Прочитај ми чланак
Да ли овај интервју више говори о глумцу или о српском народу, просудите сами:
Немало је фашистичких испада, не само на форумима…
– Ма, ти имаш расправу на телевизији где је легитимно да седи човек фашиста у студију и заступа тезу да би требало све педере задавити. С друге стране имаш човека који је хомосексуалац или неког ко се бави људским правима, који се брани. Кад пређеш границу и одеш тек у Хрватску, видиш да је мало другачије. Да није баш дозвољено бити отворено фашиста на телевизији.
Сваког септембра или октобра, кад крене организовање Параде поноса, имаш оне који би да укину то право. Право на живот. Па се скандира: “убиј, закољи, да педер не постоји”, као и гомила других, срамних, парола. Годинама уназад, те и такве противнике параде, здушно подржава и Српска православна црква.
– Тако је. А мени ће, опет, после овог интервјуа вероватно 1000 фашиста да прети. С друге стране, у тој цркви, сигуран сам, постоји доброг света и нису они зли по својој природи. Имаш пет или шест људи који су заведени и који не разумеју основу онога што им је посао. А то је хришћанство. То је душа. То је човек. И тамо, у њиховој књизи правила, прво је – не убиј.
Ти видиш колико исплива глупости, колико мајмунлука, простаклука, затуцаног понашања око ове Параде. Кад је била она прва, био сам у фазону: добро, шта с тим? Реално, баш ме брига. Њихова ствар. Као што ови мајмуни иду улицом и протестују против хапшења Младића. Они вичу: “нож, жица, Сребреница” и иду са сликама Ратка Младића. Овај град је довољно велики да може да прогута и те барабе. Ти гледаш и можеш једино да кажеш: “Добро, то је њихово право.” Ја се дубоко не слажем с тим. Тад су овде били и неки моји познаници из Сарајева, који имају рођаке који су тамо страдали. Они то гледају. Кажем: “Не знам, брате, шетају и то је то.”
Ипак не мислим да је право сваког да узвикује шта хоће, као што је “нож, жица, Сребреница”. Па, управо је то кршење Устава ове земље…
– Наравно, негирање ратних злочина у Немачкој после рата сматрало се кривичним делом. То није смело да се ради. Ти имаш овде на Правном факултету предавање неких лудака “дан ослобођења Сребренице”. Па, чекај, имај милости. Нећу да улазим у то ко је у праву, нисам историчар, али имај милости. Ако неко тамо има сахрањене своје рођене, не можеш да им причаш: “Није вас било осам хиљада, него вас је било четири хиљаде.” Не осам хиљада, не четири хиљаде, него – ниједан не сме да се убије.
А ови који су их убијали – они нису моји. И никад неће бити моји, ма колико били Срби или Албанци. Не интересују ме. Нисам ја рођак са убицама. Као – они су Срби. Нису. Срби су добри људи. Ана Иваноић је наша вредност, а не Ратко Младић. Срби су лепе жене, које су успешне у свом послу, а не ружни генерали.
Кад то кажеш, мислиш на то да више никад, ипак, неће бити ратова?
– Па, неће. Немамо више капацитет да ратујемо. То је добро. Али и даље постоји фрустрација коју пакују овим младим људима, који нису слободног духа и мозга. Они стално стварају фрустрацију да свет мрзи Србију и да је њихова суштинска жеља да униште Србе. Пази, у свакој земљи постоје националисти и екстремисти. Али се свуда тамо воде као маргинална група.
Они у Србији нису маргинални. Они су и у власти. Играш и у представи Убити Зорана Ђинђића. Представа је постављена у Новом Саду, режирао је Златко Паковић, који каже да је представа “освета свима онима који су прижељкивали премијерово убиство и њиме се окористили”.
– Сви смо поштоваоци и велики фанови политичке мисли Зорана Ђинђића, његове филозофије живота. И ја сам био његов велики навијач. Колико смо ми њима могли да се осветимо, глумачки, у СКЦ-у, не знам… Више смо их извргли руглу и шали, насмејали смо им се у лице…
Јесте ли, онда, ова представа ваш израз бунта против овог, оваквог, друштва?
– Јесте и бунт. Кад поменеш Зорана Ђинђића, углавном се то претвара у неки парастос, у нешто врло тугаљиво. Друго, ту се много извитоперило, много се злоупотребила његова визија и његова филозофија, његово политичко деловање. У том смислу, чинило нам се да не можемо да ламентирамо на ту страну, али бисмо могли с овим типовима којима су пуна уста и патриотизма и Србије. А то су, заправо, све фолиранти, сецикесе…
Играо си у филму „У земљи крви и меда“?
– Као глумац уопште нисам дужан да учествујем у таквим расправама. Друго, то је стављено у такав положај да ја себе браним, да сам издајник. Али, чини ми се да докле год се они секирају због мог рада и због мене, докле год ме не тапшу националисти по рамену, на добром сам трагу.
Цео интервју можете прочитати ОВДЕ
