носе до Скадра. Ту позицију задржава до јуна 1918, када даје оставку због несугласица с генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта.

Поново преузима положај команданта Прве армије, која прва пробија непријатељске линије на Солунском фронту и напредује дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га 26. септембра одликује титулом војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић предузима Нишку операцију и избацује непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије 1. новембра улази у ослобођени Београд.

Године 1921. постаје начелник Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. године повлачи се из активне службе.

КО ЈЕ УБИО ВОЈВОДУ БОЈОВИЋА?

Међутим, крајем Другог светског рата у Србију је дошла друга идеологија и “гвозденом гумицом” покушала да обрише комплетну историју овог народа. Хероји нису били хероји, победе нису биле победе, а и поштовање се изгубило негде успут.

Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. Према једном од сведочења, овај срамни догађај изгледао је управо овако:

“Брозови ‘ослободиоци’ упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био ‘краљев војвода’ довољна је да ‘ослободиоци’ примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”

Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тело је на Ново гробље пребачено таљигама. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.

ТУЖНА СУДБИНА МАЈОРА ГАВРИЛОВИЋА

Тужну судбину доживео је и много познатији мајор Гавриловић, кога Срби највише памте по чувеном говору.

“Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!”, наредио је мајор Драгутин Гавриловић војницима своја три вода пред кафаном “Јасеница” 7. октобра 1915. године.

Нажалост, бројно и војно надмоћнији непријатељ савладао је српску војску и два дана касније освојио Београд. Ипак, неколико година касније храбра српска војска успеће да поврати и престоницу и отаџбину.

Међутим, при провлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву Драгутина Гавриловића заробили су нацисти, који су га одвели у логор у Нирнбергу, где је био до краја рата. Како су пре неколико година објавиле “Вечерње новости”, нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао, јер се отац “није вратио из емиграције”.

Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало. Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

– Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва, био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју – казује Милош Маринковић, унук славног војсковође.

– Најбољи начин да уништите један народ је да поричете и уништите његово разумевање сопствене историје – Џорџ Орвел.

 

(Телеграф.рс)

Ознаке: мајор гавриловић, први светски раг, Србија, српски јунаци